Роб (1896)
На обали бурног Тигра,
Гдје тичији пјева хор,
У присјенку гордих палма
Високи се диже двор.
У близини славуј жељка,
Цв'јеће мири ноћ и дан,
Ал' из својих б'јелих двора
Не излази млади кан.
Љепшу пјесму тамо слуша,
Љепши тамо гледа св'јет:
На срцу му страсно дише
Мила ружа, бајан цв'јет.
Он јој гледа црне очи
И грли јој вити стас,
А по њеном б'јелом њедру
Просула се густа влас.
Нико није тако срећан,
Нико нема таки рај,
Па у срећи обећа се
Походити Свети Крај:
Да на гробу Пророковом
Даде хвалу срца свог,
Што му таку дивну ружу
Из свог раја пружи Бог!
И дан свану. Пред дворима
Ногом бије спреман хат -
Као да би младог кана
Светој Меки хтјео зват'.
И кроз палме сунце сину,
Над Тигром се гледну дан,
А уз пратњу вјерног робља
На пут крену млади кан.
Кудгод гледне, ту је она,
Свуд се вија њена влас,
Свуда срета очи њене
И свуд чује мили глас.
За уздахом уздах лети,
Па над њоме свија лет,
К'о шарени млади лептир,
Кад га росом мами цв'јет.
Већ је сунце на зренику,
Силно гори љетни дан,
Па код једне вите палме
С робљем пану сретан кан.
Он одсједну снажног хата
И под палмин стаде хлад,
Па свог Бога молит' оде,
Да му штити живот млад;
Да се вес'о двору врати,
Гдје га чека мио рај,
Да га опет жудно стеже
Њезин топли загрљај.
И тек што је молит' поч'о,
Застаде му душин дах:
У даљини дизао се
Густи облак, прхли прах.
Је л' то самум с хладном смрти
Подигао пораз љут,
Да са гробом заустави
Правовјерног свети пут?
На кољена робље клече:
"Пошљедњи је ово дан!"
А са оком пуним бола
У даљину гледа кан.
Гледа, кад ће самум љути
Спремити му хладан гроб,
Ал' из праха, из облака,
На коњицу ниче роб:
"Господару, врат' се с пута,
Не походи Свети Крај,
Твоја л'јепа невјестица
Твог имена скврни сјај!
"У ње није срце једно,
Није вјерна њена крв -
У твом двору провлачи се
Твојој срећи штетан црв.
Господару, други љуби
Њено лице, њену влас -
Вараше те оне очи,
Вараше те онај глас!"
Заболили младог кана
Црни гласи, црна в'јес',
А у болу гњев се створи,
К'о громова силан трес:
"Је л' истина, робе, кажи?"
"Не буде ли, крв ћу дат'!"
Прах се диже, с младим каном
Изгуби се брзи хат.
Лети коњиц, за коњицем
С робом стиже коњиц вран -
Данак прође, вече дође,
А у дворе млади кан.
Коњиц хрзну, цв'јет се трзну:
"Бјежи драги, ту је гром!"
Па лагано на капије
Излетила кану свом:
"Што је лице твоје бл'једо?
Што је мутан мили глед?
А на усти к'о да стоји
Страшан прекор, љути јед?
Је л' освета разгњевила
Твоје душе силан плам,
Да л' невјерно робље твоје
Нанесе ти сјају срам?"
"Шут', невјеро! Са тебе је
Мога неба пао дан"...
Па над њоме оштрог мача
Завитлао горди кан.
Мач полеће, али она
На младу му паде груд:
"О, не коси цв'јет са мачем,
Не изричи грешан суд.
За те ово срце бије,
За те храни врео плам,
Ја за једну љубав знадем,
Ја за једну вјеру знам.
Нек' свједоче сузе ове
И удари срца мог,
Да је моја вјера света,
А у вјери ти си Бог!
Заустави силну руку,
Невиности не дај гроб -
Клевета су они гласи,
Лагао је црни роб.
За те ово срце бије,
За те храни врео плам,
Ја за једну љубав знадем,
Ја за једну вјеру знам".
Дирнули га њежни гласи,
Дирнуо га сјетан плач,
Па у груди вјерног роба
Свој, завитлан, спусти мач.
Крв се проли, срце стаде,
Чисту вјерност стиже гроб,
Ту пред каном лежао је
Вјерни слуга, стари роб.
Лежао је... А Бејаза
Славила је своју моћ,
И погледом варала је
Младог кана дан и ноћ...