Родољупци/32
Позорје треће
ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ГАВРИЛОВИЋ: Ево, господин је Лепршић бар ватрени родољубац; он ће дати што на сиротињу.
ЛЕПРШИЋ: Чекајте док буде славенско царство, пак ћете онда видити славе.
ШЕРБУЛИЋ: 'Оће ли бити?
ЛЕПРШИЋ: Ви јошт сумњате? Рус. ваљда, није дошао забадава.
СМРДИЋ: Но, фала богу, да и то доживимо.
ЛЕПРШИЋ: Једно ме само обеспокојава што се намештају страни људи за чиновнике у Војводини.
СМРДИЋ: Шта, шта? Гди је главни одбор? Што не протестирају?
ЛЕПРШИЋ: Требало би другојаче, ал' су Србљи кукавице.
ШЕРБУЛИЋ: Право кажете да су кукавице. Али тако је кад нема правог родољубија.
ГАВРИЛОВИЋ: А шта би ви радили?
ЛЕПРШИЋ: Поставили би мађароне за чиновнике.
СМРДИЋ: То може јошт и бити.
ШЕРБУЛИЋ: Врло лако.
ЛЕПРШИЋ: Како се почело радити, зацело.
СМРДИЋ: То је наопако!
ШЕРБУЛИЋ: Боље да смо и с Маџарима остали.
ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто нисте?
СМРДИЋ: Знам да би вама по вољи било.
ГАВРИЛОВИЋ: Зашто мени? Мени је свеједно ма ко дошо у службу.
СМРДИЋ: И стран?
ГАВРИЛОВИЋ: Ако је поштен, боље и стран него свој, а неваљао.
СМРДИЋ: Јесте ли га чули?
ШЕРБУЛИЋ: Није ли то издајица?
ЛЕПРШИЋ: Треба подићи тужбу. Ви сте сведоци.
ГАВРИЛОВИЋ: А шта вам помаже кад нема одбора, а неће више ни бити.
ЛЕПРШИЋ: Шта, и ви кварите одборе, издајник један. (Удаљи се.)
СМРДИЋ: Мађарон!
ШЕРБУЛИЋ: Не заслужује да живи међу Србљима, него да се протера као сваки други Маџар.
ГАВРИЛОВИЋ: Кад би сви Србљи били као ви, и сам не би' желео бити Србљин.
СМРДИЋ: Јесте ли га чули?
ШЕРБУЛИЋ.: Лепо сам ја говорио да се сви маџарони побију као скотови.
ГАВРИЛОВИЋ: И да им се куће секвестрирају на ползу родољубаца.
ШЕРБУЛИЋ: Платићете ви нама сав овај трошак.
ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): 'Оћу, 'оћу. Идем одма' да преправљам (одлази).
ШЕРБУЛИЋ: Е, јесте ли га вид'ли?
СМРДИЋ: Тако нам треба кад нисмо имали памети. — Куд се деде Лепршић?
ШЕРБУЛИЋ: Ено га гди се разговара с неким страним.
СМРДИЋ: 'Ајдемо.
ШЕРБУЛИЋ: Већ ми се досадило без посла бити (одлазе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|