Репетиторијум историје југословенске књижевности

РЕПЕТИТОРИЈУМ ИСТОРИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Писац: непознат

Уџбеник из тридесетих година 20. века. Насловна и неколико првих страна није сачувано. Редактура: Корисник Смарт.

УВОД

1. Књижевност и историја књижевности

Све творевине духа што их је народ изразио речју или писмом сачињавају његову књижевност или литературу у најширем значењу речи. Она се, према томе, дели на усмену (традиционалну) и писану (уметничку) књижевност. — Усмена књижевност обухвата народно благо, у коме је народ на уста неуких али даровитих људи изложио своја опажања, искуства, веровања и маштања. Она се шири усменим предањем (традицијом) те се код тога више или мање мења; тиме она губи индивидуална обележја творчева те добива општенародне црте: усмена књижевност постаје израз народне заједнице (колектива).

Писана књижевност је каснијег постања те је, нарочито у почетку, везана на ужи круг писаца и читалаца, на образоване људе. Писац изриче своја лична схватања живота, своја осећања и тежње; зато је та књижевност више индивидуална него колективна, али је и она народна, уколико сваки појединац одразује особине своје средине и нације. — Премда у књижевност заправо иде све што је у народу написано, разумевамо ту реч обично у смислу уметничке књижевности, тј. оне која нема научно-практичне сврхе, већ побуђује естетска осећања. У њој се огледа сав духовни живот и културно стање народно. — Наука која проучава постанак и развитак књижевности зове се историја књижевности. Она истражује у каквим се културним, друштвеним и економским приликама књижевност стварала и развијала и каква је дела дала, те посматра оно узајамно деловање средине и личности, из које се развија читава народна култура.

2. Задатак историје југословенске књижевности

је у томе да даде јасну слику наше усмене (народне) и уметничке (писане) књижевности и њезина развитка од најстаријих времена до данас, да прикаже прилике у којима је постала и развијала се, објасни идејне, уметничке и културне правце који су на њу утицали, испита поједина дела по њиховој уметничкој, историјској и културној вредности, укаже на међусобне везе у нашој покрајинској књижевности и на заједничке црте које јој дају јединствено југословенске обележје.

3. Подела историје југословенске књижевности

I. Традиционална (народна) књижевност чини посебан део наше литературе; постала је у народним масама деломично у прастара времена, деломично у историјско доба, а ствара се донекле и данас; она се развија у простом народу, међу сељацима и чобанима, те се у њој огледа њихов духовни и морални живот; зато је она важан извор за проучавање духа нашега народа те садржи дела велике уметничке вредности.

II. Уметничка књижевност почиње од постанка словенскога писма (Ћирило и Методије) те обухвата све што је писано, почевши од првих примитивних калуђерских записа, до данас. Дели се у 4 периоде:

1. Заједничка југословенска књижевност (9—11 век), писана староцрквенословенским језиком, састоји се углавном од црквених књига и везана је уз службу Божју и ширење хришћанства.

2. Средњовековна књижевност, писана мешавином црквенословенског и народног језика (наша редакција старослов. језика); прилагођујући се потребама појединих крајева, књижевност се цепа и добива покрајинско обележје; и она је већином намењена Цркви; почиње у 12 веку те траје у нашим западним крајевима (код Хрвата и Словенаца) до 15, а у источнима (код Срба) до средине 18 века.

3. Треће доба обухвата само наше западне покрајине те се дели на књижевност: а) хуманизма и ренесансе с једне (од краја 15 до краја 16 в.) и б) католичке реакције с друге стране (од краја 16 до 18 в.). Она је деломично световна, деломично црквенопоучна; она је локална, писана језиком појединих покрајина, са слабим међусобним везама.

4. Новија књижевност почиње појавом просветитељства (рационализма) у другој пол. 18 века и траје до данас. У то доба буди се у ширим масама народна свест, рађа се мисао о заједници Јужних Словена, тражи се право народа на самосталан политички и културни живот. У књижевност се уводи заједничко наречје за Србе и Хрвате (штокавско) и јединствен књижевни језик за Словенце, као и заједнички правопис (фонетски), а место покрајинских ствара се једин-ствена југословенска књижевност. — Према општим књижевним и културним струјама она се дели на: а) рационализам (средина 18 в. — почетак 19 в.) — б) псевдокласицизам (поч. 19 века) — в) романтизам (почетак 19 века до око 1880) — г) реализам (око 1880 — око 1900) — д) модернизам (око 1900 до рата).

ЈУГОСЛОВЕНСКА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

1. Постанак и развитак народне поезије

У почетку свога развитка човечанство се нашло окружено моћним природним појавама које су увелике утицале на његов живот; зато је осетило потребу да те силе себи приближи, па им је помоћу фантазије почело придавати неке своје црте и обележја, оличавати или персонифицирати их; то бејаху првобитна божанства, бесмртна и моћна, али ипак слична човеку; тако је настала религија. За божанства је човек створио култ, у коме им се обраћао за помоћ и заштиту; у својим молитвама је настојао да искаже своје страхопоштовање ритмичком игром и искреним, лепим, убедљивим речима; из тога се развила религиозна обредна поезија, клица поезије уопште. — Из основне људске чежње за љубављу и из жеље да се ритмом игре и говора допадне другом бићу ствара се љубавна поезија, која хоће да изрази еротичка осећања и да у вољеном бићу пробуди слична чувства. — Човек примећује такође да је и рад лакши кад га прати ритам; из тога су настале посленичке песме везане уз рад појединца или заједнице (жетелачке, мобарске, рибарске и др. песме). — Развитком породичног и друштвеног живота јавља се потреба да се важни породични и друштвени догађаји прате песмом; тако настају сватовске песме, здравице и нарицаљке (тужбалице). Те и друге пригодне песме стоје већ на граници лирике и епике, нарочито здравице и нарицаљке; у њима се набрајају врлине, јуначка и друга значајна дела слављеника одн. мртваца, а из таквог набрајања и препричавања развила се епска (приповедна) поезија.

Тако се, почевши од инстинктивне човекове потребе за ритмом и обраћањем боговима и људима, развила народна поезија, захватајући с временом све шире поље људског душевног и друштвеног живота. С развитком културе развија се из више или мање безличне, колективне поезије уметничка, лична, писана књижевност, која се брзо разгранала и усавршила упоредо с напретком културе, док је народна књижевност, независна од ње, остала у примитивнијим, ширим народним слојевима.

2. Народно и уметничко песништво

Премда и народна и уметничка поезија потичу из истог врела — песничке инспирације појединаца — има међу њима ипак неких битних разлика: а) Творац народне песме обично је човек из народа, сељак, чобанин, слепац, често неписмен и неук, изван утицаја писане књижевности, док је уметник обично школован човек, који се обогатио, више или мање, искуством целе светске културе; његов хоризонт је шири, а изражајна средства су му богатија и оригиналнија. — б) Народна песма је дело анонимних аутора, док је у уметничкој поезији творац обично познат. — в) Народни песник везан је уз традицију у мотивима, стилу, метру и стиху а своја осећања подређује традиционалној пракси; отуда извесна монотоност у стилу и стиху, понављање општих места, израза итд. Зато се народне песме лако памте, али се и лако мењају према способностима и склоностима појединих певача (варијанте); код уметничке поезије ауторова је оригиналност већа, а дело је фиксирано писмом те се не мења. — г) Како народна књижевност постаје и живи у простом народу с патријархалном културом те се преноси усменим путем (традицијом), она има само оне књижевне форме које одговарају томе животу и што их омогућује усмено предање; зато у народној лирици нема химни ни ода, у епској поезији нема повезаног епоса, а у прози нема романа ни драме.

3. Подела наше народне књижевности

Предмет усмене народне књижевности је све што узбуђује осећање и машту простог човека: од митских и верских појава до најобичнијих свакидашњих догађаја; сав живот народа проткан је песмом и причом. То мноштво народних умотворина сврставамо у 3 врсте: народне песме, приповетке и мања дела (пословице, загонетке и питалице).

4. Обележја лирске народне поезије

Народне песме деле се по садржају и начину певања на лирске (осећајне, женске) и епске (приповедне, мушке). Лирска песма има корен у осећању што га покреће неки спољашњи догађај; лирски мотив (од лат. movere — покренути) стога је психичка реакција на неки предмет или догађај, изражена речју, мелодијом, песмом. У уметничкој поезији та је реакција (тј. осећање, емоција) одвојена од узрочника (догађаја), а народна лирика га узима као оквир за лирски мотив; зато народна лирска песма даје често не само осећајни елемент већ и фабулу, догађај. Мотив народне лирске поезије може бити религиозно осећање, љубав, пријатељство, туга, весеље итд. — све што покреће машту и узбуђује осећање. Осећања су обично наивна и једноставна; зато у народној лирици нема високих родољубних или религиозних и филозофских разматрања, већ стварне, актуелне ствари из свакидашњега живота. Вук зове лирске песме женскима, јер их певају обично жене, девојке и момци, у једно или двоје, док се јуначке певају или казују за ширу публику; у првима је главно мелодија, у другима садржај. Мелодија се ствара заједно с песмом; неке песме имају и припев (рефрен); мелодије су код нас врло различите, с типичним цртама појединих покрајина (македонске, босанске, бачке, загорске, словеначке итд.). Певају се и у збору, уз пратњу каквог инструмента. Унутрашњи облик лирске поезије врло је разноврстан; стил је леп, са много песничких украса, рима, алитерација, духовитих поређења и слика. Стих је врло богат, има све врсте од 4-ерца до 16-ерца; он се не може (осим у Словенаца) делити по стопама, већ према томе да ли има одмор (цезуру) или не; 4-ерци и 6-ерци немају цезуре, остали стихови имају једну или две; најчешћи стихови су 8-ерац и 10-ерац с цезуром после 4-ог или 5-ог слога.

5. Најстарије вести о нашој народној лирици

Време постанка наше лирике није познато, али се претпоставља да је она постојала већ у прастара времена. Византијски писац Теофилакт Симоката (7 в.) прича о словенским певачима с китарама и лирама; касније су и други писци истицали љубав Словена према песми. У 15 в. шибенски каноник Јурај Шижгорић пише о нарицаљкама, сватовским и љубавним песмама. У 16 в. Немац Герлах описује певање нарицаљке у Србији. У доба католичке обнове (17 и 18 в.) Црква је прогонила народне обичаје и песме као поганске. Загребачки бискуп Петретић покушао је (1651) да истреби народне лирске песме и замени их побожнима. — У дубровачкој књижевности налазимо неколико записа народне лирике код Ђ. Држића, Н. Рањине и др. Први аутентични текст народне песме дао је Хекторовић у „Рибању“. Поједине песме бележили су и други далматински писци (Јурај Бараковић, А. Качић Миошић и др.), али нису увек пазили на тачност. Тек поткрај 18 в. почеле су се оне скупљати и записивати (Бајамонти, Алачевић, Водник), а први значајни и најбољи скупљач је В. Ст. Караџић. Његов рад је настављен кроз 19 век, и скупљено је огромно благо у свим крајевима наше земље. Поред Вукове имамо богате збирке народних песама у издању Матице хрватске и Матице словенске.

6. Обредне и пригодне песме

Према мотивима деле се народне лирске песме на: обредне, пригодне и љубавне.

а) Обредне песме иду у најстарије народне умотворине, а везане су уз обичаје и светковине које потичу још из поганског доба, прилагођене понешто хришћанској религији. У неким крајевима су оне заједно с обичајима већ нестале.

1. Додолске песме, врло старе, везане су уз молитве за кишу; у Србији и Славонији девојка („додола“), увијена у грање, хода с другарицама уз песму и коло по кућама, а домаћин или домаћица полева их водом и дарује; у Далмацији су „додоле“ момци.

2. Краљичке песме (Србија и Славонија) певају се о Духовима; девојке (краљице), с круном на глави, певају их идући од куће до куће желећи укућанима здравље и срећу; спеване су већином у шестерцима са рефреном.

3. Песме „од коледе“ (у западним крајевима) певају момци о Божићу ходајући по кућама и желећи обиље и напредак; у неким крајевима сачуван је рефрен „коледо“, у другима се изгубио.

4. Поред наведених, сачуване су у појединим крајевима још неке песме ритуалног порекла: у Славонији крсташке песме о Спасовудне с припевом „Киријо лелизо“ (Kyrie eleison), у Србији крстоношке (кад се свети водица молећи Бога за благослов); лазарице, што их певају девојке уочи Лазарове суботе о ускрснућу Христову; у Словенији постоје кресне песме које се певају о кресу (Ивањдану), и др.

5. Те песме иду већим делом већ у побожну лирику: побожне песме описују патње Христове, Богородичине, муке апостолâ и светаца, разна чудеса и сл.; у њима се испољава народно схватање вере и морала, али се хришћански појмови често мешају с фантастиком и празноверјем. Најчешћа тема је грех и казна, а обрађује се више у смислу народно-традиционалне него хришћанске етике. У побожну лирику иду и песме што се певају пригодом црквених празника; највише их има у Словенији и другим нашим католичким земљама.

б) Пригодне песме певају се уз радосне или тужне догађаје или уз различите послове и радове који немају везе с верским животом.

1. Детиње, што их мајке певају деци да је забаве или успавају (успаванке); у њима се изражава мајчина љубав и понос.

2. Сватовске песме певају се уз обреде и обичаје пре и за време свадбе; има их много у свим нашим крајевима; у њима је смеса весеља и туге, смеха и суза; углавном опевају тугу невестину, растанак с родитељима, одлазак у туђу кућу и сл.; врло су лепе и разноврсне, а вероватно и врло старе, јер су сличне у свим деловима нашега народа.

3. Сродне сватовским су почаснице и здравице што се певају у част домаћина, гостију и сл., обично уз вино.

4. Нарицаљке (тужбалице) сачувале су се само у Боци Которској, Црној Гори и Херцеговини, а нешто мало и у Белој Крајини. Певају се тужним гласом над мртвацем од часа смрти до сахране; у њима се жали за покојником и спомињу се његове врлине (у неким крајевима постоје и професионалне нарикаче). По мотиву и мелодији те су песме често врло дирљиве и потресне. У Словенији има сличних песама код „чувања“ мртваца, а говоре о смрти, страшном суду и сл.

5. Посленичке песме певају се уз заједнички рад и на мобама. То су песме жетелачке, прелачке (на прелу), играчке (уз игру) итд. По садржају су врло разнолике: љубавне, шаљиве, обесне; обично су кратке, реткокада с приповедним садржајем.

6. Слепачке песме певају слепци и богаљи и у њима описују своју невољу и моле за дар; оне су већином стереотипне и шаблонске, понекад ипак дирљиве и искрене.

в) Засебну и највећу групу чине љубавне песме, које изражавају све моменте љубави, љубавну срећу, растанак, љубомору, чежњу и сл. Има песама о љубави у породици, између деце и родитеља, брата и сестре, али највише између младића и девојке. Има међу њима старих и конвенционалних, али има и нових, искрених и топлих. Те су песме важне за проучавање народног душевног живота, јер су непосредан израз људске душе, те се у њима огледају особине покрајине у којој су постале, јер свака даје љубавној лирици своје посебно обележје. Љубавна песма има само једну главну мисао, исказану кратко и збијено; обично се описује несрећна љубав, запреке, растанак, туга за драгом. Нарочито су лепе босанске севдалинке, страствене и осећајне у речима и мелодији.

Лирско-епско љубавне песме чине прелаз к епским (приповедним) народним песмама: оне причају неки догађај (епски елемент) и њиме изражавају извесно осећање (лирски елемент). То су песме које се у поетици зову баладе и романце, лирске песме с већом приповедном садржином (фабулом). Садржај тих песама врло је разнолик; углавном приказују трагичне сукобе између чланова породице, мужа и жене (Хасанагиница), браће (Предраг и Ненад) и сл., а обично свршавају смрћу једног или оба лица. Највише се описује несрећна љубав младих људи, који од чежње умиру (Омер и Мерима); понекад те запреке долазе од разлике у вери. Нарочито се истиче бујном маштом и чулном еротиком муслиманска епско-лирска поезија. У неким романцама наступају историјска лица (Деоба Јакшића, Бановић Страхиња и др.), те оне чине прелаз према јуначким, правим епским песмама. — Поред озбиљних песама, с трагичним и крвавим догађајима, има и шаљивих, чија је комичност у промени улога мужа и жене у старом патријархалном породичном животу или у исмевању старица и стараца који се натежу с младима („Старац девојке не оставља“ и др.). Има их и у облику животињских прича, где је алегоријом приказан какав истинит догађај („Женидба врапца Подунавца“).

7. Карактеристика епске народне поезије

Граница између лирско-епских и правих епских песама врло је лабава; Вук је епске (мушке или јуначке) народне песме карактеризирао углавном тиме, што их казују (певају) мушкарци уз гусле, а женске (лирске) тиме, што их певају обично жене или девојке, најчешће без пратње инструмента. Епска поезија полаже највећу важност на догађај, на садржину песме, а не на осећајну вредност мотива. Гуслар прича о догађају опширно и потанко, с честим понављањима. Догађај је обично какав важан и судбоносан политички сукоб, јуначки подвиг, који има за циљ да задиви слушаоце, да пробуди мушки понос, док епско-лирске песме обрађују мотиве љубавне и породичне, са жељом да изазову гануће и саучешће, нарочито код жена и младежи. У епско-лирској поезији влада, осим тога, углавном етичко мерило, а у епскима више принцип политичке потребе. — У погледу облика обе врсте немају битних разлика и служе се истим стихом (10-ерац код Срба и Хрвата, 8-ерац у Словенаца), истом фразеологијом и истим, песничким украсима.

8. Постанак и развитак наше народне епике

Како први записи наших народних епских песама датирају тек из 16 века (Хекторовић), не може се определити доба постанка наших епских песама. Нема сумње да их је некада било много више него што је у 19 веку записано, и да се много песама током времена изгубило. Претпоставља се да је почетак наше епске поезије везан уз борбу против Турака (порази на Марици и Косову у 14 веку), кад су јуначке борбе великаша и владара и њихова пропаст, а и пустош која је иза тога завладала, морале покренути народну стваралачку машту. Вероватно је приповедних песама било и раније, можда већ у 12 или 13 веку, али је наша народна епика процвала, по свој прилици, тек поткрај 14 и у почетку 15 столећа. Тако су се, вероватно, крајем 14 века појавиле старе народне песме „бугарштице“, у месту где су се збивали догађаји (Јужна Србија). Помицањем Срба пред Турцима доспеле су на север и запад, па и у Далмацију, где су неке од њих записане; већина тих народних епских песама је затим изумрла. — Песме краткога стиха (десетерачке) настале су, вероватно, у исто доба као и песме дугога стиха (бугарштице), али су се оне сачувале до данас.

Постанак наше народне епике стоји у вези са средњовековним феудалним уређењем. Феудална господа су око себе имала писаре-дијаке (diaconus-ђакон), који су своје господаре и њихова јуначка дела славили песмама. Према њима су касније и даровити људи из народа почели опевати поједина истакнута лица, јунаке, хајдуке, ускоке и сл., па је тако јуначка песма постала опште народно благо, а њезини творци и носиоци постали су заступници читавог народа.

По стиху, као и по неким другим особинама, наше епске песме деле се у песме дугог стиха (бугарштице) и гусларске или песме кратког стиха.

9. Бугарштице

(бугаркиње) зову се у старим записима наше најстарије епске песме дугог стиха које су изумрле у Далмацији крајем 18 века. Сачувало се од њих око 100 песама. Бугарштице певају углавном о истим јунацима и догађајима као и песме кратког стиха. О преткосовским јунацима има мало трага; највише певају о кнезу Лазару, М. Обилићу, Краљевићу Марку, Југовићима, Змај-деспоту Вуку, Јакшићима и о неким далматинским јунацима, затим о Зринском, Матији Корвину, Јанку Хуњадију (Сибињанину Јанку) и др. — Приказивање је у њима збијеније него у десетерачкима; зато изгледају хладније, али има и врло лепих и нежних (Краљевић Марко и брат му Андријаш, Женидба Змај-деспота Вука и др.). — Како су записане у доба пропадања, оне су по уметничкој вредности већином слабије од десетерачких, али су отменије од њих због утицаја далматинске културе и феудалне традиције. Стих је у бугарштицама обично 15-ерац или 16-ерац, с одмором иза 7 односно 8 слога; карактеристичан је за њих рефрен, који има чисто музичко значење. — Порекло речи „бугарштица“ (букаркиња) није јасно; мисли се да реч долази од имена „Бугарин“, због порекла тих песама с бугарске границе у Јужној Србији, или од глагола „бугарити“ (тужно певати) или од италијанског назива „poesia volgare“ (народна песма).

10. Песме краткога стиха

Јуначке (гусларске) песме краткога стиха спеване су готово искључиво у 10-ерцу с одмором иза 4-ог слога. То је силабички стих с одређеним бројем слогова и одмором. Те песме имају утврђену дикцију, песничке украсе и друга уметничка средства стечена дугом праксом; у садржини показују јединствен поглед на свет и живот. Забележено је преко 10.000 десетерачких песама. По мотивима сврставају се у кругове (циклусе), тј. скупове песама у којима се опевају поједине личности или догађаји. Осим историјских има их и са легендарном садржином (њих код бугарштица нема).

а) Легендарни циклус обухвата песме о вилама, змајевима, као и о лицима из хришћанске религије (о Богородици у паклу, о Христу и Тодору Приморцу, Св. Ђорђе и аждаја и др.); има легенда о историјским лицима (Диоклецијан-Дуклијан, Тројан и др.) и о измишљенима (Наход Симеун, Лука Сенковић). Те легенде дошле су већином из средњовековних апокрифа, хагиографија и других црквених дела. Иако су по садржају ближе романцама, ове песме по општем тону и песничкој структури припадају јуначким песмама.

б) Историјски циклуси. Песме које опевају догађаје из наше историје сврставају се по хронолошком реду догађаја односно главних личности; најстарија лица народне епике живела су у 12 и 13 веку.

1. У преткосовском циклусу опевају се догађаји у доба владара Немањићеве лозе; пева се о Немањи и св. Сави, али више о њиховом светачком и калуђерском животу него о историјским догађајима, те се претпоставља да је грађа узета из старих биографија и друге побожне црквене књижевности. — Песме о Милутину, Стефану Дечанском и Душану имају такође легендаран садржај, само прилагођен тим лицима. Понекад пробија историјска успомена, на пр. буна великаша против Уроша (Урош и Мрњавчевићи), велбушка битка (Бан Милутин и дука Херцеговац), Вукашин Мрњавчевић (Зидање Скадра) и др.

2. Косовски циклус. Косовска трагедија дала је највећи и најлепши циклус народних песама. Иако је у њему сачувано доста историјских чињеница, народна машта допунила је и, што је главно, по свом схватању морално мотивирала овај догађај, који је постао борба „вјере и невјере“, јуначког Обилића и издајника Вука Бранковића. Током времена легенда је уз историјска лица додала песничке симболе (Мајка Југовића, Косовка девојка), а поједине моменте битке довела у временску и узрочну везу. Писана књижевност је овде утицала на народну песму, а ова на њу, понекад и на историју (В. Бранковић). Тон тога циклуса је узвишен и трагичан; типови су уверљиви, поједине слике дирљиве, прожете националном и моралном идејом (Кнежева вечера, заклетва у „Мусићу Стефану“ итд.).

3. Циклус Краљевића Марка врло је велик и обухвата све песме о том јунаку, различите по тону и садржају. Као историјско лице, Марко није имао велику улогу у нашем народном животу (као турски вазал погинуо у бици у Влашкој 1395 г.), али је народ у њему оличио све народне особине: он је храбар, јак, неустрашив, понекад лукав, учен (чува Душанове књиге староставне), праведан, брани слабог и невољног од Турака; али има и мана: воли пити вино, у гневу је неправедан и окрутан (ковач Новак). Марко има и натприродне црте: он живи 300 год., има чудесног коња шарца и посестриму вилу, он није умро, него ће устати и спасти свој народ. На њега су пренесени многи историјски и опште-легендарни мотиви; мисли се да су многе од тих песама постале или се пренеле на Краљевића Марка тек у 18 веку.

4. У циклус деспота Бранковића и браће Јакшића спадају песме о члановима Бранковића (од Косовске битке до 16 века) и о Јакшићима. Главна лица су Ђурађ Бранковић и његова жена „проклета“ Јерина, њихови синови Гргур и Стефан; Змај Огњени Вук и последњи Бранковићи Јован и Ђорђе; поред њих опевају се и други јунаци тога доба (Тодор од Сталаћа, војвода Кајица Радоња, затим Сибињанин Јанко и др.). Од тих јунака највише се уздижу Јакшићи, „капетан“ Јакша и његови синови Дмитар и Стефан, тобоже господари Београда (Диоба Јакшића).

5. Циклус Црнојевића пева о Ивану Црнојевићу, господару зетском, и о његова два сина, Ђурђу и Станиши. Циклус садржи неколико лепих песама; најпознатија је „Женидба Максима Црнојевића“. Тон ових песама већином је тужан, јер описује најтежа времена наше историје: пропадање народне слободе; често избија из њих мржња против душмана (Рајко војвода и Маргита девојка).

6. Циклус хајдучки описује борбе, јуначка дела и живот хајдука, који су се због турских зулума одметнули у шуме те нападали Турке. Песме их приказују као јунаке, са својим моралом и витешком традицијом (верност, великодушност и сл.). Највише се истичу песме о Старини Новаку, Баји Пивљанину (из Боке Которске), Михату Томићу (Босна) и др. Иако је хајдучки живот приказан са симпатијом, он није идеализиран; песме су често сурове и грубе, те тај циклус спада у најреалистичније у нашој народној епици.

7. Ускочки циклус обухвата велик број песама о борбама сењских и далматинских ускока (избеглица из Босне и Херцеговине) против Турака. Ове песме су романтичније од хајдучких, али уметнички су, према старијим циклусима, слабије. Највећи јунак у њима је Сењанин Иво, који је живео у другој половици 16 века те се одликовао у бојевима с Турцима. У северној Далмацији (у Котарима близу Задра) истакли су се многи јунаци који су се под млетачком влашћу борили против Турака (Јанко Митровић, Стојан Јанковић и др.).

8. Циклус ослобођења Црне Горе опева догађаје за време владике Данила и истрагу потурица (поч. 18 в.); приказује се црногорска храброст, оданост владици и племенским поглаварима. Главни јунаци су владика Данило, Вук Мандушић, браћа Мартиновићи, Јанко Ђурашковић и многи други који наступају и у Његошеву „Горском вијенцу“. Песме су већином сухопарне, више историјске него уметничке, тон им је мрачан и тежак као што је тешко било и доба које описују.

9. Песме из циклуса о ослобођењу Србије најмлађе су од Вукових песама; спеване су одмах иза догађаја које описују, а некима се зна и песник (Вишњић). Ту се приказују борбе вођене под Карађорђем и Милошем у поч. 19. в. Главни су јунаци Карађорђе и Милош и њихове војводе Стојан Чупић, Милош Стојчевић и др.; описују се битке на Мишару, Салашу, Делиграду, код Лознице и др. Пошто описују догађаје из блиске прошлости, често су сухопарне, превише историјски тачне на штету уметничке вредности; али има их (нарочито Вишњићевих), где је песник додао легендарне, фантастичке и поетске црте те створио права уметничка дела (Почетак буне против дахија, Кнез Иво Кнежевић, Бој на Мишару и др.).

10. Генерално се код песама из 19 в. опажа опадање уметничке вредности; остала је форма (десетерац), дикција, фразеологија и сл., али уметнички дух нестаје у голом набрајању догађаја. Најјаче се то опажа код песама муслиманског циклуса, скупљених у другој пол. 19 в. Песме су дуге и развучене, са слабом песничком инвенцијом, неповезаним догађајима и сл.; стереотипни стихови нижу се механички — песништво постаје занат. Догађаји тих песама дешавају се обично у Босни, Лици, Славонији и Угарској, а причају о женидбама, отимању девојака и сл., дакле више о приватним него општенародним јуначким подвизима; главни јунаци су: Мустај-бег лички, Ђерђелез Алија, Мујо Хрница и др.

11. Словеначка народна епика

Процес умирања епске поезије, који се сад опажа код Срба и Хрвата, почео је још раније код Словенаца: од некада богате епике остале су још балада и романца, а и оне пропадају. Порастом цивилизације и развитком градског живота, под утицајем школа и књигâ народна поезија губи своје првобитно значење и нестаје. Словенци су некада имали богату народну епику; о томе сведоче многи стари записи о песмама и појединим јунацима. Најстарије вести о томе датирају из 16 и 17 в. Фурлански историчар Николети прича о Толминцима (Горичка) да воле певати о свецима и јунацима, нарочито о Матији, краљу угарском. У 17 в. спомињу се песме о Пегаму и Ламбергару (Шенлебен и Валвазор), а у 18 в. имамо још више података. Први запис народне песме датира из 1807 (Водников текст песме „Пегам ин Ламбергар“). Први сакупљач народних песама је Валентин Водник; после њега су се песме скупљале кроз сав 19 в. (Прешерен, Враз, Пољак Емил Коритко и многи др.). Готово све досад познате народне песме с многим варијантама покупљене су у великој збирци Матице словенске (од 1895 г. даље).

Словеначке епске песме добиле су свој садржај и облик у току 15—17 века, у доба турских најезда и борба за слободу, у којима наступају многи стари јунаци, домаћи и страни (краљ Матјаж, Пегам, Ламбергар, Краљевић Марко и др.), а и многе народне баладе добиле су у то доба као позадину турске ратове. Главно лице словеначке епике је Краљ Матјаж (мађарски краљ Матија Корвин, † 1490), који се заједно са словеначким четама борио против Турака. Народна машта је од њега створила идеалног владаоца и легендарног заштитника народа. Мотиви о краљу Матјажу сасвим су легендарни (спасавање жене Аленчице из турског ропства итд.). Неки мотиви из тога циклуса продрли су и у српскохрватску народну књижевност. — Пегам и Ламбергар су историјска лица из 15 века: Гашпар Ламберг, јунак у многим борбама и турнирима, и чешки племић Јан Витовец, који је у служби цељских грофова пустошио словеначке земље (у песми троглави див кога убија Ламбергар). — Краљевић Марко претстављен је као витез који путује од замка до замка тражећи јуначке доживљаје; мотиви песама су легендарни (спасавање жене, ослобађање из турског ропства и сл.); с Марком су се Словенци упознали за време заједничке борбе уз Србе и Хрвате против Турака.

У словеначкој епици има много балада, с фантастичним или романтично-љубавним садржајем у вези с турским ратовима, насиљима феудалне властеле и сл. Меду најлепше иду „Млада Бреда“ (девојка се на силу удаје за Турчина, а кад је он води кући, прободе је нож сакривен у седлу, а он умире од бола) и „Лепа Вида“ (млада жена напушта старог мужа и дете те у туђини умире од туге). Многи баладни мотиви узети су из породичног и разбојничког живота. — Поред световних има у словеначкој епици и много религиозних мотива о муци Христовој, Богородици, св. Николи, св. Стефану и др. — Стих словеначке народне епике претежно је јампски осмерац; има и других стихова (9-ерац, 10-ерац), али су малобројни. Дикција је у песмама сликовита и пластична, са многим поетским украсима, и обично врло језгровита; зато су словеначке епске песме, у поређењу са српскохрватскима, већином краће и збијеније.

12. Језик и стил наше народне поезије

Народне песме спеване су углавном језиком и дијалектом онога краја где су постале, али нигде у његовој потпуној форми. У њима се опажају извесна мешања говорâ разних наших покрајина (изузев Словенију, која има свој језик у народној поезији), те је тако настао неки „наддијалектични“ језик народне песме. Он је, нарочито у епској поезији, у основу штокавски, али свуда где живи народна песма он добива више или мање особина дотичних крајева. Разлог је у томе што је народна епика постала највећим делом међу штокавцима, па се после, у вези са сеобама нашега народа, преносила у друге крајеве.

Стил народне песме такође није стил обичнога говора, већ је узвишенији, биранији и украшенији. Типични су за стил народне песме неки стални изрази (књига — писмо, бијели двор — кућа, бесједити — говорити, и сл.), извесне сликовите фразе (пролити сузе — заплакати, допанути рана — бити рањен итд.), стални украсни придеви (гора зелена, бијеле руке, рујно вино, танана робиња или кошуља, сиви соко и сл.), устаљена поређења (Кличе као соко сиви и сл.), типични почеци (на пр.: Боже мили, чуда великога) и завршеци песама (на пр.: Онда било, сад се спомињало, То изусти и душицу пусти и сл.). — Те и друге стилске особине дају нашој народној поезији својеврсно обележје, а с друге стране чине некакав традиционални калуп по којему се понекад, нарочито у новије време, и без нарочите инвенције стварају нове песме.

13. Певачи народних песама

Наша народна епика стварала се и преносила с колена на колено вековима анонимно: ствараоци појединих песама, гуслари, остали су непознати; подаци о њима налазе се у неким историјским записима: у Пољској се већ у 15 в. на двору Владислава Јагеловића спомињу српски гуслари; било их је тамо и касније (17 в.), али се не зна да ли су они били и аутори песама које су рецитовали. Тек у 19 в., кад је почело озбиљно проучавање и скупљање народних песама, забележена су имена гуслара. Певање епских песама уз гусле било је код нас некада врло раширено и није припадало одређеном сталежу; чак и хајдуци су зими, сакривени код јатака, певали јуначке песме. У другој половини 18 в. је у Иригу (Срем) постојала чак и нека гусларска школа („слепачка академија“). У Србији и Срему има још и данас просјака-гуслара који се зову „слепци“, иако понекад нису слепи. У Босни, Херцеговини, Црној Гори и Санџаку има и здравих певача који имају обично какво стално занимање, а о извесним приликама (на свадбама, вашарима и сл.) певају, обично уз награду, туђе или своје песме. Муслимански певачи („пиве“) певају уз тамбуру са две жице; многи су на гласу због лепих песама и великог броја песама што их знају певати.

Међу најбоље певаче иду Подруговић и Вишњић, од којих је Вук записао више песама. Тешан Подруговић, пореклом Босанац, живео је после првог устанка у Карловцима, где га је срео Вук и од њега записао 22 песме, међу осталима о женидби Душановој, Марку Краљевићу и Љутици Богдану. Цару Лазару и царици Милици, и др. — Филип Вишњић (Вилић), р. 1767 у Босни, код Бијељине, у. 1834 у Срему; у осмој години је изгубио вид, а кад је одрастао, почео је певати песме пуне мржње према Турцима који су му уништили имање и целу породицу. Кад је букнуо устанак, Вишњић пође у Србију те цело време борбе прати усташе бодрећи их. После слома устанка пребегао је у Срем, где га је нашао Вук те записао од њега 16 песама, које иду међу наше најлепше (Почетак буне на дахије, Смрт М. Краљевића, Бој на Мишару, Кнез Иво Кнежевић и др.). Вишњићеве песме већином су из доба првог устанка који је опевао са много песничког талента, широким замахом и богатом маштом искићујући догађаје уметничким елементима. Вишњић се може због тога убројити међу најбоље песнике нашега романтизма. — Поред ове двојице Вук спомиње још више певача (Старац Милија из Колашина, Старац Рашко, Стојан Хајдук и др.), али су сви мање значајни.

14. Народне приповетке

Теме наших народних приповедака врло су разноврсне. Према предмету и начину приказивања деле се у 2 групе: озбиљне и шаљиве.

1. Озбиљне приповетке деле се на 4 врсте: а) гатке или женске приповетке, б) праве или мушке приповетке, в) каже, скаске или легенде, г) басне.

а) Гатке (по Вуку „женске приповетке“) одликују се натприродним, фантастичним елементом; њих има највише, и оне су најлепше и најпоетичније; у њима наступају чудесна бића (виле, дивови, чаробњаци и др.), а описују се бајања, чарања и други чудновати, измишљени догађаји. По мотивима се деле у циклусе, на пр.: Баш-челик (браћа удају девојку за змаја); Немушти језик (о човеку који разуме животињски говор); Змија младожења, која се претвара у краљевића; Усуд (мотив из старе књижевности); код хрватских кајкаваца и Словенаца има више прича с тим мотивом, а људску судбину одређују натприродна женска бића, „рођенице“ и „суђенице“. Затим долазе приче о ђаволу и његову шегрту који надмудрује свога мајстора; о мртвом веренику који одводи девојку у гроб (циклус о Ленори); приповетка о Пепељузи, о девојци без руку, којој маћеха сече руке, а Богородица јој их враћа итд. Осим споменутих натприродних бића у гаткама има и других чудесних ствари: сто који сам служи јело, ћилим који носи човека по зраку, кеса увек пуна новаца и др. — У гаткама се осећа јак морални момент: праведни и добри страдају, али коначно побеђују зле и неправедне. У гаткама је народ себи створио фантастични и бољи свет, у коме је тражио утеху и заборав од животне досаде, неправде и невоље.

б) Праве или мушке приповетке обрађују мотиве реалне, који се могу догодити; озбиљних приповедака те врсте нема много; шаљивих је нешто више; најпознатије су: Опклада, Драм језика, Воденичар и његов син и др. Ове приповетке су малобројне, јер народна машта тражи да јој уметност прикаже не оно што види сваки дан, него други, шаренији, фантастичнији и бољи свет.

в) Каже, скаске или легенде су приче везане уз извесне личности, историјске или библијске, а причају о доживљајима старих јунака, владалаца и знаменитих људи. Неке имају мотиве из стварног живота те су блиске мушким приповеткама, друге су пак са фантастичним мотивима те су ближе гаткама. Разлика је само у томе, што гатке нису везане за какво одређено доба или земљу, док каже причају о одређеним, обично познатим личностима које живе у извесном месту, иако оно стварно и не постоји. Често су каже или легенде изричито везане уз које место и причају о постанку каквог града или зграде (о Цариграду, о постанку сарајевске цркве и др.). Од библијских личности најчешће наступају Адам, Ева, Ное, Краљ Саломон, Исус, Богородица, апостоли, затим свеци св. Никола, св. Ђорђе и др., од наших домаћих светаца нарочито св. Сава; од историјских личности цар Трајан, Александар Велики, Краљ Матјаж, Сибињанин Јанко, Краљевић Марко, Милош Обилић и др. Многе каже обрађене су у стиховима те иду међу баладе и романце (Свеци благо дијеле и др.). Кажâ везаних уз поједина места има много; чак и неки географски називи воде порекло од таквих легенда (Скочидевојка у Боци Которској). Има и религиозних легенда (о рајској птици и др.).

г) Народних басана, тј. прича у којима наступају животиње или ствари као носиоци радње, нема много. Познате су басне о лисици и грожђу, о медведу, свињи и лисици, о волу и мишу и још неке. Оне нису оригиналне, већ су дошле из страних књижевности посредством наше црквене литературе.

2. Шаљивих правих приповедака, у којима је изнесен мотив који се може десити, нема много, јер се дуже такве приче тешко памте; у њима се прича о досетљивој девојци, о попу у трњу и сл. Много има анегдота, тј. кратких збијених причица с оштром сатиричном поентом; понекад су пикантне и простачке. Најчешће се у њима прича о агама, кадијама, калуђерима, фратрима итд. Познате су анегдоте о Насредин-хоџи, Вуку Дојчевићу и др.; сатиричне су обично анегдоте о поповима, злим женама, свекрвама, пуницама и сл. Такве су и разне приче о људима извесног краја („подругалице“), на пр. о Херцеговцима (Ерама), Шијацима, Жидовима, Швабама, Циганима, код Словенаца о Рибничанима и др. Каткад су врло духовите и указују на здрав хумор нашега народа.

15. Постанак наших народних приповедака

Кад су научењаци почели у 19 в. изучавати народне умотворине, опазили су да готово код свих народа постоје слични, интернационални мотиви; за објашњење те појаве имамо 3 теорије: митолошка теорија (Гримова) сматра да такве приче потичу из доба кад су сва индоевропска племена живела у заједници, те су оне према томе само неки остаци старе заједничке аријске митологије. — Друга теорија, од Теодора Бенфеја, претпоставља да су ти мотиви постали у Индији, одакле су прешли (мигрирали), преко Персије и Арабије, у Европу, деломично усменим путем, деломично путем књижевности; то је т. зв. миграциона или историјска теорија. — Антрополошка или етнолошка теорија (Тајлор и Ланг) полази од уверења да су најстарије претставе о Богу, души, загробном животу и сл. код свих народа једнаке; под утицајем тих претстава поједини народи стварали су своје приповетке слично један другом, самостално, без међусобног утицаја, због сличних културних, социјалних, климатских и др. прилика. Ова теорија не искључује миграциону, већ је употпуњује, те обе заједно објашњавају постанак народних приповедака код свих народа, па и код нашега.

16. Мање народне умотворине

деле се на пословице, загонетке и питалице.

1. Пословице су најкраће народне умотворине, јер се састоје обично од једне реченице. У њима се језгровито исказује каква општа мисао као резултат животног искуства о различитим питањима и приликама свакодневног живота. У уметничкој књижевности пословицама одговарају сентенције (афоризми). Истинитост пословица је обично евидентна, облик им је леп и јасан, и зато се у њима често налазе ритам, срок, асонанца и сл.; најчешћи су украси слике и поређења. Као и народне песме, пословице су продукт једног човека, који је нашао згодну и прецизну форму једној мисли и искуству; лепо стилизована мисао се прихватила, запамтила и ширила даље добивајући све лепши облик, краткоћу и оштрину. Многе пословице изражавају опште, свим народима својствене мисли; оне су дошле са стране, нешто усмено, нешто преко уметничке књижевности и школе. Највише их има на нашем Истоку из грчког, на Западу из немачког, латинског и италијанског језика, али су код нас примиле народни облик и постале наша духовна својина. Оригиналне су оне које садрже какву успомену из наше историје или алузију на које лице. Пословице се брзо памте и шире и радо се употребљавају као општепризнат аргумент, а често служе за кратко изражавање мисли или ситуације; зато су оне леп украс књижевне прозе.

2. Загонетке су изреке у којима се предмет, радња или догађај намерно не каже јасно, него увијено, често у облику алегорије, да би се окушала нечија оштроумност и досетљивост. Загонеткама се народ служи за забаву и вежбу у оштроумности.

3. Посебна врста загонетака су питалице, којима се народ забавља зими на селима и прелима. Оне су духовите и обично смешне те сведоче о хумору и моћи опажања нашега народа.

Пословице и загонетке су се скупљале истодобно с народним песмама; најбоље су збирке пословицâ од Вука Караџића, Ђ. Даничића и Вицка Скарпе, а загонетака од Ст. Новаковића и М. Вуковића.

ЈУГОСЛОВЕНСКА УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ

I ЗАЈЕДНИЧКА ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ

1. Повод за стварање југословенске књижевности

Док су Словени живели у својој закарпатској прадомовини, па и у првим вековима после доласка у своју данашњу постојбину, они нису имали ни писма ни писане књижевности. Дошавши на Балкану у додир с европском образованошћу и увидевши потребу писма, служили су се ретки појединци грчким и латинским словима (како прича Црноризац Храбар); тек у IX веку они добивају своје писмо и прве књиге, и тиме заправо ступају у круг европских образованих народа. Повод за то дале су тежње моравског кнеза Растислава да у својој држави уведе словенску литургију. Он се г. 863 обрати византијском цару Михаилу III с молбом да му пошаље учитеље који ће његову народу проповедати веру на народном језику. Цар се одазове молби и пошаље (г. 864) у Моравску браћу Константина и Методија са неколико ученика.

2. Ћирило и Методије

Константин (Ћирило, р. 826 или 827) и брат му Методије (р. око 820) бејаху синови високог византијског чиновника у Солуну. Методије се после неколико година проведених у управној служби повуче као лајик у олимпијски манастир (Мала Азија), а Константин би после свршених виших наука рукоположен за свештеника и позван за професора високе школе у Цариград, али се ускоро и он повуче у исти манастир, где му је био брат. Око 860 одоше, по наредби цариградске владе, оба брата семитском племену Казарима (на северној обали Црног Мора), где нађу моћи папе Климента. По налогу цара Михаила упуте се (лети 864) у Моравску те тамо с великим успехом проповедају хришћанску веру на словенском језику. Пре поласка Константин састави, према тадашњем грчком курзиву, знакове за бележење словенских слова и преведе на словенски језик неке најважније црквене обредне књиге. То писмо је т. зв. глагољица, а језик његових књига јесте језик његове уже домовине (Солуна), те се данас зове староцрквенословенски или старословенски. Свој плодни рад морали су први наши апостоли, због интрига немачких свештеника (Вихинга и др.), ускоро прекинути и отићи у Рим да се оправдају (868). Успут се зауставе у Блатном Граду на Блатном Језеру код словеначког кнеза Коцеља, који им постаде присташа. Папа Хадријан II браћу лепо прими и одобри њихове књиге и рад; ускоро се Константин разболи и, закалуђеривши се под именом Ћирило, умре у Риму (14-II-869). Методије се с ученицима врати Коцељу и, поставши надбискуп, независан од салцбуршког надбискупа, пође у Моравску. Како је међутим био умро његов заштитник Растислав, Методије наиђе на отпор и непријатељство немачких свештеника. Баце га у тамницу и оклеветају у Риму, те се морао поновно правдати (879). Пред смрт оде у Цариград (881—882) ради одобрења словенске литургије, преведе, уз помоћ својих ученика, још неке црквене књиге и умре 6-IV-885, вероватно у Вишеграду (Моравска).

3. Значење рада св. Браће

за нашу културу и књижевност врло је велико; они су створили азбуку подесну за бележење гласова словенског језика; својим преводима црквених књига (мисала, еванђеља, псалтира, апостолара и требника) створили су словенски књижевни језик и ударили темељ нашој књижевности као и књижевности великог дела осталих Словена (Бугара, Руса и др.). Увођењем словенског језика у литургију дали су му значење које су дотле имали само грчки, латински и јеврејски, те су тиме много допринели не само јачању хришћанства међу Словенима већ и ширењу словенске просвете.

4. Књижевни рад после Ћирила и Методија

наставља се у њиховим традицијама, углавном у нашим и бугарским крајевима. Кад је после Методијеве смрти папа Стефан В, под утицајем Растислављева наследника Сватоплука и његова саветника бискупа Вихинга, забранио употребу словенског језика у цркви, морали су се његови ученици иселити из Моравске, те су пребегли на југ (у Хрватску, Србију и Бугарску) и онде наставили свој верско-просветни рад. Најживљи и најплоднији је он био у Бугарској, која се мало пре (за владе кнеза Бориса-Михаила, 852—888) била покрстила те је радо примила ученике св. Браће. Нарочито за владе Михаилова наследника цара Симеона (893—927), кад је Бугарска постала најјача држава на Балкану, развија се онде, под утицајем рада Методијевих ученика, врло живахна литерарна радиност, која траје све до пада бугарског царства под Византију (971). Најважнији од Методијевих ученика који су дошли у Бугарску јесте Климент, владика велички (Македонија); њему се све више приписују обе Панонске легенде (животописи св. Ћирила и Методија), иако научењаци у питању ауторства Ћирилове биографије нису сложни. После Климентове смрти (916) његови ученици наставише његов рад, углавном на црквеној књизи, те је у 10 веку Македонија, с Охридом на челу, била духовно и просветно средиште наших источних земаља. — Још више се развила књижевност на стцсл. језику за цара Симеона у источној Бугарској; врло образован и просвећен владалац, Симеон је настојао да културно подигне своју земљу; пословенио је бугарску Цркву, основао самосталну патријаршију и започео богат преводилачки и компилаторски књижевни рад (извод из црквених беседа св. Јована Златоуста и др.). Најважнији књижевни радници тог „златног доба старе књижевности“ јесу Јован, егзарх бугарски („Шестоднев“ — теолошко-филозофско тумачење створења света), презвитер Григориј, Ћирило Филозоф („Шестоднев“ — беседе за 6 дана седмице), презвитер Константин, аутор песме „Проглас св. еванђеља“, и др.

У то доба (10 век) дешава се у Бугарској значајна промена у писму: неспретну Ћирилову глагољицу замењује практичнија ћирилица, коју је за потребе словенског језика према грчком мајускулном (свечаном) писму удесио вероватно споменути Климент. Она се у источним нашим крајевима брзо проширила и заменила глагољицу; најстарији ћирилски споменик је натпис цара Самуила из г. 993, нађен на источној обали Преспанског Језера. — Та књижевност на стцсл. језику није трајала дуго; опадала је већ за Симеонова слабога наследника Петра, а престала је скоро сасвим пропашћу самосталне бугарске државе (971), кад је византијски цар Василије II увео грчку литургију. Тиме је стцсл. језик почео губити своју важност и чистоћу: у стцсл. текстове почињу се уносити елементи народнога говора појединих покрајина, те се тако стварају рецензије или редакције стцсл. језика. Тако с пропашћу бугарског царства престаје углавном и доба јединствене југословенске књижевности на староцрквенослов. језику. Поред споменутих дела сачувало се из доба заједничке југословенске књижевности из македонско-бугарских крајева још неколико споменика, црквених књига, писаних глагољицом и ћирилицом; глагољски јесу: Зографско еванђеље (10 век), Асеманово (ватиканско) еванђеље, Синајски псалтир и еухологиј, расправа црнорисца Храбра о словенским писменима (10 век), а ћирилски: Савина књига (изборно еванђеље, 11 век) и Супрасаљски зборник (житија светаца и духовне беседе, 11 век).

5. Србија у средњем веку

У Србији у доба заједничке југословенске књижевности нема књижевног рада; Срби су онда већ имали више мањих самосталних државица, од којих је најјача била Рашка, где је у другој половини 9 в. владао кнез Мутимир. За његове владе ширило се међу Србима хришћанство из Грчке; а како су после Мутимирове смрти настале династичке борбе, заузео је Рашку бугарски цар Симеон. Она се после његове смрти, додуше, под Чаславом опет ослободила, али за кратко време, јер су Византијци заједно с Бугарском уништили и самосталну српску државицу (крај 10 века). Тек у 12 веку, за владе Стевана Немање, Србија се диже, ослобађа византијске превласти (1180) и почиње стварати услове за велик и успешан културни и књижевни напредак, који траје све до пропасти српске државне самосталности у 15 веку. Србија је тада коначно пристала уз источну Цркву, створила своју народну верску организацију са својим народним литургијским језиком (1219). Црква је постала народна установа која је потпомагала сав даљи политички и народно-просветни развитак и постала касније, у доба турске владе, готово једини ослонац за народни опстанак.

6. Борбе Хрвата за словенску литургију

Један део Методијевих ученика пребегао је одмах после његове смрти из Моравске у Хрватску, најпре у Панонску, а мало затим у Приморску Хрватску, која се била управо тада, за кнеза Бранимира, ослободила франачке власти те се коначно прикључила западној Цркви. Доласком Методијевих ученика почела се у самосталној Хрватској брзо ширити словенска литургија, која је вероватно и пре тога била тамо донекле позната; већ у 10 веку нинска бискупија (основана у 9 веку) постаје словенска и независна од надбискупа сплитског. Чим су далматински градови 923 г. прешли из византијске власти под власт римског папе, те је сплитски надбискуп тражио да му се подреди нински бискуп, настао је спор не само око црквене јурисдикције већ и око литургијског језика, јер је он словенску литургију претстављао као криву науку „које нема у светим књигама“. На молбу краља Томислава папа Јован X сазове 925 сабор у Сплиту који, упркос снажној одбрани нинског бискупа Гргура, закључи да се укине нинска бискупија и забрани словенска литургија и рукополагање словенских свештеника. Папа није одмах потврдио те закључке, већ тек после другог сабора сплитског, који их је поновио (927). Али како се народна литургија била већ учврстила, нису је ни ти закључци искоренили, већ се она, напротив, још више проширила, нарочито на нека острва (Крк и др.). За Петра Крешимира ИВ папа Никола II, који је у својим унионистичким тежњама хтео да искорени словенску литургију, сазове у Сплиту и трећи сабор (1060), који забрани словенску литургију као јеретичну. Словенска Црква је ипак и даље животарила, нарочито у неким бенедиктинским самостанима. Тек г. 1248 папа Иноћентије IV, на молбу сењског бискупа Филипа, а због све већега ширења богомилства, допусти употребу словенске литургије, а то је учинило да се и књижевност, нарочито црквена, могла отада несметано развијати.

Црквена дела хрватских народних свештеника писана су глагољицом, ћирилицом и латиницом. Највише има глагољских, јер су Методијеви ученици донели из Моравске онамо првобитно Ћирилово писмо. Од првих хрватских глагољских књига сачувало се нешто остатака: Маријинско четвороеванђеље (11 век), Клоцов глагољаш (11 век) с одломцима црквених беседа, Михановићев апостолар, Гршковићев апостол, Бечки листићи из 12 в. (остатак мисала по римском обреду), и др. Глагољица, нешто промењена (угласта), почела се ускоро употребљавати и у јавном и приватном животу те је постала хрватско народно писмо, нарочито у северозападним хрватским крајевима. Међу најстарије такве глагољске споменике иде Башчанска плоча (1120). — То је углавном све што се сачувало од књижевног рада у Хрватској за време борбе за словенску литургију. После допуштења словенске службе Божје (1248 г.) глагољска књижевност развија се мирније. Иако она није налазила заштите у латинским црквеним властима, нарочито откад је Далмација дошла под млетачку власт (1409), она се ипак развија снажно и производи велико мноштво црквених књига (мисала, бревијара и др.). Гајили су је углавном нижи свештеници и монаси бенедиктинци (глагољаши), који су наилазили на потпору и код неких хрватских великаша, нарочито Франкопана, Зринских и др. Из тога доба сачувало се много споменика црквеног и јавно-правног садржаја, на пр. Закон винодолски из г. 1288, статути крчки, пољички и др., затим разни мисали, бревијари или часловци и друге црквене књиге. Проналаском штампе почеле су се штампати и глагољске црквене књиге (мисали — први 1483 у Млецима, затим у Сењу 1494, и др., бревијари и друге књиге). Али како многи попови глагољаши нису могли набављати скупе штампане књиге, то су се најпотребније црквене књиге преписивале и даље.

На основу књижевног рада хрватских глагољаша почела се већ од 12—13 века стварати и књижевност писана ћирилицом, која се гајила нарочито у Босни и у загорским крајевима средње и јужне Далмације (први траг налази јој се на Брачу г. 1184), и латиницом (у далматинским градовима, као Задар, Шибеник, Дубровник и др., и у Посавској Хрватској). У западним хрватским странама почиње латиница све више преотимати маха, те се црквене књиге почињу преписивати тим уобичајеним писмом, а при том се црквенословенски језик стао све више замењивати живим народним говором. Глагољица је полако губила своје значење те је све више излазила из употребе. Словенска литургија, напротив, задржала се у Хрв. Приморју, на Крку и неким другим местима све до данас.

Значење хрватских глагољаша за нашу културу врло је велико; они су положили темељ читавом хрватском књижевном раду у средњем веку и у почетку новога века, спречили својим радом латинизацију те сачували нашем народу у Приморју и северној Далмацији националну свест.

7. Књижевни рад код Словенаца

наилазио је на још веће тешкоће него у осталим нашим крајевима. Отишавши далеко на запад, Словенци су пали под власт баварску односно франачку (Карло Вел.) и тиме дошли у германску културну сферу. Они су рано примили хришћанство, углавном од Немаца, који су почели спроводити јаку германизацију. Увођењем феудалног система Словенци постају већином кметови и остају запуштени и непросвећени; зато се културни или књижевни рад није могао развити, па ни утицај рада св. Браће није допро до њих, ако изузмемо кратак додир њихов с периферним словеначким кнезом Коцељем († 874). Једини споменик словеначке писмености из тога доба претстављају т. зв. Брижински споменици (два обрасца генералне исповести и једна беседа о греху и покајању), писани од немачке руке при крају 10 или у поч. 11 века. То су уопште најстарији словенски споменици сачувани у оригиналу те су важни за историју нашег језика. После брижинских споменика неколико векова немамо код Словенаца никаква трага књижевне делатности; тек из 15 века датирају неки мањи споменици (Стишки рукопис, с неким молитвама, Целовачки рукопис, који такође садржи неке молитве, затим Крањски и Чедадски рукопис итд.). Почеци правог књижевног рада јављају се тек у вези с појавом реформације у средини 16 века.

II ЈУГОСЛОВЕНСКА СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ

1. Улога манастира у нашем културном и књижевном животу

Поткрај 10 односно у почетку 11 века свршава се доба наше заједничке књижевности на стцсл. језику: поједина словенска племена почињу се, под утицајем политичких прилика, све више удаљивати једно од другог, јаз између Истока и Запада све више расте, културне везе постају све слабије. То је утицало и на књижевност и књижевни језик: у првобитни заједнички књижевни језик стцсловенски уносе се елементи појединих народних говора, те се он све више диференцира. И књижевност се развија под различитим утицајима, а задовољавајући углавном поједине локалне потребе, не иде свуда истим правцем. Ма како књижевни рад у свим нашим покрајинама био различит, он ипак има значајну заједничку црту: он се свуда и кроз цео средњи век развија под утицајем Цркве и црквених људи те има стога изразито црквено обележје.

Главни фактор у развитку наше средњовековне књижевности јесу манастири, једина културна средишта у средњем веку не само код нас већ и у читавој Европи. У њима су школе, архиви и библиотеке, у њима се чува стара класична традиција преписивањем и проучавањем античких писаца који у многоме утичу на средњовековну науку и образованост. Монаси постају готово једини просветни и књижевни радници дајући свом раду, па према томе читавој култури и књижевности манастирско, калуђерско обележје. Таквих манастира било је много у свим нашим крајевима. У Србији и другим нашим источним земљама оснивали су их владаоци и богата властела као задужбине и богато их даривали, те су монаси могли несметано да се баве књижевним радом. У западним нашим крајевима то су углавном манастири бенедиктински, касније фрањевачки, павлински и др., који гаје просвету и нашу књигу, нарочито у Приморју и Далмацији, где су манастири били главни заштитници глагољице и словенске литургије. Најважнији манастири у источним нашим земљама били су на Св. Гори (Атос), у монашкој „републици“, гдје су наши калуђери долазили у додир с грчким, јерменским, руским и другим образованим монасима те могли лако преносити њихове културне и књижевне тековине. Тако се тумачи с једне стране велики утицај грчке (византијске) књижевности на српску средњовековну литературу, а с друге стране утицај Цркве и монаштва на читаву нашу стару културу и уметност.

2. Рад на црквеној књижевности

Узимајући у обзир прилике у којима се развијала наша средњовековна књижевност, јасно је да највећи део сачуваних књижевних споменика те наше књижевности сачињавају црквене књиге, обредне, побожне, научне и др. Оне су се преписивале скоро искључиво у манастирима, где су биле писарске школе и где се тај рад сматрао богоугодним делом. Најзнатнији ћирилски споменици литургијске књижевности јесу: Мирослављево еванђеље (12 в.), први велики споменик наше редакције стцсл. језика и једно од најлепших дела наше старе књижевности; Вуканово еванђеље (поч. 13 в.); Апостол шишатовачки (14 в.), Никољско еванђеље (крај 14 в.), Хвалов рукопис, са различитим верским читањима. У хрватској књижевности најважнији су: Мисал кнеза Новака, писан његовом руком г. 1368, мисал Хрвоја Вукчића Хрватинића, писан у сплитској средини у поч. 15 в., „Златни кодекс“, који се чувао у ремској катедрали те су француски краљеви. полагали на њ заклетву, итд. Значајни су још многобројни часловци, од којих су се сачувала 22 потпуна, а најстарији од њих (врбнички) иде можда већ у 13 век; важни су зато, што имају често врло стар текст. — Словенци нису имали народне Цркве, па стога код њих нема словенских црквених књига; нема сумње да су се и код њих преписивале литургијске књиге за латинску службу Божју, а свештеници су потребне текстове (одломке еванђеља и др.) преводили народу за време саме службе Божје. Можда је било и писаних превода, али нам се нису сачували; сигурно је само то да се из целог доба до протестантизма није досада нашао ниједан словеначки превод каквог већег црквеног дела.

3. Песништво

Праве профане, световне уметничке поезије, која не би била у вези с Црквом и верским животом, у нашој старој књижевности нема готово никако; сва је поезија више или мање црквена, и то или литургијска, која чини део службе Божје, или црквено-побожна. Литургијске поезије има доста, но она већим делом није оригинална; код Срба је преведена скоро сва грчка литургијска поезија (тропари, химне, кондаци и сл.); најважније су: Јустинијанова химна „Јединородни сине“, божићна химна „Дева днес“, „Вазбраној војводе“ и др. Има и нешто оригиналне литургијске поезије, у почаст домаћим свецима; писана је ритмичком прозом и свечаним стилом. — Према латинској црквеној поезији католичке Цркве има и код Хрвата црквених песама, преведених или слободно састављених, а потврђене су нам још из средњега века (У се вриме годишћа, Бог се роди у Витлеоми, О Марија, Божја мати и др.). — Нелитургијског песништва нема много, нарочито у нашим источним крајевима; онде имамо морално-поучне сентенције грчког комедиографа Менандра, богословско-поучну песму о створењу света „Шестоднев“, „Диоптру“, песму о борби душе и тела, и сл. Све су то преводи са грчкога језика, у прози. Оригинални су састави „Слово св. Сави“ од монаха Силуана, „Слово љубве“ од деспота Стефана Лазаревића, „Песма смрти“ и још неке. — Код Хрвата има таквих песама више, и то не само у крајевима где се гајила словенска литургија него и у другима, на пр. у Босни, Славонији и у Посавској Хрватској, само их је тешко делити од праве литургијске поезије. Већином су то лирске побожне песме, уздаси Богородици и свецима, погребне песме и сл. Осим тога има из каснијега средњега века, тј. из 14 и 15 столећа, сачувано неколико библијских и светачких легенди у стиховима (о св. Катарини, св. Јерониму, св. Алексију, Цвит крипости, и др.), које су непознати песници („зачињавци“) састављали одн. прерађивали према италијанским и латинским узорима. Док су код Срба све песме писане црквеним језиком (као уопште сва књижевност) и у прози, хрватске су испеване народним језиком, а певале су их већином братовштине (побожна лаичка удружења) приликом процесија и сл. Осим тога су те песме састављене у стиховима, најчешће у осмерцима, с римованим паровима. — Код Словенаца немамо вести о каквој профаној поезији, али је црквеног песништва свакако било и код њих, као код Хрвата и уопште свих католичких народа; из сачуваних одломака види се да је та поезија и тамо била углавном пригодна, удешена за певање поводом различитих верских светковина. Према њој су касније протестантски писци састављали своје побожне песме.

4. Црквена драма

јавља се у нашим приморским и далматинским крајевима у току 15 и 16 века. То се десило под утицајем западноевропских књижевности, где су се из божићних, а нарочито ускршњих обреда развила црквена приказања, на основу литургијског текста или светачке легенде („мистерије“ — из живота Христова, и „миракуле“ — из живота светаца). Та црквена приказања била су врло омиљена, а давали су их обично чланови појединих братовштина. Код нас су се развила под утицајем италијанске црквене драме, најпре вероватно око Задра, негде у поч. 15 века, и у Приморју; у средњој Далмацији, око Сплита, јављају се већ на крају 15 в., нешто касније и на Брачу и Хвару. Најпознатија црквена приказања јесу: Од ројења Господинова, Ускрснуће Исукрстово, Мука Исукрстова, Мистериј веле лип и славан од Исуса, како је с крижа снет, затим в гроб постављен (1556), затим о суђењу души и телу после смрти, Плач Маријин и др. Сва приказања писана су чистим народним језиком, у осмерачким дистисима; догађаји се приказују оним редом као у библији или светачкој легенди, без велике вештине, без драмске радње, обичним епским приповедањем; анонимна су, јер су настала већином у самостанима или братовштинама сарадњом више лица. Приказивала су се изван цркве, на примитивним позорницама, где су место радње (рај, земљу, пакао и сл.) и поједина лица означавали општепознати симболи. Иако те црквене драме немају велике књижевне вредности, оне су значајан документ наше културе и важан ступањ у развитку наше световне драме.

5. Романи и приповетке

У нашој старој књижевности има неколико прича које су у средњем веку биле познате у свим тадашњим књижевностима; ни оне нису оригиналне, већ преведене или прерађене, већином према грчким оригиналима; њих има и у ћирилској и у глагољској књижевности, а разлике међу њима врло су мале; само је језик у глагољским верзијама народни, док је у ћирилскима црквени. По пореклу садржаја деле се приповетке на 4 групе: 1. Из старе грчке књижевности су: Прича о тројанском рату; ћирилска верзија, кратка, нема ништа заједничко с Хомеровом епопејом, док јој је глагољска верзија, опширнија, нешто ближа; роман о Александру Великом, где се на фантастичан начин искићује живот Александров, са свакојаким чудноватим епизодама. 2. Из византијске књижевности потичу неке приче, које имамо само у ћирилској верзији: Физиолог (фантастичне приче о стварима и измишљеним животињама и биљкама), Мука блаженог Гроздија (пародија живота светаца), Езопов живот, с много легендарних прича и епизода; Теофана крчмарица о крчмаревој кћери, која је могла обути малу ципелицу, те се зато цар с њом оженио, али га је она варала и дала убити, па је на крају свој злочин платила животом. И код Срба и код Хрвата има доста причâ о чудесима пресвете Богородице с врло дирљивим мотивима о помоћи Богородичиној људима у невољи. — 3. С Истока су дошли мотиви за приче Варлаам и Јоасаф (у хришћанском духу приказан живот Будин), Стефанит и Ихнилат (басне што их причају 2 животиње Стефанит и Ихнилат с тенденцијом да се поуче владаоци како треба управљати народима), Премудри Акир, царев саветник, кога је цар, оклеветана, дао погубити, али се онај спасао, Соломун, с мотивом о неверној жени и казни за њезин грех, Цар Шакиш, Цар Аса, Врач итд. — 4. Из западних књижевности дошло је к нама неколико витешких романа, али су они код нас, преудешени према уметничким идејама наших редовника, изгубили многе своје карактеристичке особине; истиче се прича о Тристану, који се заљуби у вереницу свога стрица те заједно с њом умире.

6. Апокрифи

су дела (приче из Св. писма старога и новога завета и др.) која хришћанска Црква није признала као канон, већ их прогласила лажнима (у 2 односно 4 веку); многи апокрифи настали су у првим вековима хришћанства, а многи и касније, нарочито на Истоку, одакле су се проширили и код нас. Они допуњују празнине у библијском причању, говоре о казнама и наградама на оном свету, о улози Богородице код спасавања грешника из пакла итд. У њима има доста елемената незнабожачких вера, народних традиција и маште. Писани су лепим, обично народним језиком, па су стога били приступачнији народу него црквене књиге, већином непоетичне и писане неразумљивим стцсл. језиком; много су се преписивали, па су и многи мотиви из њих прешли у народне приче. Најважнији старозаветни апокрифи јесу: о старцу Еноху, коме Бог прича о стварању небеса, о животу Аврамову, о Адаму и његову животу после изгона из раја и др., а новозаветни: еванђеље младенства Христова, с много чудноватих прича из Исусове младости, еванђеље Никодимово о животу Христову и његову силаску пред пакао, дела апостолска, апокалипсе итд. Једно од најпознатијих апокрифних дела је Хожденије Богородице по муках, где се на језив начин описују муке грешника у паклу, којима Богородица изради одмор од Вел. четвртка до Свих светих. Већина апокрифа потиче из византијске и бугарске књижевности, али их има и из латинске (Никодимово еванђеље) и италијанске литературе (Виђење св. Павла и др.).

7. Хагиографије (животи светаца)

чине једну од најраширенијих врста наше средњовековне књижевности. Средњовековни човек је волео фантастична и чудновата дела, писана живо и драматично, у којима се приказивао живот светаца и мученика, са свим њиховим страдањима и мукама за Христову веру. Таквих „житија“ има и у српској и у хрватској књижевности; нарочито их има много на Истоку, где је свет више склон аскези и фантастичности. У ћирилску књижевност долазила су из византијске књижевности, а у глагољску из латинске и италијанске. Оне су већином преведене, али има и оригиналних, нарочито о домаћим свецима православне цркве. Животописи туђих светаца врло су многобројни; међу најпознатије иду: живот св. Ђорђа, св. Павла Кесаријског, где се прича у хришћанско рухо преодевен мотив краља Едипа, живот Алексеја Божјега човека и др. — О домаћим свецима постоје приче само на Истоку, јер католичка Црква нема наших светаца. Међу најпознатије иду: Панонске легенде (житија св. Ћирила и Методија), житије Јована Рилског, свеца из 10 века, чији је живот описао у 14 веку знаменити писац Јефтимије, и др. Код многих од њих тешко је одредити да ли иду у чисто хагиографске списе или у праве биографије.

8. Биографије и похвале

српских светаца, владалаца и црквених људи иду међу најзнаменитија дела наше средњовековне књижевности; оне су готово сасвим оригиналне те упркос честим чудесима и другим хагиографским цртама имају знатно значење за нашу историографију. Многе од њих писане су књижевно, занимљиво, каткада управо драматично и с лепим описима. Рад на биографијама почиње у 13, а свршава се у 17 веку.

У 13 веку имамо 4 биографа. Први и најважнији је славни просветитељ српски св. Сава (1169—1236). Као организатор самосталне српске народне цркве и просветитељ написао је неколико типика (правила) за неке манастире (типик карејски, хиландарски и студенички); најважнији је последњи, јер се у њему налази на почетку Живот св. Симеуна, Савина оца Немање. У њему се описују последње године Немањина живота, његов силазак с престоља, повлачење у манастир, смрт и пренос његових моћи у Студеницу. У тој малој биографији нема библијских цитата ни реторике, већ је она писана топло, дирљиво и сликовито. — Други биограф 13 в. је Савин брат Стеван Првовенчани († 1223), који је такође описао живот свога оца. И он гледа у оцу више свеца него човека и владаоца, премда описује сав његов живот, те му приписује разна чудеса; ова биографија је већа, писана је лепо и јасно, али ипак китњастије него Савина. — Трећи биограф је калуђер Доментијан; о његову животу не зна се готово ништа; написао је две биографије: Савину (1253) и Немањину (1264); ова друга не доноси нових података, јер се писац држи углавном Стеванова животописа, док је Живот св. Саве највећа српска биографија која обухвата све важније моменте Савина живота од рођења до смрти, описује чудеса на његову гробу и пренос моћи у Милешево. Доментијанов стил је тежак, замршен, причање испреплетено многим библијским цитатима и различитим религиозно-моралним разматрањима. — Његов савременик бејаше калуђер Теодосије, о чијем животу такође не знамо готово ништа. Његов Живот св. Саве није оригиналан, већ претставља темељиту прераду Доментијанова дела; изостављен је сав баласт и реторика, а причање је живо, уметничко, сликовито; његов приказ св. Саве није схематичан, конвенционално безличан, већ жив, са многим животним цртама и неким покусима психолошке анализе; његова биографија је и по стилу јасна и сликовита, па се сматра најбољом старом српском биографијом те је у каснија столећа много читана и преписивана.

У 14 веку има само један биограф, архиепископ Данило II (1323—1337); написао је опширан зборник Животи краљева и архиепископа српских, који је касније допуњаван; у њему има опис живота краљева Уроша, Драгутина, Милутина, Стефана Дечанског, прве године Душана Силног и Урошеве жене Јелене; најбоље су биографије Милутинова и Стефана Дечанског; лепа је и биографија Данила самога, коју је написао неки од његових ученика; остале су више хагиографске, легендарне и с мало личних црта.

У 15 веку имамо три биографа. Из поч. 15 века (око 1403-4 г.) датира Слово кнезу Лазару што га је написао монах Данило Млађи, о чијем животу не знамо готово ништа. У делу има прилично историјских података о славном косовском јунаку, а писана је топло и књижевно. — Други биограф тога века је Глигорије Цамблак (око 1364—1419 или 1420), неко време игуман манастира Дечана; написао је Живот Стефана Дечанског; држи се углавном Данилове биографије, има и лепих описа, али се много истиче панегирички карактер; Стефан се приказује с правом византијском реториком као светац и мученик. — Константин Филозоф, трећи биограф 15 века, саставио је Живот Стефана Лазаревића, свога заштитника и добротвора, на чијем је двору неко време живео. То је готово једино право историјско дело у старој српској књижевности у коме нема хагиографских црта; уз живот Стефанов Константин приказује и прилике у Србији и околним земљама, даје много тачних хронолошких података, али му је стил тежак и замршен. Константин је поред те биографије написао и велику расправу о правопису, којом је осуђивао уношење елемената народног језика у преписе црквених књига и тражио да се они врате на чисти старословенски текст.

Последњи значајнији српски биограф је из 17 века; то је пећски патријарх Пајсије († 1647), који је написао Живот цара Уроша, последњега Немањића, и његову „Службу“; у њему има мало стварних података, а Урош се приказује више као светац; дело је писано живо и занимљиво, и писац се много угледао на народну традицију (о Вукашину и борби око престола после Душанове смрти и др.).

Поред правих биографија има у ћирилској књижевности и мањих реторичких похвала о делима појединих српских владалаца и архиепископа, понекад с кратким белешкама о њихову животу; већином су анонимне и намењене углавном црквеној употреби. Истичу се нарочито похвале кнезу Лазару, којих има више, али је најлепша она што ју је написала монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше Мрњавчевића, која је ту лепу и дирљиву похвалу извезла на свилену покрову Лазареву. Лепа је и похвала деспоту Ђурђу Бранковићу († 1456) где се дирљивом реториком оплакује деспотова смрт и несрећа која је њоме задесила српски народ.

9. Историјски и други списи

Поред биографија, које, осим Константинове, ретко имају чисто историјски карактер, имамо у нашој средњовековној књижевности и правих историјских списа, хроника, летописа, родослова и неколико посебних списа. Хронике и летописи су дела у којима се догађаји спомињу временским (хронолошким) редом како су се збивали, без међусобне везе. Оба назива значе у ствари исто, ипак се под хроникама у ужем смислу разумевају списи са хронолошким подацима из опште (светске) историје, углавном јеврејске, грчке и римске, од створења света до пишчева доба; у нас су преведене грчке хронике Хамартолова (9 век), Манасина и Зонарина (12 в.). Ако у таквим делима има спомена о словенској историји, зову се хронографи; у њима се, у вези с византијском историјом, ређају и подаци из словенске и југословенске историје, почевши од Ћирила и Методија односно Стевана Немање; таквих дела сачувало се 13, али она ни у књижевном ни историјском погледу немају већега значења. Хронографи су постали у Русији, вероватно око средине 15 в.; после су се преписивали и допуњавали одн. скраћивали, те је тако настало више редакција те књижевне врсте. — Највише има летописа у ужем смислу речи, тј. таквих у којима се прича само наша историја; по постанку су старији од хронографа, али су већином краћи од њих; подаци су црпљени из старих биографија, већином из Теодосија, Цамблака и Константина. Летописа има старијих, дужих (има их 6) и млађих, краћих (око 40); зову се обично по местима где су се нашли или где се чувају, а сви су анонимни.

У глагољској књижевности такође има летописа, од којих је најважнији Летопис попа Дукљанина, писан негде у 12 веку на латинском језику, али вероватно према старијем словенском оригиналу; има два дела: у старијем првом делу причају се већином легендарни догађаји из Далмације од 5 века даље (либеллус Готхорум), у другом, млађем, делу износе се сећања на догађаје из Далмације и Рашке из краја 11 и поч. 12 века, с доста поузданим подацима; у поч. 14 века додан је доста опширан опис насилне смрти хрватскога краља Звонимира (1089), вероватно према народној, традицији. Летопис је писан живо и интересантно (позната је на пр. лепа прича о Косари, кћери буг. цара Самуила); сачуван нам је у препису тек из средине 16 века.

Родослови (генеалогије) су пописи чланова лозе Немањића попраћени често опширним описима појединих догађаја у вези с неким личностима; они воде порекло од генеалогије што ју је у биографији Стефана Лазаревића саставио Константин Филозоф и допунио Пајсије у Урошевој биографији; хронолошких података има обично мало, а грађа је узета већином из старих биографија. Родослова има 10, а сви су међусобно доста слични; најбољи је пећски родослов, из друге пол. 18 века, с траговима народне традиције.

Посебних историјских списа има неколико, али је најважнији Косовски бој, у више рукописа из 18 века, где се, углавном према народним песмама, описује косовска трагедија, лепо и занимљиво.

Правно-историјски списи такође су важни за нашу културну историју; у ћириловској књижевности имамо више таквих дела, али је најважнији Законик цара Душана (из год. 1349 односно 1354), којим је тај моћни владалац хтео да учврсти друштвени и правни поредак у својој земљи, те претставља важан извор за познавање политичких, социјалних и верских прилика у тадашњој феудалној Србији. У глагољској књижевности истичу се својом важношћу: Закон винодолски из год. 1288, статут крчки, статут пољички и др.

За познавање културних прилика у средњем веку значајне су и тадашње енциклопедије — луцидари (лат. „луцем даре“ — просветити). То су биле књиге где се у облику питања и одговора износило средњовековно знање о различитим наукама: географији, астрономији, медицини, зоологији, ботаници и др. Наш луцидар преведен је са чешког језика и датира из 14 века, а сачуван је у више глагољских преписа из тога доба; вероватно су га превели наши монаси-глагољаши који су у 14 веку у прашком самостану Емаусу поучавали Чехе словенском језику и уводили онде словенску литургију. Подаци из наука у луцидару обично су врло фантастични; све што тадашњи човек није могао схватити, приписивао је деловању натприродних сила које он види и осећа у свему.

10. Карактеристика наше средњовековне књижевности

Наша средњовековна књижевност има све ознаке тадашње европске књижевности: она је сва под утицајем Цркве, њезина учења и морала и њезина погледа на живот; значајан је за њу мистицизам, веровање у тајне натприродне силе, добре и зле, и симболизам, којим је средњовековни човек изражавао своје мисли и осећања у уметности и књижевности. — У нашој старој литератури гаје се све књижевне врсте које су се неговале и у другим литературама: поред приповедне књижевности још и различите науке, највише теологија, моралка, догматика, филозофија, реторика, астрономија, географија и др., али и у научним делима, као и у песничкима, истиче се свуда црквено, заправо монашко-аскетско обележје. — Затим, готово сва наша средњовековна књижевност је преведена; на Истоку је најјачи утицај византијски, на Западу латински и италијански; оригиналних дела има мало, али и колико их има, налазе се и у њима подражавања туђим писцима. — Значајно је за ту књижевност и то, што има сразмерно мало песама, стихова уопште, нарочито на Истоку; праве профане, нецрквене поезије готово и нема, јер су књижевници били готово искључиво попови и калуђери који су писали песме за црквене потребе, па велик део поезије има уопште више или мање литургијски карактер. Језик наше средњовековне књижевности није свуда једнак; на Истоку, где је старословенски језик у нашој редакцији постао службени и црквени и где су књижевни радници били готово само црквени људи, језик је црквени, док је у хрватским странама језик чисто народни, нарочито у поезији и нецрквеним делима, те има свуда карактеристична обележја краја у коме су она постала.

III СРЕДЊА ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ

I. РЕНЕСАНСНА КЊИЖЕВНОСТ У ДАЛМАЦИЈИ

1. Хуманизам и ренесанса

Најважнија ознака средњега века је превласт Цркве и њене науке у читавом политичком, друштвеном, културном, јавном и приватном животу: Црква је не само највиша духовна већ и политичка сила; њезина снага показала се најјаче у крсташким ратовима; али ти ратови били су у многоме узрок да се материјални и духовни живот почео полако мењати и да је наступило ново доба. Оно има свој корен у тежњи за што бољим познавањем природе и њезиних појава, а плодови тих тежњи били су различити проналасци који су човечанству отварали нове видике. Компас (13 век) омогућује путовања по морској пучини и откриће нових континената; доглед (дурбин) има за последицу развитак астрономије, која потпуно мења слику света и положај човека у њему; барут проузрокује увођење ватреног оружја и, у вези с тиме, пропадање средњовековног витештва; штампа омогућује брзо ширење нових идеја. Истовремено с тим епохалним проналасцима јавља се све веће интересовање за класичну старину које има за последицу хуманизам. То је духовни покрет који се заноси старокласичном културом и уметношћу, скопчан с осећањем људског достојанства и поштовања индивидуалности; „humanitas“ значи праву и потпуну човечност како се јавља у античкој култури. Проучавају се стари писци, имитирају њихова дела, примају њихове идеје — у свему људи настоје да се приближе античком начину мишљења и уметничког стварања. Као последица тога заноса јавља се у 15 веку у мишљењу и погледу на свет и живот преокрет који је изазвао препород (ренесансу) читавог европског духовног живота, а нарочито уметности. Сва уметност, а напосе књижевност, добива ново обележје: место средњовековног црквеног и универсалистичког карактера она добива световно, реалистичко и национално, субјективно обележје. — Ренесанси је, као и хуманизму, колевка у Италији, која постаје у 15 веку средиште европске образованости. Тај покрет је из Италије убрзо допро и до наших приморских крајева, Далмације и, нарочито, Дубровника.

2. Прилике у Далмацији

После пропасти хрватске државне самосталности (1102) наше приморске земље нису све остале дуго у склопу хрватско-мађарске државе, јер је Далмација већ г. 1409 прешла у власт млетачке републике; због тога се јавља онде јак италијански утицај, нарочито у градовима. Изузетак чини Дубровник, који је од свога оснутка у 7 веку умео да сачува своју самосталност признајући врховну власт најпре Византије, затим Млетака, па угарско-хрватског краља и напослетку турског султана, плаћајући за то известан данак. Дубровник је, по узору на Млетке, Ђенову и остале италијанске градове, био аристократска република, с Великим и Малим вијећем и кнезом, који се мењао свакога месеца. Захваљујући свом положају Дубровник је постао ускоро најважније трговачко средиште за извозну и увозну трговину на Балкану те се врло обогатио. Због тога се рано почела дизати култура, дакако под утицајем италијанске, с којом су Дубровчани долазили највише у додир. Тако се у Дубровнику, као и у неким другим далматинским градовима, и утицај хуманизма и ренесансе јавља доста рано, већ у 15 веку; најпознатији дубровачки хуманисти су: Иван Гучетић, Илија Цријевић (Церва), Јаков Бунић, Јурај Драгишић (Бенигнус), Јурај Шижгорић и др. Као ни у Италији, није ни у Далмацији хуманизам имао услова за дуг живот, него је рано, већ поткрај 15 века, почео уступати место препороду, који је имао народно обележје те се свуда, где се јавио, прилагодио духу и карактеру дотичне земље. Тако се поткрај тога века под утицајем италијанске ренесансе јавља у нашим далматинским градовима, нарочито у Дубровнику, значајан народни културни и књижевни покрет.

3. Почеци ренесансне књижевности у Далмацији — Марко Марулић

Почетке наше ренесансне књижевности ваља тражити у чакавској Далмацији, нарочито у њеном средњем делу, где се она, радом Сплићанина Марка Марулића, органички надовезује на хрватско средњовековно песништво. — Марко Марулић (1450—1524) био је ученик италијанских хуманиста и у оно доба славан латински писац. Готово сав свој век провео је живећи правим самостанским животом, бавећи се филозофским и теолошким наукама и пишући научна и песничка дела у духу хришћанске филозофије. Марулићев књижевни рад на нашем језику доста је велик те чини у неку руку наставак средњовековне побожне поезије т. зв. „зачињаваца“. То су били песници-версификатори који су се појавили у току 15 века, а можда још и раније, у средњој Далмацији и преводили односно прерађивали или састављали различите библијске и светачке легенде (види стр. 31). Они су својим радом усавршили књижевни језик (далматинску чакавштину) и створили извесну песничку дикцију и стих (осмерац и дванаестерац), који су од њих преузели Марулић и други ренесансни песници. По духу човек средњега века, Марулић се у својим делима ослања на ту средњовековну књижевност, али уноси и елементе тадашње хуманистичке културе и црквене ренесансе која је настојала да тековине хуманизма споји с хришћанским духом. Најважнија Марулићева дела на латинском језику јесу: „Evangelistarium“ (поуке за богољубан живот), „De institutione bene beateque vivendi“ (енциклопедија моралних поука) и др. — За нашу књижевност најважније му је дело Јудита, епска песма у 6 певања (писана 1501, издана 1521). То је песничка парафраза библијске приче о удовици Јудити, која добровољно одлази у непријатељски табор, убија заповедника Холоферна и тако спасава жидовски народ. У песми има подоста елемената световњачке љубавне лирике, стих је 12-ерац с двоструком римом, стил је кићен, а епитети су апстрактни. Утицај класичног песништва види се у композицији и у поређењима из античке митологије и историје; дух дела је хришћански, с тенденцијом да Бог спасава свој народ кад је у опасности. — Историја од Сузане је епска песма, слична Јудити, с библијским мотивом о оклеветаној девици Сузани која доказује своју невиност и поштење, а клеветници буду кажњени. У Добрим науцима, Урехама духовним и др. морално-поучним делима Марулић излаже етичка начела и жигоше неморал тадашњег клера. Од његових превода најзнатнији је Наслидовање Исукрста од Томе Кемпењанина, Стумачење Ката и превод на латински Хронике попа Дукљанина. Иако је био хуманист, Марулић није презирао свој народ и материњи језик, већ га је волео и унапређивао, те се стога сматра оцем хрватског уметничког песништва.

4. Петраркистичка поезија

У Дубровнику и неким другим далматинским градовима развија се отприлике у исто доба (крај 15 и почетак 16 века) књижевност на народном језику која нема свој корен директно у средњовековној побожној, него у трубадурској љубавној поезији. Зачетници тога песништва су провансалски „троватори“ или „трубадури“, који су певали љубавне песме госпођама у духу феудалне дворске галантерије, шаблонски и без искреног лирског осећања, пратећи их леутом, инструментом сличним гитари. Та поезија проширила се по читавој Европи, нарочито у Италији и Немачкој (Minnesang, Minnesänger). У Италији је она добила временом и одређен спољашњи облик (strambotti), а до савршенства је дошла у лирици славног песника Франческа Петрарке (1304—1374); он је у дивним сонетима опевао љубав према Лаури, конвенционално и без много личних црта, али у савршеној песничкој дикцији. Створио је читаву песничку школу која је понављала и варирала његове мотиве, поводила се за његовом формом и увела моду кватрочентистичке галантне и чулне петраркистичке поезије. Најпознатији италијански петраркисти скупили су се у т. зв. напуљској школи, а најзначајнији међу њима јесу: Јакопо Санацаро, Бенедето Каритео, Антонио Тебалдео, Серафино дал Аквила и др. Они су средњовековну безличну трубадурску галантерију спојили са Петраркином савршеношћу облика и створили калуп по коме су сви певали. Поткрај XV века јавља се та поезија и у Дубровнику.

5. Први наши петраркисти

Шишко Менчетић-Влаховић (1457—1527), племић, у младости несташан и необуздан, и Ђоре Држић (1461—1501), пучанин и свештеник, јесу први претставници петраркистичке поезије у Дубровнику. Они нису много оригинални, већ спретно подражавају италијанским петраркистима: они опевају исте мотиве, на исти начин, истим речником, по истом утврђеном калупу (песник слави лепоту „госпоје“, али она му не одвраћа љубав, те песник пева о својој несрећи; затим се она смилује и поклања песнику срце, те он усхићено пева о својој срећи; напослетку се он засити те среће, одриче је се те се каје и налази праву срећу у чистој љубави према Богородици). У њиховој поезији, понекад апстрактној, а често чулној и несташној, нема готово ништа конкретно ни лично; њихови епитети су безбојни (цвит румени, диклица гиздава, зрак гримизан итд.). Држићева поезија је нешто нежнија и спиритуалнија од Менчетићеве, а и сликовитија и садржајнија; у томе се осећа утицај народне поезије; тај утицај избија нарочито у 12 његових песама спеваних на народну (Дјевојка је подранила, Израсла је вита јела и др.). Стих првих наших петраркиста-леуташа је 12-ерац са двоструком римом, у средини и на крају стиха, те се они у томе, као и у песничкој дикцији и у језику, поводе за чакавским „зачињавцима“, на које су се у том погледу угледали и други далматински песници. Њихове песме нађене су у зборнику (канцонијеру) Николе Рањине (1507), који садржи преко 800 песама; од тих је око 600 Менчетићевих и преко 100 Држићевих, остале су од других, већином непознатих песника из тога доба.

6. Ханибал Луцић (1485—1553)

хварски племић, певао је у младости петраркистичке песме (Писни љувене, изд. 1556), од којих је најпознатија „Јур ни једна на свит вила“, али је најважнији као наш први драматичар. Написао је Робињу, покладну драму у 3 „сказања“ и „искладом“ (прологом). Кћи бана Власка одбија љубав Деренчинову, а кад је заробе Турци те одведу у Дубровник на трг, нађе је тамо Деренчин, који је, преодевен у трговца, ишао да је тражи, ослобађа је и венчава се с њом. Радње има мало, догађаји се само причају; комад се одиграва једног дана, на једном месту. По целој драмској техници „Робиња“ се не разликује од црквених приказања, која су баш на Хвару била позната и омиљена; била је врло популарна те се често приказивала. Још данас се у Пагу у Далмацији о покладама даје на улици народна игра с мотивом о откупу робиње, где има преко половине стихова истих као у Луцићевој „Робињи“.

7. Петар Хекторовић (1487—1572)

из племићке хварске породице, певао је у младости љубавне песме, а касније озбиљне посланице пријатељима — песницима. Најважније му је дело Рибање и рибарско приговарање (спевано 1555, изд. 1568); то је рибарска идила, опис тродневног песникова пута ради рибарења у друштву двојице рибара. Дело је свеже, непосредно и реалистично, оригинално, дикција упркос 12-ерцу лака и гипка; иако нема много поезије, оно одише моралном озбиљношћу и љубављу према припростом народу и према напаћеној домовини. „Рибање“ је знатно и због тога, што садржи 4 наше народне песме (2 женске и 2 јуначке) које су на путу певали његови рибари; он их је забележио тачно онако како су се певале, с мелодијом. Хекторовић је први који је код нас забележио народне песме.

8. Петар Зоранић

је једини тадашњи задарски песник (р. око 1508, у. после 1569); о његову животу не знамо готово ништа; у младости је попут осталих петраркиста певао љубавне песме, али се оне нису сачувале; остало је једино његово алегоријско-пастирско дело Планине (1569). То је пастирска идила спевана по угледу на Санацарову „Аркадију“, у којој Зоранић црта свој пут по планинама да се ослободи несрећне љубави; на путу га воде Милост и Свест, док се не ослободи световне љубави и не угледа вечиту Истину. Том приликом Зоранић описује живот пастира који му певају песме о несрећној домовини („од расуте башћине“) и јадном стаду (народу) што га нападају дивљи „вуци“ (Турци). Зоранић је родољуб те прекорава хрватску интелигенцију што занемарује свој језик („Перивој од Славе“). Из целога дела, писаног у прози и стиховима, избија у оно доба ретка љубав према домовини и народу, па је Зоранић први родољубиви песник наше средње књижевности. „Планине“ су важне и због тога, што песник у њима истиче словенско обележје Задра у доба кад је притисак млетачке власти на нашем Приморју био најтежи.

9. Маскерата — Андрија Чубрановић

Око половине 16 века је ренесансни живот у Дубровнику дошао до врхунца; приређивале су се гозбе с глазбом и позоришним комадима, развила се велика раскош, а морал није био више тако строг као некада. Тај нови начин живота огледа се и у различитим обичајима који су у Дубровник прешли из Италије, као и у делима дубровачких књижевника тога доба. Поред чулне петраркистичке лирике јављају се и друге песничке врсте, у првом. реду маскерата (покладна песма), затим епика и драма, нарочито комедија. Маскерата је у Дубровник дошла из Фиренце, где се на двору Медичејаца, нарочито Лоренца, званог Величанственог (Il Magnifico, 1448—1492), развио раскошан живот и увела у обичај покладна песма која се певала за време карневала (покладне поворке). Те поворке су биле веселе, необуздане, ослобођене друштвене конвенционалности, те су у њима наступале различите смешне личности (Цигани, странци и др.). Такве су биле и покладне песме: веселе, необуздане, већином љубавне или сатиричне, а основни тон им је био ренесансни, хедонистички. Ти обичаји и с њима покладне песме јављају се у поч. 16 века и у Дубровнику, а први заступник те поезије је Андрија Чубрановић, пучанин (живео негде око 1480—1530), по занимању златар. Поред неких петраркистичких љубавних песама имамо од њега маскерату Јеђупка (Циганка): песник, преодевен у циганку, врача пет дубровачким госпођама, а шестој исказује своју љубав, кори је што не мари за онога који је искрено воли и моли је да га више не одбија. Та песма много је дужа него првих пет, које оној служе као увод; зато је „Јеђупка“ заправо љубавна песма, у стилу петраркистичком, с подоста леуташке конвенционалне еротике, али и оригиналности и искреног осећања. Стихови су лепи и глатки осмерци, те се песма сматра једним од најбољих дела дубровачке књижевности; имала је велик успех те се много имитирала.

10. Мавро Ветранић-Чавчић (око 1486—после 1592)

бенедиктински монах и касније опат, плах и живахан, али дубоко религиозан, згражао се над слободним животом својих суграђана и у својим делима настојао да их одврати од тога. Он је један од најплоднијих дубровачких песника; у свом дугом животу радио је на лирици, епици и драми, али му је готово сав рад верског и морално-одгојног карактера. Ветранићева лирика већином је побожно-рефлексивна и морално-дидактична (препричавање библијских прича, преводи псалама, итд.); најбоље су му религиозне химне и оде (Пјесанца Језусу и Дјевици, Пјесанца штурку, Пјесанца смрти и др.), у којима има искреног верског осећања. Значајне су и његове по-сланице, па маскерате (Двије робињице, Пастири, и др.), којима је хтео заменити необуздане и обесне ренесансне покладне песме, славећи у њима дубровачку слободу. На маскерату потсећа донекле његова песма Ремета, где у првом делу на шаљив начин описује свој пустињачки живот на пустом острву св. Андрије, а у другом позива своје суграђане на покајање. Има и неколико песама испеваних поводом турских победа (Тужба града Будима и др.), у којима јадикује због неслоге хришћанских владара који су својом себичношћу омогућили турско напредовање. — Највећа Ветранићева ствар је недовршени еп „Пилигрин“, фантастично-алегоријске садржине, у коме симболички приказује живот човеков у стању греха, покајања и блаженог савршенства; стил је замршен и често нејасан, па смисао неких сцена није разумљив. — У намери да сузбије утицај веселих и фриволних комедија и маскерата, Ветранић је написао неколико црквених драма (Ускрснуће Исукрстово, Сузана чиста, Посветилиште Абрамово), у којима се угледао нешто у домаће народне, а нешто у стране црквене драме онога доба. Оне имају лепих сцена и већмом су добро компоноване, само су доста развучене. — Ветранић је у ренесансном Дубровнику једини писац који осуђује тадашњи весели и раскошни живот грађана и позива их на покајање, али се чини да његове драме, као ни други његови списи, прожети хришћанским аскетским духом, нису наишли на већи одјек.

11. Марин Држић (1508?—1567)

нећак Ђора Држића, весељак и шаљивчина, који је тек са 40 година постао свештеник, нестална карактера, јесте најтипичнији претставник ренесансног Дубровника: жељан уживања, растрган страстима, луталица и боем, дуго без сталног занимања, али наиван и безазлен, он даје у својим делима интересантну слику тога времена. Држић је најбољи дубровачки и уопште најбољи наш старији драматичар. Његове пастирске игре (пасторале) су карактеристичне за тадашњу културу: оне су фантастичне, често сентименталне и прожете галантном љубављу; главна лица су сатири и нимфе и пастири заљубљени у нимфе (виле), а радња се у њима своди на борбу између сатира и пастира за вилу, у коју су обојица заљубљени. Лица нису прави пастири и сељаци, већ образовани људи који говоре отмено и галантно, стил им је кићен и биран. Известан реализам јавља се у сценама где наступају сељаци и које главној радњи служе као оквир (интермедији). Такве пасторале, које имају корен заправо у античким еклогама, јавиле су се најпре у Италији, а око средине 16 в. долазе и у Дубровник. Први их је писао Никола Наљешковић († 1587). Држић је написао три пасторале: Венере и Адон (1 чин) и „Тирена“ (5 чин.) су у стиху, а „Грижула“ (5 чин.) у стиху и прози. У њима велик део запремају комични интермедији са сељацима („власи“). — Значајније од пастирских игара су Држићеве комедије: Новела од Станца је шала у 1 чину, у стиховима, где се с много хумора исмева лаковерност сељака из дубровачке околице; то је једно од најбољих Држићевих дела; Дундо Мароје (5 чин.) у прози, с одгојном тенденцијом (како треба од деце чувати новац) и с много комичних сцена; Аркулин (5 чин.) са мотивом о женидби на силу помоћу неког негроманта; Скуп, прерада Плаутове „Аулуларије“, приказује смешни тип тврдице у дубровачкој средини; Пјерин, сачувана само у одломцима, има за мотив замењивање двају близанаца; непотпуно је сачувана и комедија Манде (Трипче Которанин не пушта жену у кућу; она га измами, уђе сама у кућу и не пушта сада њега унутра те га кори што се скита). — Држић је превео и Еурипидову трагедију „Хекуба“, али с италијанског, доста слободног превода. — Држић је најбољи драматичар дубровачке књижевности; дао је неколико живих и интересантних типова, с извесним карактеристичним цртама; композиција му је добра, дијалог жив и природан, комика врло успела. Зато су ти комади били врло популарни; приказивале су их дилетантске дружине (Гарцарија, Њарњаси и Помет-дружина).

12. Динко Рањина (1536—1607)

племић, који се бавио трговином и вршио различите државне службе, боравио је дуже времена у Италији и упознао тадашње италијанско књижевно стварање те је у дубровачку лирику унео неколико нових тонова (Пјесни разлике, 1563). И код њега је љубав у средишту литерарне инспирације, и она се често не разликује много од петраркиста ни по мотивима ни по тону, само су његова осећања искренија, а израз му је израђенији, личнији и сликовитији. То је у вези с новим правцем у тадашњој италијанској лирици, који је под утицајем Пјетра Бемба стао истицати лепоту и отменост песничког изражаја. Нарочито се истичу Рањинине песме, у којима даје одушка својој тузи због несрећне љубави, од које налази лек у љубави према Богу; зато песник у том душевном стању не моли више милости у жена, већ гледа у њих сарказмом човека који се у њима разочарао, те му њихове стреле више не могу нашкодити. Осим љубавних Рањина има доста и нееротичних, мисаоних и сатиричких песама (о распикућама, охолницима, злим женама, шкртицама и др.), затим еклога и елегија у којима опева смрт сродника и пријатеља; у тим песмама има подоста реминисценција и мотива из грчке и римске поезије. Он је неке грчке и римске песнике и преводио (Проперције, Марцијал, Овидије, Теокрит и др.), и то с италијанских превода или прерада, а неколико песама спевао је и под утицајем народне поезије (песме од кола). Премда се Рањина у многим цртама подудара с првим дубровачким петраркистима, његова поезија одаје у исти мах утицај тадашње италијанске неопетраркистичке лирике, који се огледа у богатству нових мотива и стихова и у израђенијој песничкој форми.

13. Динко Златарић (1555—1609)

био је пучанин; учио је више школе у Падови (Италија), бавио се књижевним радом и својом економијом. Још као студент Златарић преведе пастирску игру „Аминта“ од савременог италијанског песника Торквата Таса (1580), из рукописа, а то доказује блиске везе наших књижевника с италијанскима; превод је веран, гладак и писан деломично у слободном стилу („верас одријешен“). Касније је Златарић превод поправио, дотерао, променио италијанска имена у домаћа и издао под насловом „Љубмир“ (1597). Превео је и Софоклову трагедију Електру, с грчког језика, Овидијеву метаморфозу о болној љубави Пирама и Тизбе и др. Оригинални рад није тако обилан, али је значајан; то су већином љубавне песме посвећене Цвијети Зузорићевој, у оно време познатој дубровачкој лепотици, љубитељици и покровитељици уметности; у њима опева своје чежње и маштања и слави њезину лепоту речником дубровачких петраркиста-трубадура. Песме су нежне, искрене и топле, без трунке сензуалности. Поред љубавних има и већи број пригодних песама, посмртница, епитафа, посвета итд., у којима изражава мисли о пролазности живота и земаљске среће. Златарићева поезија наставља лирику Рањинину, само је Златарић отменији, нежнији и дубљи од њега и пише лепшим, угладенијим стилом, с више изразитости и осећања.

Поред Рањине и Златарића јављају се у оно доба још неки песници који певају у истом духу: Михо Бунић, Саво Бобаљевиц, Антун Сасин, писац маскерата, пасторала и љубавних песама, Мароје Мажибрадић и син му Орације, и др. Они су мање оригинални од споменуте двојице те се још више поводе за својим италијанским узорима.

II РЕФОРМАЦИЈА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

1. Опште духовне и културне прилике

Несређене црквене прилике, нарочито у доба „вавилонског прогонства“ папâ у Авињону (1308—1378) и после њега, кад је било више папа који су један на другога бацали интердикте, пропадање општег морала, мешање државних власти у црквене послове, злоупотребе црквених власти и др. проузроковало је у западној Европи да су се све чешће јављале тежње о реформи црквених прилика (Виклиф, Јан Хус, Савонарола и др.). Најжешће је против црквених злоупотреба устао професор витембершког универзитета Мартин Лутер (1473—1546), који је проповедао повратак чистом хришћанству како је садржано у еванђељу и успео да се велик део германских земаља отцепи од Рима. — Лутерова наука, користећи се проналаском штампе и основана на духовној револуцији коју су у европским духовима произвели хуманизам и ренесанса са својим наглашавањем индивидуалности, захватила је корена и у неким нашим земљама, понајвише у Словеначкој, Истри и у Хрв. Приморју. Ширило ју је племство, свештенство и донекле грађанство. Сељаци-кметови, притискивани сталним турским навалама и угњетавањем племства, односили су се у почетку према новој науци доста хладно, али су лутеровски проповедници успели да је прошире и међу њима, највише увођењем литургије на народном језику и издавањем верско-поучних књига. Те књиге су се штампале највише у протестантској штампарији у Ураху у Немачкој (1561—1564). Словеначки протестанти су заједно с хрватскима сложно радили на стварању и ширењу народне књиге и за кратко време издали више од 25.000 примерака различитих књига. У цивилној Хрватској протестантска пропаганда није имала успеха, јер су државне и црквене власти стале на одбрану католицизма (на пр. бан и бискуп гроф Јурај Драшковић), бранећи притом више властеоске сталешке интересе него веру. Год. 1609 закључи хрватски сабор да се у Хрватској и Славонији сме исповедати само католичка вера; тиме је ширење реформације у тим земљама било онемогућено. Ни у осталим нашим крајевима протестантизам није био дуга века, јер је под притиском државних власти угушен већ првих деценија 17 века.

2. Примож Трубар (1508—1586)

је централна личност у нашем протестантском покрету. Сељачког порекла, школован на Реци, у Салцбургу и Бечу, он је као свештеник пришао лутеранству и проповедао га међу Словенцима, а када је због тога морао побећи у Немачку, почео га је ширити књигама. Пре њега се на словеначком језику није ништа писало и штампало, и његов Catechismus и Abecedarium (1551) јесу прве словеначке штампане књиге. Најпре помоћу бившег копарског бискупа Петра Павла Вергерија (1498—1565), затим витембершког војводе Криштофа и баруна Ивана Унгнада, Трубар оснива г. 1561 у Ураху штампарију и организује рад на превођењу црквених и лутеровских поучних књига на српскохрватски и словеначки језик. Најважнији помоћници су му у томе били глагољаш Стјепан Конзул Истранин, истарски свештеник Антун Далматин, поп Јурај Јуричић из Винодола, Истранин Јурај Цвечић, Срби-ускоци Матија Поповић и Јован Малешевац, и др. Између 1560 и 1567 год. штампано је 30 српскохрватских реформацијских књига (13 глагољицом, 8 ћирилицом, 9 латиницом), а осим тога неколико на словеначком и италијанском језику; књиге су све црквеног и верско-поучног садржаја: Нови завет, катехизиси, тумачења еванђеља (постиле), одбрана лутеранизма и др. Затварањем штампарије (1564) престаје углавном рад на издавању српскохрватских протестантских књига, али Трубар, потпомогнут народом и сталежима, настави рад на издавању словеначких дела. Књижевни рад врло му је плодан; обухвата цели превод Новога завета, тумачење еванђеља, песмарице, Црковну орднингу (устав словеначке лутеранске цркве), превод Лутерове постиле и др. — Трубар је отац словеначке књижевности, који својим делима ствара књижевни језик и правопис те удара темеље целокупној словеначкој књижевности и култури.

3. Трубарови настављачи

у многоме су проширили његов рад и одредили даљи развитак словеначкој књижевности и књижевном језику, графици и правопису. Најталентованији међу њима био је Себастијан Крељ (1538—1567), теолог и љубљански протестантски бискуп, који је издао „Дечју библију“ (Отрочја библија), превод постиле и др. Важан је због тога, што је унапредио књижевни језик, уневши многе речи из других словеначких покрајина (Трубар је писао долењским дијалектом) и бољу синтаксу, коју је научио читањем хрватских глагољских књига; упростио је и Трубаров правопис. — Адам Бохорич (око 1520 — после 1598) је писац прве словеначке граматике (Арцтицае хорулае, 1584) којом је заправо положио темељ словеначком књижевном језику и правопису, који се по њему зове „бохоричица“ и којим су се Словенци служили све до средине прошлога века. — Немац Хијероним Мегисер дао је Словенцима први речник (Dictionarium quattuor linguarum, 1592), који је много утицао на словеначке писце после реформације. — Најзначајнији настављач Трубарова рада је Јурај Далматин (око 1547—1589); он је Словенцима дао целокупни превод Св. писма (1583), епохално дело, које има за словеначку књижевност слично значење што га је имао Лутеров превод за Немце: положио је темељ словеначком књижевном језику. Далматинова библија, која се употребљавала и касније код католичког свештенства, те се на њој оснивају сви каснији католички преводи Св. писма, сведочи — једва 30 година после изласка прве словеначке књиге — о великој културној снази и идеализму словеначких протестаната. Далматин се уз Трубара сматра оцем словеначке књижевности.

Далматинова библија је највеће, али и једно од последњих дела словеначког протестантизма; г. 1598 морали су се по наредби цара Фердинанда сви лутерански предиканти удаљити из домовине, а идуће године почеле су радити т. зв. рекатолизацијске комисије, које су народ силом враћале у католицизам, угушиле протестантски покрет и уништиле тековине његова верско-културнога и књижевнога рада.

4. Почеци кајкавске књижевности

јављају се истовремено и донекле можда у вези с протестантским покретом. Можда је књига на хрватском кајкавском дијалекту било и пре тога, али од тога није ништа сачувано. Прва позната кајкавска књига је католички молитвеник „Рај душе“ од Николе Дешића (1560). Протестантске књиге јављају се нешто касније. Зна се да је пре год. 1574 међумурски жупник Михајло Бучић издао неку у калвинистичком духу писану књижицу, али се она није сачувала. Прва већа сачувана кајкавска књига је правничко дело „Децретум трипартитум““ од мађарског писца Вербеција, у преводу Ивана Пергошића, а штампано је у путујућој штампарији у Неделишћу у Међумурју, на имању грофа Јурја Зринскога. Најзначајнији кајкавски писац тога доба је свештеник Антун Врамец (1538—1587), који је 1578 у Љубљани издао дело „Кроника кратка словенским језиком справљена“, где се хронолошким редом нижу догађаји из светске и домаће историје од најстаријих времена до његова доба. Друго значајно Врамчево дело је тумачење еванђеља „Постила“ (1586, Вараждин), писано у католичком духу и намењено свештенству као помоћна књига. — Пергошић и Врамец су први кајкавски писци, који су својим делима подигли тај дијалект на књижевни језик и створили на основи загорског говора за њ неки тип који ће се одржати све до илирског покрета.

5. Значај реформације за нашу културну историју

врло је велик, упркос њеном епизодичном карактеру. У чисто књижевном погледу она, додуше, није дала дела уметничке вредности, јер је била верског карактера те су књиге писане ради верске пропаганде. Дала је потицај за стварање словеначке, а можда донекле и кајкавске књижевности, којих дотле није било. Борећи се за слободу мишљења и будећи у народу веру у идеализам и несебичну борбу за слободно уверење, допринела је подизању општег морала и љубави према народу. Протестантски писци раде за цео наш народ и говоре често врло топло о њему и његовој историји и о лепоти домовине. Заједничким радом словеначки, хрватски и српски реформатори зближују наша племена, међусобно их упознавају и раде сложно и с великим идеализмом на оснивању велике верске и културне заједнице Јужних Словена.

III КЊИЖЕВНОСТ У ДОБА КАТОЛИЧКЕ РЕАКЦИЈЕ

1. Противуреформација

Да сломи реформацију која је све више захватала маха не само код германских већ и словенских и романских народа, католичка Црква је на тридентинском концилу (1545—1563) закључила да тачно утврди црквено учење и заведе извесне реформе и обнову верског живота. Основан је језуитски ред (Игнације Лојола, 1540) за сузбијање противукатоличких покрета, створена Конгрегација „de propaganda fide“, удружење за систематско сузбијање реформације, уведен је црквени суд (инквизиција) и попис књига противукатоличке садржине (Index librorum prohibitorum). Уз помоћ државних власти органи римске Цркве почињу да раде на обнови верског живота; подижу се, највише под воћством језуита, католичке школе за одгој свештенства и католичке интелигенције, уређују се црквене установе и сузбија неморал и злоупотребе свештенства. Аустријске рекатолизацијске комисије враћају народ силом у католицизам, а непослушне кажњавају или протерују конфискујући им имања. Најјачи је покрет католичке реакције био у Словеначкој, који је водио бискуп Тома Хрен (1560—1630). Исусовци узимају у руке средње школе (Љубљана 1597, Загреб 1606, Ријека 1628, Вараждин 1632, итд.) и својим проповедничким, књижевним и другим радом успевају да читавом културном и књижевном животу ударе свој жиг. У књижевности се јавља борба против сваког покушаја слободнијег стварања, строжи морал, хришћанска инспирација и китњаст, барокан стил. Сва књижевност долази под утицај тих нових идеја које јој дају изразито црквено, строго католичко обележје.

2. Рад на унији — Крижанић

После губитка великог дела европских народа који су пришли реформацији, католичка Црква настоји да то надокнади на другој страни, нарочито међу некатоличким Словенима, Бугарима и, нарочито, Русима и Украјинцима. Тај потхват међу нашим православним народом није имао успеха, али је из њега произашао један од највећих наших идеалиста и отац панславизма — Јурај Крижанић (1618— 1683). Родом из мале граничарске племићке породице, Крижанић је учио теологију у Риму, одушевио се за унију православаца с католичком Црквом и отишао два пута у Русију. Први пут (1647) је ишао да ради на унији, али како се уверио да тај рад неће имати успеха, за време свог другог боравка (1659—1675?) напушта ту мисао и посвећује се раду на културном уједињењу Словена. У том циљу саставља вештачки заједнички свесловенски језик, пише његову граматику у сања о великој улози Русије у будућем животу Словена. Прогнан у Сибир, где је провео око 15 год., оставља своја дела у рукопису, те због тога она нису могла вршити никакав знатнији утицај на културне и политичке односе словенских народа, Али ни унија није успела; на њу је пристао само један део Украјинаца.

3. Противуреформација у Дубровнику

јавља се врло рано, иако онде није било реформације. Већ г. 1560 долази онамо језуит Бобадиља, ученик Лојолин, и проповеда у духу противуреформације. Касније долазе у Дубровник и други језуити, међу којима је најзнатнији писац прве наше граматике Бартол Кашић, и раде на обнови верског живота. Утицај његов и његових другова као и читавог покрета око католичке обнове био је у Дубровнику врло велик, и он се осећа у читавом његову културном, нарочито књижевном животу 17 и 18 века.

4. Иван Гундулић (1589—1638)

Рођен је у патрицијској дубровачкој породици; учио је школе у Дубровнику, ступио у државну службу и вршио у њој разне функције; умро је у Дубровнику.

У Гундулићеву књижевном раду разликују се два периода: у младости он саставља псевдокласичне комедије с љубавним мотивима по угледу на тадашње италијанске писце мелодрамâ, преводи Претијеву песму „Љубавник срамежљив“, итд.; а од 1620 даље он је „крстјанин спјевалац“, певајући у религиозном духу и славећи у „Осману“ победу хришћанства над Турцима.

Драмски рад Гундулићев обухвата младеначке псевдокласичне комедије, преведене или прерађене према италијанским комедијама (Аријадна, Прозерпина уграбљена, Армида, Диана, Церера, Клеопатра, Посветилиште љувено и др.). То су митолошке и романтичне трагикомедије с љубавним садржајем, од којих су потпуно сачуване само две („Аријадна“ и „Прозерпина уграбљена“; прву је издао год. 1632). Најбоља је Гундулићева драма алегоријска пасторала Дубравка (3 чина), с митолошком позадином и родољубивом тенденцијом: Дубравка, најлепша пастирица, треба да се венча с најлепшим пастиром, Миљенком, али подмитљиви суци досуде је богатоме Грдану; на крају побеђује правда. Гундулић износи пороке тадашњег Дубровника (подмитљивост, раскош, расипност и др.) истичући да се држава мора оснивати на поштењу и врлини. Основна идеја, слављење дубровачке слободе, избија најјаче у причању рибара што је пребегао из млетачке Далмације, где влада безакоње и насиље, и у химни слободи којом се комад свршава. Гундулић је оквир дотадашње пасторале проширио уношењем оригиналних мисли и одгојном тенденцијом. У делу нема много радње, лица су доста фрагментарна, али се оно ипак сматра једним од најбољих дела дубровачке књижевности које се и данас приказује с успехом.

Лирика Гундулићева углавном је духовна; осим превода краће еротичке песме „Љубавник срамежљив“ и неколико пригодница (Фердинанду II, кнезу од Тоскане и др.), његове су песме побожно-рефлексивне. Пјесни покорне краља Давида (1621) слободан су превод 7 покајничких псалама; уз њих је и песма „Од величанства Божијех“. — Сузе сина разметнога (1622) јесу песничка парафраза библијске приче у 3 певања о разблудном сину који иде у свет, западне после раскалашена живота у беду, увиди свој грех, покаје се те се враћа оцу. Песник је избацио све епске елементе и задржао се на цртању душевног процеса приказујући у монологу синовљеву његово „сагрјешење“, „спознање“ и „скрушење“; дело обилује јаким и потресним сценама те сведочи о дубоком песникову проживљавању сличних психичких стања; писано је дрхтавим, узбуђеним стилом, кићеном маринистичком дикцијом, с необичним поређењима и метафорама, у осмерачким сестинама грађеним врло виртуозно.

Епика Гундулићева обухвата његово највеће дело, романтички еп Осман, у 20 певања (недостају 14 и 15 пев.). Историјску позадину чини пораз турске војске код Хоћима (1621) и убиство младог турског султана Османа (1622). Песник је употребио те савремене догађаје који су узбудили тадашњи свет углавном онако како су се десили, али их је искитио многим романтичним сценама, по угледу на Тасов еп „Ослобођени Јерусалим“, на који се угледао и у композицији, појединим сценама и приказу неких личности. Личности су већином историјске (Краљевић Владислав, Осман, Коревски-Корецки, његова жена Катарина — „вјереница Крунослава“ и др.), али има и измишљених (Соколица, Љубдраг и Сунчаница и др.). — Што се тиче композиције „Османа“, појавило се мишљење (Армин Павић), највише због празнина у епу и због нејединствене композиције, да је Гундулић замислио првобитно 2 засебна певања („Владиславијаду“ и „Османиду“) те их тек касније почео састављати у целину, али га је у томе претекла смрт. Фр. Марковић је доказао да је дело замишљено и изведено јединствено, само није добило коначне редакције, јер је песник умро пре но што је стигао да то учини. „Осман“ је штампан први пут тек 1826 с допуном П. Соркочевића; у исто доба је она два певања спевао и Дубровчанин Марин Златарић, али је најбоља допуна Ивана Мажуранића, с којом је „Осман“ изашао 1844 код Матице илирске. Значење „Османа“ врло је велико, те он претставља, иако недовршен, најзнатније дело дубровачке књижевности. Значајно је да Гундулић пева о савременом догађају, јер схвата његово историјско значење. Иако се песник у појединостима угледао у Тасов еп, „Осман“ је ипак оригинално дело, са тачним приказима појединих лица; нарочито су добро приказана мушка лица (Осман, Дилавер, Даут и др.), па Сунчаница и Љубдраг, слабије Соколица и Крунослава. Опис је врло жив (пакао у 13 певању, султанова смрт, отмица Сунчанице и др.). Дело је проткано афористичким мислима о пролазности земаљске среће, једним од основних тонова противуреформацијске књижевности; та идеја изражава се и у основи дела: Османова смрт приказује се као казна за његова зла дела. Осим те хришћанске идеје, којом Гундулић наговештава скори пад турске силе, песник истиче и идеју словенску: победу над Турцима извојеваће Словени, ослободиће хришћанске народе османлијског ропства и донети им мир и срећу. Том идејом Гундулић се високо диже над својим савременицима. Гундулићев стил је живахан, динамичан, сликовит, с много пластичних епитета, компарација и метафора. По свим особинама свог песничког стварања Гундулић иде међу највеће дубровачке и уопште најзнатније наше књижевнике.

5. Јуније Палмотић (1606—1657)

племић, ђак исусоваца, васпитан у строго религиозном духу, поклоник старе класичне уметности, а у исти мах присташа савремених културних струјања, јесте један од најплоднијих наших песника. Радио је на епици (еп „Кристијада“, у 24 певања, о животу и муци Христовој, парафраза латинског епа „Цхристиас“ од италијанског песника Ђиролама Виде). Његова лирика је пригодна и побожна, а истиче се речитошћу, у којој се губи непосредност осећања. Најзнатнији је његов рад на драми. Његове псевдокласичне митолошке драме (Аталанта, 3 чина, Натјецање Ајача и Улиса, 1 чин, Елена уграбљена, 3 чина, Акиле, 3 чина, Лавинија, 3 чина и др.) обрађују мотиве из античке поезије (Овидије, Вергилије и др.) те немају већега значења. Боље су његове романтичне драме (Армида, 3 чина, Алчина, 5 чин.), преводи с италијанског, с мотивима из романтичних епова, Тасова „Ослобођена Јерусалима“ и Ариостова „Бесног Орланда“. Међу романтичне драме иду и национално-историјске драме (Даница, Цаптислава, Бисерница и нарочито Павлимир). То су већином драматизоване легенде, а национална су у њима само имена. Најзнатнија од тих драма је Павлимир (3 чина), коме је садржај узет из хронике попа Дукљанина; она је фантастична и алегоријска; главну улогу играју духови, виленице, змајеви итд. који се противе оснивању Дубровника. Палмотић је написао „Павлимира“ да прослави свој родни град, бедем хришћанства и жариште верског и духовног живота Јужних Словена. Драма иначе нема историјске подлоге, а лица немају никаквих индивидуалних црта. — У Палмотићевим драмама нема много песничке инвенције, његова техника је монотона, радње има мало; све су хришћански тенденциозне и морално-поучне те стога понекад потсећају на стара црквена приказања. Истаћи треба песникову вештину у градњи стихова и његов лепи језик и стил који је учио од народа. Чистоћом језика, лакоћом и елеганцијом стихова и дикције Палмотић је много утицао на савремене и касније дубровачке песнике.

6. Иван Бунић-Вучићевић (1594—1658)

дубровачки патрициј и државни чиновник, јесте један од најбољих наших старих лиричара. За живота је издао епско-лирску песму Мандаљена покорница, у 3 „цвијељења“, где парафразира библијску причу о покорници Магдалени. Рађена је по угледу на Гундулићеве „Сузе“; иако има у њој више радње него тамо, осећа се у обради мотива, форми и основном тону о ништавилу света утицај Гундулићеве поезије и тадашњега католичког духа који је владао у Дубровнику. Најбоље Бунићево дело су његове лирске песме Пландовања; то је збирка од преко 100 већином љубавних песама, пастирских еклога, пригодница и побожних рефлексија. Иако се у песмама осећа још утицај старих петраркиста, у њима има ипак више реализма; његове драге су жива бића, не песничке фикције, описи су стварнији, љубав је чулнија, стварнија и искренија, осећана, а не конвенционална; из песама избија животна радост, жеља за уживањем, чежња за лепотом и срећом. Поред љубавних мотива, који су најмногобројнији, има и анакреонтских („почашнице“); искрене и топле су и Бунићеве пригоднице и еклоге. Његова духовна лирика креће се у духу католичке обнове, који се огледа и у преводима Давидових покајничких псалама. Бунићева лирика, нарочито љубавна, истиче се непосредношћу и искреношћу осећања, конкретношћу и песничким реализмом; стихови су му разноврсни, лаки и елегантни, па је он најбољи лиричар наше старе књижевности.

7. Стијепо Ђорђић (Ђурђевић, 1579—1632)

Човек необуздана темперамента, због којега је имао у животу доста неприлика, певао је у младости љубавне песме, од којих су се сачувале само четири, преводио с италијанског различите песме и препевао лепо и оригинално седам покајничких псалама. Најважнија је његова шаљива песма Дервиш: стари згрбљени дервиш изјављује хришћанској девојци љубав, обећаје јој све што има, хоће да се одрекне чак и корана, али кад види да је све узалуд, запрети јој судом као вештици што га је очарала. Комични ефекат те духовите, због контраста у узвишеним сестинама спеване фарсе појачава се народним хумором, добрим муслиманским колоритом и сочним језиком.

8. Владислав Менчетић († 1666)

спевао је такође краћу шаљиво-дидактичну песму Радоња, где се прича како је муж батином излечио своју горопадну жену. Лепа је песма Зорка, слободан превод неке пасторале од италијанског песника Ђамбатиста Марина, где пастир Радмио уздише за вилом Зорком која не мари за његову љубав. Највеће Менчетићево дело је панегирик Трубља словинска, где уздиже бана Петра Зринског најављујући да ће Словени под бановим воћством победити Турке.

9. Књижевни рад у Босни — Матија Дивковић

Босна је због свог средишњег положаја између Запада и Истока имала да издржи борбе различитих политичких и културних утицаја (богомилство и др.); још горе прилике настале су доласком Турака у 15 веку; властела су већином прешла на ислам, а народ је стењао у беди и незнању. Једину утеху давали су му попови и фратри, нарочито фрањевци, који су били врло омиљени. Из кругова фрањевачких потиче и први књижевни рад у Босни. Први и најзначајнији књижевни радник био је фрањевац Матија Дивковић (1563—1631). Он се у Италији, на наукама, упознао са тадашњим верским борбама и струјањима у правцу обнове верског живота, па је у том духу написао неколико дела: Наук крстјански (1616), Сто чудеса алити зламења блажене... дивице Марије (1616), Разлике бесједе и мањи, народу намењени Наук крстјански. Те књиге штампао је т. зв. босанском ћирилицом, за коју је сам излио слова и која се још дуго употребљавала у Босни, Далмацији и Славонији. — Дивковић у својим делима није полемичар, већ духовни пастир који народ упућује богољубном животу настојећи да га очува од зла. Зато су његова дела праве народне књиге, писане живо и занимљиво. Дивковић, човек из народа, познаје народну душу и његову склоност фантастичности, па му даје верску и моралну поуку у облику чудноватих прича и анегдота. Он у своја дела уноси свакојаке анегдоте о Богородици, свецима итд. Највише мотива узео је из латинског дела „Discipulus“ од немачког доминиканца 15 века Ив. Херолда. Најрадије бира приче о мукама грешника у паклу, затим о ђаволу, о проклетству и изопштењу из Цркве итд. Језик Дивковићев је леп, народни, причање живо и сликовито, занимљиво; зато су се његове књиге врло рашириле, преписивале и употребљавале и у Далмацији и Славонији; многе његове приче прешле су и у народ.

Дивковићев рад нашао је у Босни неколико настављача фрањеваца. У првој пол. 17 в. писали су још Стјепан Матијевић (упуте свештеницима за исповедање), Павле Папић (Седам трубљи за пробудити грешника на покору) и Павле Посиловић (Наслађење духовно и Цвијет од крипости). Сви ти штампају своје књиге босанском ћирилицом; иако већ у то доба неки фрањевци издају дела и латиницом (Иван Бандуловић — „Пиштоле и еванђеља“, и Иван Анчић), остала је ипак ћирилица у фрањевачкој традицији све до средине 19 века.

У 18 веку прештампавају се углавном дела споменутих писаца, а јавља се и неколико нових књижевних радника; најважнији је Стјепан Марковац (Маргитић), који је 1701 издао дело Исповид крстјанска, где се у прози и стиховима дају верско-моралне поуке. Слично је дело Цвит разлика мириса духовнога од Томе Бабића (1726). Обе књиге су народу тако омиљеле да их прозвао „стјепанушом“ односно „бабушом“.

Рад босанских фрањеваца нема велике књижевне вредности, али је значајан што је дао народу занимљиву лектиру, писану лепим и чистим босанским говором, живахним и сликовитим стилом; то је учинило да је босански говор стао све више продирати у књижевност осталих крајева и припремати пут изједначењу нашега књижевнога језика.

У 17 и 18 веку јављају се у Босни и неки песници-муслимани који певају на нашем језику служећи се арапским (турским) писмом; то су: Мухамед Хеваји Ускјуфи, Хасан Каимија, Кадија Хасан, Сејид Вехаб Илхамија и др. Они су певали већином побожне (илахије) или поучне песме (касиде), обично у римованим осмерцима или десетерцима, састављеним у строфе по 4 стиха. Иако то стихотворство нема уметничке вредности, оно је знатно као културни документ.

10. Кајкавска књижевност у 17 веку

Како је оно мало покушаја реформације у хрватским крајевима брзо уништено, језуитима, који су највише настојали око обнове верског живота, није требало писати полемичне списе, па се дуго на књизи није ни радило; тек после неких 50 година, кад се међу сеоским клером јавља потреба најважнијих црквених књига на народном језику и кад је школска настава — сва у рукама језуита и других фратара — почела изискивати уџбенике, јавља се код кајкаваца опет књижевни рад; он је деломично школски, деломично верско-одгојан. Најважнији радници су језуити Никола Крајачевић (1582—1653), који издаје „Молитвене књижице“ и превод еванђеља (Свети евангелиоми), и Јурај Хабделић (1609—1678), професор исусовачког колегија и чувен проповедник; саставио је кајкавско-латински речник („Диктионар или речи словенске с векшега вкуп зебране“, 1670) и 2 књиге проповеди („Зрцало Маријанско“ и „Први оца нашега Адама грех“). Хабделићеве проповеди значајне су због многих алузија на тадашњи живот загребачког друштва, па имају извесну културно-историјску важност. — Осим језуита радили су у духу католичке обнове и други редови, у првом реду павлини, који су у Лепоглави имали своју гимназију и неко време чак два факултета. Најзнатнији од тих редовника је Иван Белостенец (1595—1675) који је, поред осталог, саставио големи речник Газопхyлациум (Ризница), где је покупио речи с целога западнога подручја нашега народа означивши где се која реч говори. Дело, које се сматра „првим великим чином што је изашао из Хрватске за јединство књижевног језика и најмонументалнијим књижевним делом 17 столећа у Хрватској“, штампано је тек 1740 г., а издао га је и приредио за штампу павлин Орловић.

Осим споменутих редовника радило је у то доба на кајкавској књизи и неколико световњака, од којих је најважнији Матија Магдаленић. Написао је три песме религиозног садржаја, од којих су најбоље „Плач смртелности“, о ништавилу света, и „Расипнога сина историја“, у којој, независно од Гундулића, обрађује познати библијски мотив. Те песме нису оригиналне, већ су парафразе страних дела. Иако световњак, Магдаленић пише у духу католичке обнове, те се по томе може закључити колики је био утицај тог верског правца на сав тадашњи мисаони и културни живот.

11. Књижевни рад код Словенаца после реформације

врло је слаб; традиција латинског литургијског језика, отсуство осећања заједнице с народом, мржња на све што је потсећало на лутеране, тешко социјално стање словеначког сељака због честих турских навала, сељачке буне — сви ти и други разлози учинили су да књижевни рад католичке обнове код Словенаца у многоме заостаје за ранијим. Од почетка 30-годишњег рата (1618) па све до 1672 није изашла ни једна словеначка књига. Како се племство и грађанство отуђило народу, остала је сва брига око културног и књижевног рада на свештенству; зато је сва литература, колико ју је било, верско-побожна, у служби Цркве и моралне поуке. Вођа противуреформације бискуп Хрен издао је 1613 дело „Евангелиа ину листуви“, што га је по Далматину приредио језуит Јанез Чандек; овај је сарађивао и код превода Канизијева Катехизиса (1618). Г. 1672 издаје свештеник и историчар Јанез Лудвик Шенлебен ново издање Чандекових „Евангелија“, али је притом покварио превод. Матија Кастелиц (1620—1688) бејаше једини који је умео ценити рад словеначких протестаната и учио од њих; зато је језик његових делâ (Братовске буквице, Небешки циљ, Наук кристјански и др.) добар и леп. Важан је културни рад неких капуцинских проповедника, од којих су најважнији Јанез Светокришки († 1714), одличан говорник и писац, који је издао 5 свезака проповеди (Sacrum promptuarium), отац Рогериј, који је оставио преко 100 проповеди (Palmarium empyreum), и отац Хиполит; он је издао ново издање Бохоричеве граматике, а у рукопису је оставио „Dictionarium trilingue“ (лат.-нем.-слов. речник) и више других дела. — Осим наведених писаца радило их је још неколико, али су они мање значајни. Споменути треба још протестантског пастора код угарских Словенаца Стевана Кузмића, који је издао катехизис с песмарицом и превод Новога завета у дијалекту свога краја.

То је готово сав књижевни рад код Словенаца у току од два века; иако није велик нити много значајан, ипак донекле наставља рад словеначких протестаната и спречава германизацију словеначког села. Тиме он ствара основицу на којој ће се поткрај 18 века почети стварати нова словеначка литература.

12. Петар Зрински и Фр. Крсто Франкопан

једини су претставници вишег племства у нашој литератури. Петар Зрински (1621—1671), потомак славне грофовске породице, јунак и бан хрватски, који је завршио свој живот на стратишту, бавио се и песништвом; превео је и допунио дело свога брата Николе о јуначкој смрти Николе Зринскога под Сигетом, под насловом Адријанскога мора сирена (1660). У књизи има више песама, али тежиште чини епско дело „Опсида сигетска“, где се у 12-ерцима опева погибија песникова претка. У делу нема много поезије, стил је тежак и замршен, али је оно важно због жарке љубави према домовини којом одише.

Петров шурак Франо Крсто Франкопан (1643?—1671)y који је заједно с њим погинуо на стратишту, писао је такође песме („Гартлиц за час кратити“); то су већином лирске песме, имитације тадашње италијанске псевдопастирске, љубавне и анакреонтске поезије. Из песама избија младићска обест и воља за животом, а међу њима има и искрених осећајних песама о таштини и пролазности света и живота; многе од њих су нежне, сетне и топле. Дикција му је маринистичка и конвенционална, али се ипак осећа понекад утицај народне попевке: записао је и неколико правих народних песама. Превео је и прва 3 призора И чина комедије „Жорж Данден“ од савременог француског комедиографа Молијера, и то на словеначки језик; иако превод нема књижевне вредности, сведочи ипак о широкој књижевној култури Франкопановој. — Језик Зринског и Франкопана претставља интересантну мешавину свих наших главних дијалеката, којом су они, живећи у различитим нашим крајевима, вероватно и говорили.

13. Павле Ритер-Витезовић (1652—1713)

племић, свестрано образован, али без сталног занимања, бавио се историјом, лингвистиком, публицистиком, књижевношћу и многим другим пословима, живео често у беди и писао много пута за хлеб. Он је пре свега ванредно плодан историчар. По угледу на велико историјско дело крањског племића Јохана Вајкхарта Валвазора наумио је Витезовић да напише слично дело о својој домовини, али је на латинском језику издао само увод (Стемматограпхиа, наука о грбовима, коју је касније Христофор Жефаровић превео на рускословенски). Латински је написао још више, махом историјских дела (Цроатиа редивива, Плорантис Цроатиае саецула дуо, Босна цаптива и др.) и велик број стихова, већином посвета и похвала различитим утицајним личностима. Значајнији је Витезовићев рад на нашем језику; написао је више песама, махом пригодница, и овеће песничко дело Одиљење сигетско, где пева о паду Сигета и јуначкој смрти Николе Зринскога и његове војске. То је низ самосталних песама, дијалога и надгробница, без тешње међусобне везе и већином без веће уметничке вредности. Витезовић је радио много на народно-просветном пољу. Издао је неколико годишта календара с различитим поучним и забавним чланцима и пословицама. Те пословице је потом скупио у књизи Приричник (1703). У прози је штампао „Кронику алити спомен всега свита виков“, с догађајима од створења света до његова времена, а у рукопису је оставио, поред осталог, латинско-српхрв. речник и граматику. Витезовић је био боље но ико пре њега упућен у нашу стару литературу те је познавао распрострањеност наших дијалеката; знао је да на словенском Југу постоји један народ с разним именима па је предлагао да се узме заједничко име „Хрвати“ за цео наш народ. Тако је он постао један од наших првих свесних поборника југословенске идеје који је под лозинком панхрватизма радио на зближењу наших племена. Предлагао је за заједнички књижевни језик штокавски дијалект и сам почео њиме писати; створио је и јединствени правопис, али се он није могао прихватити, јер је његово дело у већини остало у рукопису. — Витезовић је био човек широких погледа; правио је велике нацрте, али је мало од тога остварио, највише због свог несталног карактера и тешких прилика у којима је живео и радио. Иако његова поезија нема велике уметничке вредности, он је значајан наш књижевни радник, јер је први изнео мисао о нашем народном јединству, јединственом књижевном језику и правопису. Тиме је припремио пут културном и књижевном препороду хрватског дела нашег народа у првој половини прошлога столећа.

14. Опште прилике у првој половини 18 века

У првој половини 18 века дошао је до изражаја сав утицај католичке реакције на наш духовни и књижевни живот. Место бујног ренесансног живота, из кога је уметност црпла разноврсне мотиве, јавља се укоченост и монотоност побожних и морално-поучних мотива. Са језуитским школама које су гајиле класичне језике јавља се занемаривање народног језика и све већа латинизација; то се опажа нарочито у Дубровнику, где песници пишу лепе и правилне латинске стихове, а занемарују рад на народном језику. Осим тога је општем опадању дубровачке књижевности у другој пол. 17 и у поч. 18 века допринело осиромашење грађана које је наступило због великог земљотреса (1667) и опадања трговине поводом открића Америке; поврх тога је и италијанска литература, према којој се наша увек управљала, у то доба била у опадању, те се више имитирала француска култура и литература. Оригиналног песништва има мало; драма и еп престају да живе, ради се једино још на лирици. Али се, напротив, много гаје науке, нарочито хуманистичке (историја, археологија, донекле и филозофија и др.); у том правцу су радиле академије, основане по узору италијанских учених друштава, на пр. „Академија дангубнијех“ и др., али је у њима ускоро почео превладавати италијански утицај, те су оне изгубиле своју првобитну национално-просветну улогу. Најважнији дубровачки песник тога доба је Ђорђић.

15. Игњат Ђорђић (Ђурђевић, 1675—1737)

из пучке породице која је после земљотреса (1667) добила племство, био је исусовачки ђак. Најпре је радио у управној служби; затим ступи у језуитски ред, свршава теологију и постаје свештеник, иступа из реда и прелази у доминиканце те врши различите службе до изненадне смрти. Ђорђић је пропевао врло млад, те је певао у почетку љубавне, галантне песме, које је касније скупио (Пјесни разлике). Његова лирика је деломично сечентистичка, љубавна и у изразу маринистичка, извештачена, деломично пасторално-галантна, али без праве, природне пастирске средине и наивности, често сладуњава и афектирана, али увек дотерана и елегантна (Даници рањеној од пчеле, Срце изгубљено, Разлике згоде несрећне љубави и др.). Духовита је сатира на љубавну лирику Сузе Марункове, где песник по угледу на „Дервиша“ с пуно хумора износи љубавне уздисаје сељака Марунка за лепом Павицом која га одбија. Дикција је живахна, једноставна и сликовита. Пошто се Ђорђић закалуђерио, одрекао се љубавне лирике и певао озбиљне песме с морално-поучном тенденцијом. Уздаси Мандаљене покорнице (1728) у 8 певања (уздисаја) сликају, попут Гундулићевих „Суза“ и Бунићеве „Мандаљене“, процес греха, спознаје и покајања; Ђорђић није, као Бунић, узео за основу библијску причу, већ каснију легенду, по којој је Магдалена дошла у неку пећину крај Марсеља и живела онде 30 година у покајању. Дело је спевано у сестинама, стил је виртуозан, маринистички и барокан, те нема оне непосредности и топлине која избија из Гундулићева дела. Много година је Ђорђић радио на преводу псалама (Салтијер словински, 1729); ту су псалми заправо парафразирани, јер песник један стих псалма развезује у читаву строфу; стихова има сваковрсних, дикција је једноставнија и природнија него у „Уздасима“. У прози је написао „Живот св. Бенедикта“ и „Живот... краља Давида“ као доказ да се наш језик може употребљавати и у научној прози; на латинском језику имамо од њега први покушај наше литерарне историје (Vitae et carmina nonnullorum illustrium civium Bagusinorum). — Ђорђић је последњи велики дубровачки песник, После њега је преотела маха све већа латинизација и занемаривање народног језика и културе. Било је више значајних људи који су тада радили на поезији и науци, али на латинском или италијанском језику (математичар, физичар и астроном Руђеро Бошковић, Брно Замања, Ђуро Ферић и др.). Једини књижевник који је писао на народном језику и с тугом гледао пропадање наше старе књижевности бејаше натурализирани Француз Марко Бруеровић (1774—1825); писао је пригодне песме, посланице, маскерате и дао једну комедију. После пропасти дубровачке самосталности (1806) италијанизација све више превладава, а стара и велика дубровачка књижевност почиње да пада у заборав.

16. Карактеристика дубровачко-далматинске књижевности

Наша дубровачка и далматинска књижевност је пре свега рефлекс, често имитација тадашње италијанске литературе; сви тамошњи литерарни покрети налазе одјека и код нас. У почетку је повођење за Италијанима потпуно, ученичко, али се касније уносе све оригиналније црте (у маскератама, драми и др.), а подражава се само форма; „златни век“ даје најоригиналнија дела наше дубровачке књижевности, у којима се изражавају мисли и идеали нашега народа и словенства. Друга значајна црта те књижевности је што је она готово сва у стиху; прозе има мало (комедија). Најзначајнија је трећа црта: та књижевност често није израз душевне потребе стварања, већ мода и ствар доколице. Има додуше неколико правих песника који пишу из унутрашње потребе (Хекторовић, М. Држић, Златарић, Гундулић, Бунић, Ђорђић и још неки), али их је било много који су се бавили књижевношћу из моде. Зато та литература често даје утисак извештачености и неприродности; то је аристократска књижевност, отмена забава дубровачких „госпара“. Ипак има она голем значај за нашу културу: гајила се у доба опадања нашег народног живота; кад је народ стењао у турском ропству, одржала је она у Далмацији народну свест и неговала језик и тако доказивала наше право на самостални културни развитак. Највеће је њезино значење у стварању нашега књижевнога језика; од првих чакавских провинцијалних говора који с Марулићем и другим првим далматинским песницима улазе у књигу, она ствара, на основу херцеговачког говора, језик који ће касније постати наш заједнички литерарни језик.

17. Далматинска књижевност у 18 веку

развила се изван Дубровника на основу народне традиционалне поезије, независно од дубровачке као опште далматинске уметничке књижевности. Због италијанске власти и премоћи латинске Цркве Далмација у целом 17 и првој пол. 18 века нема готово никакве знатније књижевности; једине књиге које се издају јесу литургијске или верско-поучне. Има додуше неких покушаја версификације, али су они слаби и за развој наше књиге без већег значења (Иван Т. Мрнавић, Јурај Бараковић, Петар Канавелић, Јеролим Кавањин и др.). Значајнији је Филип Грабовац (Цвит разговора народа и језика илиричкога алити арвацкога, 1747; то је зборник разних састава у прози и стиховима за забаву и поуку, из којих избија топло родољубље). Најбољи далматински и један од најбољих наших песника тога доба је Андрија Качић Миошић (1704—1760), фрањевац, родом из Бриста крај Макарске. Поред једног незначајног списа о логици, на латинском језику (Елемента перипатхетица), написао је два важна дела: „Корабљицу“ и „Разговор“. — Корабљица је хроника у прози, где се набрајају догађаји од створења света до Качићева времена, с доста података из југословенске историје. Много је важнији његов Разговор угодни народа словинскога (прво издање 1756, друго, проширено, 1759). То је хроника у прози и стиховима, где се описују догађаји и личности нашега народа од легендарног Илирика, првог краља „словинског“, до 18 века. Качић се претставља као „старац Милован“ који народу прича његову историју и јуначка дела његових предака. Први део (до пада Цариграда) има више прозе, други садржи већином песме о борбама с Турцима, где се описују јуначки подвизи појединих чланова многих далматинских племићких породица. Песме су све десетерачке, грађене према народном стиху, у народном духу, народном дикцијом и фразеологијом. Својом књигом Качић је хтео дати народу занимљиву историју у народном духу. у низу прича о јуначким делима. Као извор служила су му дела разних страних и домаћих писаца, стари записи и документи, јер је хтео да му причање буде истинито. Упркос томе има код њега много нетачности и фантастичности. Али је важан дух којим је дело писано: Качић не дели Хрвате од Срба: сви су му „Словини“, не гледа на верску разлику и пева с једнаком љубављу о српским као и о хрватским краљевима и јунацима. „Разговор“ има поучну и народно-одгојну тенденцију, занимљив је и привлачан, па је постао једна од најраширенијих наших књига, а многе његове песме прешле су у народ. У Качића се први пут јаче осетио дух народне поезије, коју је он волео и тако добро имитирао.

IV НОВА КЊИЖЕВНОСТ

Прелаз у нову књижевност — Књижевни центри

Ново доба у нашој културној и књижевној историји јавља се у другој пол. 18 в., кад се руше старе традиције и уносе у живот и књижевност нове просветитељске идеје. Сва наша дотадашња књижевна настојања била су — осим у Далмацији у доба ренесансе — верског односно црквеног порекла (средњи век, реформација, католичка реакција) те су имала више или мање црквено односно верско-поучно обележје. То је целом књижевном раду, који се од почетка новога века обављао готово искључиво у нашим западним (католичким) земљама, давало извесну заједничку ноту, иако се он иначе развијао у свим покрајинама готово сасвим самостално, без јачег међусобног утицаја. У тим локалним књижевностима (далматинско-дубровачкој, босанској, кајкавској и словеначкој) наступа с временом опадање животне снаге, и тек западноевропски просветитељски покрет 18 века препорађа их и даје им правац и ново обележје. У вези с тиме јављају се утицаји западних литература, место дотадашњих старокласичних, византијских и италијанских. Заједно с буђењем народне свести јавља се веће занимање за народну прошлост и народни језик, који се почиње боље неговати. Сав просветни и књижевни живот почиње да се модернизује у правцу тадашњих културних настојања. Иако те идеје и потицаји нашим новим књижевним струјањима дају извесну уједначеност, оне се и даље развијају свуда више или мање самостално, према културним и социјалним приликама појединих крајева. — У неким покрајинама (Далмација, Босна) таласи новог покрета не долазе много до изражаја, те се тамошња књижевност, уколико се уопште још гаји, креће већином и даље у традиционалном верско-просветном правцу. — У Дубровнику ново књижевно настојање такође не наилази на велик одзив; подражавају се страни писци (највише француски, нарочито Молијер), а оригинални рад готово сасвим престаје. Зато се живљи књижевни рад јавља у Хрватској (код кајкаваца), у Словеначкој, а нарочито у Војводини и Славонији. Те четири покрајине постају у 18 в. наши главни књижевни центри.

Славонија ускоро после ослобођења од Турака (крај 17 в.) почиње да учествује у књижевном животу, донекле у правцу католичке реакције (Канижлић и др.), донекле у духу просветитељских идеја (Релковић), истичући притом извесна локална обележја (језик, писмо, општи дух, поучна тенденција итд.). — Војвођанска књижевност у првим деценијима после велике сеобе (1690) наставља средњовековну српску манастирску литерарну традицију (Рачани), али с& ускоро развија на сасвим новим темељима, у духу рационалистичких идеја, добивајући по језику, писму, садржају и духу своје одређено обележје. — И у кајкавској и словеначкој књижевности опажају се у почетку трагови раније противуреформаторске верско-поучне књижевне делатности; али док код кајкаваца књижевни рад на њихову дијалекту ускоро престаје (у доба илиризма), код Словенаца се под утицајем нових идеја снажно развија дајући низ ваљаних литерарних радника и добивајући све одређенији засебни карактер.

Књижевни рад у Војводини — Рачани — Руски утицај

Како је највећи део Срба од 15 в. живео под турском влашћу, која је спречавала народно-просветни и књижевни развитак, те је стога онде с временом готово замро сваки духовни рад, јављају се први почеци новог културног и уметничког стварања код оних Срба који су се, бежећи од турског зулума, населили у Војводини. Њих је било у Угарској већ у средњем веку, али веће сеобе вршиле су се од 15 в. даље; најзначајнија је била сеоба г. 1690 (Арсеније III Црнојевић), кад је у Војводину пребегло око 100.000 душа, међу њима трговци, занатлије, свештеници, калуђери итд. — Нашавши се у новој средини, у несређеним социјалним, политичким, верским културним приликама, Срби су морали пре свега организовати Цркву и школство и задовољити најпрече културне потребе. Свештеници и калуђери, који су у Србији обављали тај посао, дали су се на преписивање црквених (обредних) књига и састављање најпотребнијих школских уџбеника за снабдевање новооснованих цркава и школа. Најзнатнији међу њима су калуђери који су побегли из манастира Раче у Србији, где су се бавили преписивањем књига, те су стога названи Рачани. — Кипријан Рачанин је у Ст. Андреји (код Пеште), прикупивши око себе неколико писмених калуђера, створио у почетку 18 в. преписивачку школу која је снабдевала рукописима оскудне српске цркве; најважнији му је посао Буквар (1717), где се поред црквеног и поучног штива налазе и први покушаји српске метрике и уметничке версификације. — Јеротеј Рачанин је поред неколико преписа црквених књига написао први српски путопис (Путешествије к граду Јерусалиму, око 1721). — Најважнији међу тим калуђерима је Гаврило Стефановић Венцловић; од њега је остало много преписа црквених књига и превода с рускога и пољскога (Меч духовни, Историја Барона Цесара), али је нарочито важан због тога што је први почео писати народним језиком. У својим преводима он се додуше служио српскословенским језиком (старословенским у српхрв. редакцији), или је у проповедима, упућеним простом народу, употребљавао чист народни језик; у томе је претеча Д. Обрадовића и В. Караџића. — Изван тога круга стоји световњак гроф Ђорђе Бранковић (1645—1711), који је написао велику Хронику у 5 књига, где прича догађаје од створења света до свога доба, на основу наших старих хроника и биографија и многих страних писаца. Дело је некритично, писано углавном да докаже пишчево право на српски престо. Језик је српскословенски, црквени, а стил слаб, замршен. Иако је дело остало у рукопису, оно се преписивало и употребљавало у науци (Ђулинац, Рајић и др.).

Да су тадашњи српски писци пошли стопама Венцловићевим, вероватно би већ онда народни говор превладао у књижевности. Тај природни развитак спречио је јак руски утицај, који се јавио већ у првој пол. 18 в. и учинио да је у књижевности војвођанских Срба завладао рускословенски језик (старословенски језик руске Цркве, у руском изговору). То се десило због све већег додира Срба с Русијом, која је за Петра Великог (1682—1725) постала моћна држава. Због верских гоњења, нарочито за владе Марије Терезије (1740—1780), и опасности од католичења, Срби се обраћају православној Русији за помоћ, и она шаље новац, књиге и учитеље. Први руски учитељ Максим Суворов отвара 1726 у Карловцима „Славјанску школу“ за спремање свештеника и учитеља; школа није имала великог успјеха и г. 1731 би затворена. Г. 1733 оснива у Карловцима монах Емануило Козачински са неколико другова „Латинску школу“; премда се и она због роварења неуких српских калуђера морала већ 1737 г. затворити, прешао је кроз њу приличан број каснијих свештеника и учитеља који су прихватили и ширили језик руске Цркве. Тај језик ширили су у својим делима и многи Срби који су одлазили у Русију у школе (Павле Ђулинац, Ј. Рајић и др.), те је он за неколико година сасвим превладао, тако да се око средине 18 в. код Срба све књиге пишу на рускословенском језику.

Први писац на рускословенском језику био је Христофор Жефаровић († 1753), образован калуђер, цртач и бакрорезац, који је на рускословенски превео и издао Витезовићеву „Стематографију“ (1741), где је сваки грб описао са неколико неспретних стихова у 13-ерцу, са цезуром после 7-ог слога. То је прва штампана књига нове српске књижевности те је у своје доба имала знатан утицај на развитак народне свести. Жефаровић је издао и неколико других књига, махом црквеног карактера.

Поред Жефаровића писали су на рускословенском језику још: владика црногорски Василије Петровић (Историја о Черној Гори, 1754, Москва), Павле Ђулинац, официр и дипломат у руској служби („Краткоје введеније в историју происхожденија славеносербскаго народа“ 1765; превод Мармонтелова филозофско-историјског романа „Велизариј“ 1777, прва чисто белетристична књига у српској књижевности), и нарочито Захарија Стефановић Орфелин (1726—1785). Самоук, без сталног занимања, живећи често у беди, Орфелин је радио на књизи много, често само ради хлеба; обилан је његов богословски рад (катехизиси, преводи с руског итд., „Апостолскоје млеко“, тј. катехизис за његова сина, писан топло, на народном језику). Значајна је његова песма „Плач Сербији“ (1761), на народном и рускословенском језику, где опева жалосну судбину Срба под Аустријом и жали се на српску црквену хијерархију. Г. 1768 издаје у Млецима „Славеносербскиј Магазин“ (изашао само 1 број), први покушај књижевног часописа код нас, где даје читав програм за развитак нове књижевности у духу рационализма. Значајно је његово велико историјско дело „Житије. .. Петра Великога“ (1772, Млеци), где уздиже тог великог руског реформатора; то је прва критична и свестрана историјска монографија у нашој књижевности, рађена савесно и на основу богате литературе. — Орфелин је по свом раду и идејама први гласник савремених рационалистичких мисли у заосталој српској средини и прави претеча Д. Обрадовића. Поред њега се међу рускословенским писцима истиче нарочито још Јован Рајић.

Јован Рајић (1726—1801)

Родио се у Карловцима; учио је у школи Е. Козачинског, наставио гимназијске науке у Мађарској и теологију у Русији (Кијевска академија), постао наставник у Карловцима и Н. Саду, закалуђерио се и постао архимандрит манастира Ковиља, где је живео до смрти.

Рајић је био за своје време врло образован човек и учен теолог. Написао је више теолошких дела („Катехизис мали“, 1774, уџбенике црквене историје, расправе и проповеди где тумачи и брани православље). — Рајићев књижевни рад састоји се од две збирке пригодних и побожних песама, прераде апстрактне драме Е. Козачинског „Трагедија о смерти ... Уроша V“, поучног карактера, по узору на средњоевропске моралитете, у 13-ерцу, без икакве драмске радње, затим од превода моралнопоучних анегдота „Цветник“ и оригиналног спева „Бој змаја с орлови“ (1791). То је подужа алегоријско-историјска песма у 5 делова с патриотском и хришћанском тенденцијом, где опева рат Русије и Аустрије (орлови) с Турском (змај), у чудноватој мешавини сухопарних хроничарских излагања о биткама с фантастичним и митолошким елементима (Јупитер, Плутон, Меркур итд.).

Најважније Рајићево дело је „Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ (4 свеске, 1794—5). То је први велики и систематски приказ југословенске историје, писан с љубављу према народу и његовој прошлости, али са средњовековним калуђерским идејама о историјском збивању, где Божја рука и Провидност играју велику улогу. То дело, састављено на основу многих домаћих и страних историографа и биографа, дуго се ценило те је извршио важну национално-културну улогу, јер је код српског дела народа све до средине 19 в. будило и подржавало народну свест. Као сва Рајићеве дела, и ово је писано рускословенским језиком и тешким и незграпним стилом.

Антун Канижлић (1699—1777)

Рођен је у Пожеги (Славонија); свршивши гимназију постане исусовац, учи теологију и живи већином у Пожеги, где је и умро.

Канижлић је Рајићев пандан у католичкој Славонији и један од првих књижевника који су после ослобођења Славоније од турске власти почели онде радити у духу противуреформаторских идеја и у верско-просветном правцу босанских фрањеваца. Писао је морално-поучна дела („Обилато млико духовно“, молитвеник „Богољубност молитвена“ и др.), велико теолошко-полемично дело о расколу „Камен прави смутње велике“, прво веће научно дело на нашем језику, и, нарочито, велику епско-лирску песму „Света Рожалија, панормитанска дивица“ (1780). Подражавајући Гундулићу, Бунићу и Ђорђићу, Канижлић у облику Рожалијина монолога приказује познати мотив о греху, спознаји греха и покајању; дикција је дотерана, маринистичка, а стих 12-ерац с двоструким римама, гладак; у делу има топлих лирских места и лепих описа природе.

Канижлић је као песник настављач и имитатор добровачко-далматинске књижевности 17 века. — Поред њега јавља се тада у Славонији више писаца, махом свештеника, који раде у том духу: Вид Дошен (написао је, међу осталим, дело у одбрану Релковићева „Сатира“ и песму „Аждаја седмоглава“ о седам главних греха), Антун Иваношић и др. Они су последњи претставници противуреформаторске верско-поучне књижевности, јер се већ на свим странама јављају нови људи, задојени слободнијим и напреднијим идејама филозофскога рационализма.

РАЦИОНАЛИЗАМ

Сав наш социјални, политички, културни и књижевни живот задржао је све до друге половине 18 столећа неке битне ознаке средњега века; друштвено уређење оснива се још на феудалном систему, с деобом грађана на привилеговане и бесправне, државно уређење на апсолутној монархији, која црпе своју снагу у општем уверењу да јој је власт дана од Бога; у културном и књижевном животу осећа се још превласт Цркве и њених учења. Већина јавних и књижевних радника су црквени људи, свештеници и монаси, који у својим делима полазе са становишта црквене догматике: код Срба калуђери Рачани, Рајић и др., код Хрвата свештеници и фратри Канижлић, Дошен, Катанчић, Миклоушић и др., код Словенаца Марко Похлин, Јурај Јапељ и др. И књижевници-лаици, колико их је уопште било, пишу под утицајем верских идеја које су владале читавим тадашњим културним животом. Стога има сва та књижевност, уз неке знакове нових напредних идеја, углавном још ипак црквено обележје средњега века. Нова књижевност јавља се тек у вези с великим духовним покретом који је око средине 18 в. уздрмао јавни и културни живот западне Европе — с просветитељством или рационализмом (ratio — разум).

Енглеска филозофија 17 и 18 в. (Џон Лок, Изак Њутн, Џорџ Беркли, Давид Хјум и др.) дошла је у својим истраживањима о проблему спознаје до неких закључака који су у каснијем развитку довели до великог преокрета у духовном животу Европе. Нарочито је Локова наука да све предоџбе потичу из искуства нашла одјека у француској филозофији, која ју је почела примењивати на тадашње политичко, друштвено и црквено уређење. Људски разум, који сређује податке и садржаје искуства и доводи до спознаје, постаје једина меродавна духовна сила, према којој треба управљати сав јавни и духовни живот. Одбацује се вера, метафизика, машта — једино мерило треба да буде наука, стечена искуством и здравим људским разумом. С тога становишта француски мислилац Волтер критикује теолошке науке Цркве заузимајући се за природну, разумску религију. Монтескје доказује неправичност тадашњег друштвеног и државног уређења („Дух закона“), Кондијак, Ламетри, Дидеро, Холбах и др. проповедају филозофију здравога разума која се очитује у механизацији душевног и телесног живота (l’homme-machine). Поборници просветитељских идеја углавном су припадници и гласници грађанског сталежа, који је у западноевропским земљама у току 17 и 18 века дошао до моћи и угледа. Док су носиоци дотадашњег друштвеног уређења, политичке моћи и духовне културе били углавном племство и свештенство, т. зв. привилеговани сталежи, сада грађанство, трећи сталеж, почиње све више тражити свој удео у свеукупном животу народа. Борци за тај нови поглед на свет и живот, свесни огромног напретка природних наука и верујући у свемоћ људског разума и у потребу праведнијег друштвеног уређења, полазе с основног начела да је само оно добро и ваљано што може да одобри здрави, никаквим другим предрасудама непомућени људски разум. Зато они одбацују и прогоне остатке средњовековног духовног и друштвеног уређења, празноверје, верску нетрпељивост, сталешке разлике, владу појединаца над народима, и траже једнакост пред законима, просвету најширих народних слојева у циљу поправљања морала и општих услова за друштвени и духовни напредак. У том циљу поборници просветитељства не пишу само поучне књиге за народ, већ и у својим уметничким делима приказују благодати просвете и напретка.

Те напредне идеје брзо су се из Француске прошириле по Европи. Прихватили су их не само образовани кругови већ и неки просвећени владаоци (пруски краљ Фридрих Велики, аустријски цар Јосиф II, Катарина Вел.). Они почињу радити на подизању образованости у својим земљама, отварају школе, укидају кметство и привилегије племства и свештенства, изједначују права свих вероисповести и омогућавају народима слободнији друштвени и културни живот. Стога се у свим европским земљама у другој половини 18 века јавља живахна радиност на народном просвећивању и унапређивању на основу здравог људског разума, па се зато цело ово доба зове „доба просветитељства“.

Таласи тога новог духовног покрета ускоро су допрли и до нас, па се одмах јављају људи који настоје да наш народ просвете и оплемене. С тим њиховим благотворним радом у духу европске просвећености и слободоумности почиње се заправо наша нова књижевност. Главни претставници новога правца су код Срба Д. Обрадовић и његови ученици, код Хрвата М. Релковић, Т. Брезовачки, М. Врховац и др., код Словенаца барон Ж. Цојс и његов круг (Линхарт, Кумердеј, Водник и др.).

Доситеј Обрадовић (1742?—1811)

Рођен у Чакову (Банат), остао је убрзо без родитеља, па је учио занат. Ускоро побегне у манастир Хопово (1757), где се закалуђери. После 3 године остави манастир и пође на пут; путовао је, учећи и поучавајући друге, готово сав свој век и при томе видео Грчку, Италију, Аустрију, Русију, Француску, Енглеску, Немачку итд.; најдуже је живео у Бечу, као приватни учитељ. За Карађорђева устанка пређе у Србију, где организује школство; умро је у Београду.

Обрадовић је типичан просветитељ; у младости жели да се посвети и учи теологију, а касније, разочаран, проучава филозофију и друге науке, улази у рационалистичке идеје, прихвата их и шири у својим делима. Главно му је дело „Живот и прикљученија“, у 2 дела (I 1783, II 1788), у коме лепим језиком и живахним стилом описује свој живот до своје 43-е године; у делу избија љубав према науци, мржња против неуких и лених калуђера и жеља да поучи и просвети народ. — „Совјети здравога разума“ (1784) садрже 5 самосталних чланака моралнопоучне и полемичне тенденције, писаних у рационалистичком духу. Басне (1788), посвећене „сербској јуности“, садрже преводе Езопових, Лесингових и Лафонтенових басана, попраћене занимљивим „наравоученијима“ и објашњењима. „Собраније разних нравоучитељних вешчеј“ (1793) је збирка различитих чланака о патриотизму, љубави према наукама, читању, људској природи и сл. и краћих моралних и шаљивих прича — све то писано „в ползу и увеселеније“ народа. — Према неком италијанском писцу саставио је „Етику“ (1803), где на лак и занимљив начин излаже елементарна начела те науке. Издао је превод с немачког „Слово поучитељно... Г. Цоликофера“ и нека мања дела („Љубезни Харалампије“ — позив на претплату „Совјета“ и његов литерарни и културни програм; затим „Ижица“, „Венац от алфавита“, „Христоитија“, нека врста „бон-тона“), неколико песама (о заузећу Београда 1789 и Карађорђеву устанку 1804 и др.). Неке ствари остале су у рукопису те су их касније издали његови ученици.

Обрадовићев рад има за нашу књижевност и сав наш културни развитак велико значење. Место мртвог рускословенског језика он — по начелу рационализма који хоће да поучи прости народ — уводи у књигу живи народни говор, обраћа се целом народу, поучава га и саветује, упућује на рад и размишљање, на моралан и разуман живот. Он кида са средњовековном црквеном традицијом и уводи нову, модерну књижевност и нов, европски дух: читаву српску културу са источно-православном, консервативном црквеном традицијом окреће према европском западу и његовој рационалној и хуманој култури. Обрадовић је први од наших књижевника проповедао наше народно јединство. Пропутовао је многе наше крајеве, упознао народ и видео да смо Срби и Хрвати један народ. Он није више локалан писац, већ универзалан, који се обраћа целом народу као „једној фамилији“. Као рационалисту, Доситеју не сметају верске разлике које су настале стицајем прилика; заједничко порекло и језик су му довољна гаранција наше националне јединствености, коју он проповеда отворено и уверено.

Обрадовић није прави уметник, и његов књижевни рад нема знатније уметничке вредности, јер има практичан, утилитаран карактер, али је стваран, жив и савремен. По карактеру добар, питом и благ, Доситеј пише топло, срдачно, занимљиво. Иако му језик није сасвим чист (турцизми, германизми, русизми), ипак показује велик напредак према ранијим писцима.

Доситеј је имао на своје савременике велик утицај, нарочито међу лаицима. Јављају се и неки ученици који примају његове идеје и настављају његов рад, а сви су махом лаици: Јован Мушкатировић (1743—1809), адвокат, заступа Доситејеве идеје о укидању непотребних црквених празника и постова („Краткоје размишленије о праздници“) и даје у својим „Причама“ (1787) нашу прву збирку пословица и сентенција о разумном животу; Емануило Јанковић (1758—1792) преводи, поред осталог, с италијанског и француског комедије с морално-васпитном тенденцијом („Трговци“, „Благородни син“ и др.); Павле Соларић (1779—1821) преводи морално-филозофска дела о човекољубљу, о човечанским дужностима итд., саставља историјске и друге списе, од којих му је најважније дело „Земљеописаније“ (1804), издаје Доситејево дело „Мезимац“ (II део „Совјета“) и др.

Матија Антун Релковић (1732—1798)

Рођен је у селу Свињару код Н. Градишке, у граничарској кући; после кратког школовања ступи са 16 година у војску. У седмогодишњем рату био је заробљен и одведен у Пруску, одакле се после рата вратио у домовину и служио као официр до пензионисања; умро је у Винковцима.

Као пруски заробљеник Релковић је видео разлику између културних и социјалних прилика немачког и свога народа, па је наумио да свој народ подигне. Још у Немачкој напише своје главно дело „Сатир или дивји човик“ (Дрезден, 1762¹, Осијек 1779²). То је спев у 13 певања, у коме Релковић описује и жигоше рђаве моралне и економске прилике у Славонији. После описа Славоније и кратког прегледа њезине историје црта зла која су, по његову мишљењу, у њој увели Турци: коло, којим се квари омладина, посело, где се шири неморал, и диван, где се узалуд траћи време. Напада рђав одгој деце, ружне обичаје код венчања, раскош и расипање код моба, препоручује миран и сложан живот у кући и задрузи те на крају износи предности сељачког сталежа. „Сатир“ би, по Релковићевим речима у уводу II издања, требало да буде шаљива сатира на славонске прилике; он, међутим, није ни шаљиво ни сатирично, већ озбиљно, поучно, дидактично дело, с врло разборитим поукама о поправљању моралних и економских прилика. Писца руководи у раду племенита намера да свој народ морално поправи и културно и економски придигне; на свакој страници осећа се пишчева забринутост због рђавог стања славонског сељака и љубав према њему, која му диктира његове опомене и савете. „Сатир“ је писан у десетерцима, с римованим паровима, али му је рима често слаба и неправилна. У спеву нема поезије ни живости; све је то поука, чисто рационална и трезвена, па су стихови често банални и непоетски. Упркос томе, Релковићева књига постала је једна од најпопуларнијих у нашем народу (преведена је 1793 и на славеносербски језик), те се понегде чита још данас.

Релковић је написао још више поучних књига: „Нова славонска и нимачка граматика“, „Фабуле политичке и моралске“, „Езопове фабуле“, „Нек је свашта“, тј. збирка од око 40 прича и анегдота, покупљених од различитих писаца, с моралном тенденцијом, и др.

Релковић је најтипичнији рационалист у нашим западним крајевима; као самоук, који је својим трудом стекао извесно образовање, уме да га цени; у духу рационалистичких идеја он настоји да у свом народу прошири образовање и да му да корисне и добре поуке за материјални и духовни напредак. То Релковићево настојање даје његову раду значајну културно-историјску важност.

Тит Брезовачки (1757—1805)

Рођен је у Загребу, у грађанској породици. После свршене гимназије ступио је у павлински ред, а кад би овај укинут, служио је као световни свештеник по разним местима Хрватске, најпосле у Загребу, где је и умро.

За Брезовачког се зна да је певао кајкавске сатиричне песме и приповетке, али се оне нису сачувале; истиче се нарочито као кајкавски драмски писац. У драми „Св. Алексије“ (4 чина) обрађује познату легенду о Алексеју Божјем човеку, а у „Диогенешу“, комедији у 5 чинова, причу о два брата који су живели под истим кровом, али се због своје неспретности дуго нису препознали. Најважнији му је рад сатирична комедија у 3 чина Матијаш грабанцијаш дијак (1804). У оквиру народног веровања о натприродним способностима ђака „грабанцијаша“, који је свршио богословију и виленичку школу, Брезовачки жигоше тадашње друштвене и моралне мане загребачкога средњега сталежа. У комедији има много хумора и оштре сатире, којом писац хоће да поправи друштвени морал својих суграђана. Типови су пластични, понекад мало карикирани, а композиција, драмска техника, језик и стил одају рођеног комедиографа.

Брезовачки је на прелазу између фратарске морално-поучне литературе католичке обнове и напредног рационализма који хоће да у народ унесе слободоумље, толеранцију и поправак друштвеног и личног морала. У том правцу су у Хрватској радили и други јавни радници, од којих се највише истиче загребачки бискуп Максимилијан Врховац (1752—1827), отворени присталица слободоумних идеја просветитељства, који је настојао да народ културно и национално подигне. Основао је штампарију, написао више поучних дела и издао 1813 окружницу своме свештенству о скупљању народних песама, пословица и речи. Стојећи у вези с Копитаром, српским митрополитом Стратимировићем и другим угледним словенским људима, настојао је да уведе штокавски дијалект као заједнички књижевни језик Срба и Хрвата. У свему томе био је претеча Људевита Гаја и великог илирског покрета.

Валентин Водник (1758—1819)

Рођен је у Шишки код Љубљане; после) свршене гимназије ступи у фрањевачки ред, али га 1784 бискуп пошаље у народ те је у разним крајевима „пасао душе“. 1796 г. дође у Љубљану, издаје прве словеначке новине „Љубљанске новице“ (1797—1799), постаје професор, а за време француске владе директор гимназије и инспектор основних школа. После повратка аустријских власти би оклеветан као франкофил и пензионисан, те је живео до смрти готово у беди.

Водник је почео певати под утицајем о. Марка Похлина (у „Писаницама“ 1779 и 1781) у псевдокласичном духу тадашње немачке романтике; под упливом баруна Цојса, с којим се упознао год. 1793 и који га је упућивао на народну поезију и дикцију, почиње певати у народном духу („Песме за брамбовце“, 1809). У својим песмама Водник опева, у духу словеначке народне лирске поезије, анакреонтске мотиве о животној радости и задовољству које одговара веселој, понекад и несташној ћуди словеначког народа (Мој споминек, Задовољни Крањц), описује лепоту словеначких планина (Вршац) итд. Касније пева химне „Илирија оживљена“, посвећену Наполеону, и „Илирија звеличана“, у којима слави домовину и народ, осећа његов препород те предвиђа његову лепу будућност. — Водников песнички рад није обилан нити је од велике уметничке вредности, иако међу његовим песмама има искрених тонова и праве лирске инспирације, те оне у многоме потсећају на народну попевку. Стих му је једнолик, обично у облику поскочнице, који додуше одговара већини његових мотива, али због своје лакоће смањује озбиљност његовој химни Илирији. Водникова поезија има ипак велико литерарно-историјско значење, јер је он први словеначки уметнички песник који је својим песмама ударио темељ уметничкој дикцији, на коме ће се саградити сва уметничка поезија Словенаца.

Још важније него Водников песнички рад је његово настојање око народног просвећивања и стварања словеначког књижевног језика, на чему је радио у духу просветитељских идеја баруна Цојса и његова круга. Написао је више уџбеника за школе (буквар, словеначка и француска граматика, историја и др.), неколико популарно-поучних књига („Кухарске букве“, па чак и „Бабиштво“) и гомилу чланака у „Пратики“ и „Новицама“ из свих грана науке; од њих се највише истиче „Поведање од словенскига језика“, којим је будио национални понос и љубав према језику. Скупио је велику грађу за словеначку граматику и речник, знатан број народних песама и пословица, проучавао је културни и економски живот народа и бавио се многим наукама (историјом, географијом, нумизматиком, минералогијом и др.).

Водник у многоме личи на Д. Обрадовића: сав његов књижевни и просветни рад има сврху да народ поучи и упути бољој будућности. Весела, доброћудна и симпатична појава, као и он, Водник је народу прави учитељ који му даје корисне упуте за национални, културни и економски напредак.

ИЗМЕЂУ РАЦИОНАЛИЗМА И РОМАНТИЗМА – ПСЕВДОКЛАСИЦИЗАМ

У првим деценијима 19 века осећа се у читавој нашој књижевности неко превирање, тражење нових уметничких идеја и облика. Пре свега, у то доба још траје утицај рационалистичких идеја наших просветитеља и просвећеног цара Јосифа II. Књижевност се више или мање сматра средством за морално, социјално, политичко и економско подизање његово. Омладина све више одлази у средње (хуманистичке) и високе школе, диже се општа просвета, а с њом у вези и у сагласности са тадашњим литерарним струјањима почиње да превладава псевдокласицизам: читају и подражавају се класични, нарочито латински писци (Вергилије, Хорације, Цицерон, Овидије и др.) и савремени немачки класичари (Клопшток, Рамлер, Хердер, Виланд, Гете, Шилер и др.). Јавља се античко схватање природе, живота и уметности (објективна поезија), уводи се антична митологија итд. — Истовремено јављају се и први знакови романтизма који се код нас карактерише нарочито култом народне и словенске прошлости, народне уметности, нарочито књижевности, уопште свега што је народно и природно, затим ватреним патриотизмом и бујном маштом. Али сви ти правци нису потпуно одређени, и писци тога доба показују сад више једне, сад друге књижевне особине. Општи напредак је ипак велик: рационалности су нашим просветним и књижевним радницима указали на велике савремене европске узоре и отворили врата западним културним утицајима; отсад се наша књижевност стално модернизује и приближује европској, обогаћује новим мотивима, новим књижевним родовима (епиком, трагедијом, комедијом, приповеткама, првим покушајима литерарне критике итд.). Усавршава се књижевни језик, који се ослобађа традиционалних спона наше старије књижевности и ствара на основу простонароднога говора, уводе се нове песничке форме, стил се дотерује те постаје све лепши и углађенији; тако се у то доба ударају темељи нашој новој уметничкој књижевности.

Лукијан Мушицки (1777—1837)

Рођен је у Темерину (Бачка); учио је гимназију у Н. Саду и Сегедину, филозофију и права у Пешти; затим се закалуђерио и био дуже времена старешина манастира Шишатовца, напокон епископ. Умро је у Карловцу.

Мушицки је први уметнички песник код Срба, јер су ранији стихови Орфелинови, Обрадовићеви и др. тек скромни покушаји версификације, а не праве песме. Класички образован и познавајући тадашњу мађарску и француску, а нарочито немачку књижевност, у којој је тада превладавао псевдокласични правац, он пева у духу својих класичарских узора, нарочито Хорација и Клопштока. Као ни у ових, нема ни у Мушицког скоро никаквих личних емоционално-лирских мотива, него он у својим песмама („Глас народољупца“, 1819, „Глас арфе шишатовачке“, 1821, и др.) обрађује објективне, општечовечанске теме о Богу, дужности, пријатељству, љубави према домовини, народу и човечанству, о хуманитету и самопожртвовању, а све је то испреплетено моралним поукама доброћуднога пријатеља и саветника. Иако је Мушицки сам за себе тврдио да му је душа пуна осећања и темперамента, он је хладан, академски, без много маште и песничке инспирације, песник разума, а не срца. Мушицки није имитирао класике само садржајно већ и по форми, па је стога најрадије певао узвишене и апстрактне оде. Језик његових песама је тадашњи књижевни рускословенски, тежак и укочен, а такав му је и стил.

Мушицкога су у своје време много ценили и имитирали („одаџије“), и његово учено стихотворство имало је због своје садржајне озбиљности и формалне узвишености и патетичности као и због моралних и националних идеја приличан утицај на тадашње српско друштво. Али пошто је та поезија била нешто страно, одвећ учено и хладно, а уз то је била писана архаичним ненародним језиком те није имала оне животне снаге којом одише свако право уметничко дело, она се у ери нове романтичарске поезије, која је почела расти из народа и говорити му његовим, народним језиком, није могла одржати; данас има само још литерарно-историјско значење.

Петар Катанчић (1750—1825)

Родио се у Валпову (Славонија), а школовао у Печују, Сегедину и Будиму. Постао је исусовац и као такав био професор у Осијеку и Загребу, а после професор археологије на универзитету у Будиму, где је и умро.

Катанчић се бавио историјом, географијом, археологијом, филозофијом итд. те је написао много дела из тих струка на латинском језику, највише из географије и историје наших крајева и Паноније. Узгред бавио се и песништвом, на латинском и нашем језику; најважнија му је збирка таквих песама „Fructus auctumnales“ (1794, Загреб); то су оде, пригоднице и сл. песме, спеване под утицајем Хорација и Овидија; стихови су му доста глатки; неке су песме спеване у античким метрима, а неке под утицајем народне поезије („попивке народне“).

Катанчић је више научењак него песник; песме му се не одликују нарочитом оригиналношћу, хладне су и без много маште те су типичне за т. зв. „објективну“ лирику наших псевдокласичара.

Сима Милутиновић-Сарајлија (1791—1847)

Рођен је у Сарајеву, у трговачкој породици; учио је нешто школа у Сегедину и Карловцима, више науке (нередовно) у Немачкој, а много је путовао по Аустрији, Русији, Немачкој итд. Бавио се различним пословима, био је трговац, баштован, информатор, писар, учитељ чиновник у различитим струкама, напослетку у министарству просвете; умро је у Београду.

Нередовно школован, лутајући без сталног занимања по свету, живећи из дана у дан, боем, занесењак и фантаст, без смисла за реалност, али радознао и талентиран, Милутиновић је у своје време био најславнији српски књижевник који је споменуте личне особине уносио и у свој књижевни рад. Бавио се у првом реду лирском поезијом, у духу класицизма, с много митолошких елемената (оде, пригоднице итд.), али она нема веће уметничке вредности. Значајнији је његов епски рад („Србијанка“, 1827, „Тројесестарство“, „Тројебратство“). У „Србијанки“ Милутиновић даје у десетерцима епски опис Карађорђева устанка, с много историјских података, а мало поезије; дело није јединствено, већ претставља, слично Качићевој песмарици, око стотину самосталних песама о појединим догађајима и људима из устанка. — „Тројесестарство“ састоји се од увода и три песме о Милошеву устанку; у њима се прославља његово дело и изражава народна захвалност; „Тројебратство“ (3 песме) опева рођење, нека јуначка дела и смрт Хајдук-Вељка и познату епизоду о кнезу Ивану Кнежевићу од Семберије (откуп робља). Сви су ти радови доста слаби и по замисли и по композицији, а спевани су чудноватим, неразумљивим језиком и тешким стилом. — Драма „Дика црногорска“ је слабо повезани низ епизода из црногорске историје од Косова до 18 века, а „Милош Обилић“ је први покушај драматизације косовске трагедије с јаким наслањењем на народну поезију. Оба комада немају драмске радње ни знатније уметничке вредности, већ имају само литерарно-историјску важност као рани покушаји наше историјске драме — Милутиновић се бавио и историјом; саставио је „Историју Црне Горе“, највише по народној традицији, и „Историју Србије од почетка 1813 до конца 1815“, по својим личним опажањима и искуствима; оба су дела некритична, али садрже добре и корисне појединости. — Скупљао је и народне песме (Пјеванија црногорска и херцеговачка), али је у томе непоуздан, јер је песме поправљао и дотеривао.

Милутиновићев стил је чудноват; у тежњи да буде што оригиналнији ковао је нове, необичне речи или узимао познате у другом значењу, измишљао необичне епитете, метафоре, алегорије и алузије, па је стога нејасан. Његови савременици, не само код куће него и на страни, гледали су у њему генијалног уметника, кога због његове тобожње дубине и полетности нису могли схватити. Без поезије и унутрашњег жара, који уметничким делима даје живот, његова су дела данас мртва те претстављају само занимљиву епизоду у развитку поезије, али се његов утицај осећа донекле у поезији његова васпитаника и ученика П. П. Његоша.

Милован Видаковић (1780—1841)

Родио се у Неменикућама, близу Београда; с родитељима је у раној младости пребегао у Аустрију те се школовао у Н. Саду, Темишвару и др. Био је неко време приватни учитељ и гимназијски професор у Н. Саду, а последње године живота провео је, живећи често у беди, највише у Пешти, где је и умро.

У почетку је Видаковић у стиховима опевао старе црквене легенде (о прекрасном Јосифу, младом Товији и сл.), али је ускоро прешао на прозу. Задовољавајући потребе тадашњега друштва за забавном лектиром, писао је романе који су дуго били врло омиљени. Најпознатији су: „Усамљени јуноша“, „Велимир и Босиљка“, „Љубомир у Елизијуму“, „Силоан и Милена“ и др. То су фантастичне, сентименталне приче о којекаквим авантурама, с љубавном историјом у средишту, обично без јединствене радње, с много могућих и немогућих епизода; писцу је сврха да читатеља, по старом рецепту „utile cum dulci“, забави и поучи „изображенију сердца и исправленију нрави“. Видаковићеви радови нису оригинални, већ су прераде различитих немачких и других витешких романа. Позадина је већином историјска, али с много хронолошких и топографских нетачности. Видаковићев језик је рускословенски, стил немаран, површан и без сликовитости. Упркос тим манама, Видаковићеви романи су се радо и дуго читали, те је он тиме извршио у нашој културној историји важан задатак: основао је српски роман, заинтересовао широку читалачку публику за књигу и тиме у многоме допринео културном, националном и моралном подизању српског дела нашега народа.

Јоаким Вујић (1772—1847)

Рођен је у Баји, у занатлијској породици; гимназију је учио у Калочи и Сегедину, права у Пожуну; вршио је наставничке и друге службе, био директор првог србијанског позоришта на двору кнеза Милоша итд.; путовао је много по Европи и Балкану.

Вујић је човек 18 века, просветитељ и народни учитељ; ту задаћу врши својим преводима („Млади Робинзон“ и др.), својим позоришним и књижевним радом. У два маха описао је, с много претеривања и измишљотина, свој живот скитнице, с књижевним претензијама и морално-поучним аспирацијама. Дао је два путописа („Путешествије по Сербији“ и „Путешествије по Унгарији, Валахији...“), с мало опажања, али више самохвалисања и ласкања кнезу Милошу. Важнији него та дела јесте Вујићев рад на српском позоришту. Он први међу Србима, већ од 1813 г., почиње приређивати дилетантске позоришне претставе међу угарским Србима и у Србији (Крагујевац, Београд) и писати и издавати за њих драмске комаде. Тај његов рад није оригиналан; све су то преводи, односно прераде и локализације Коцебуових, Екартхаузенових и др. тада популарних морално-поучних комада („Награжденије и наказаније“, „Слепи миш“, „Крешталица“, „Фернандо и Јарика“ и др.). Преводи су слаби, рађени обично површно и писани лошим језиком.

Вујић је био као човек несталан карактер, а као књижевник лош преводилац и путописац; значајан је само по свом раду на позоришту, којим је заинтересовао најшире слојеве народа за ту, у то доба код Срба још непознату уметност.

РОМАНТИЗАМ

Рационалистичка књижевност имала је свој корен, како је речено, у истицању принципа разумности, па се зато сводила на морално-поучни утилитаризам, а занемаривала је све ирационалне душевне појаве, осећање и машту; зато је потиснута интимна људска природа ускоро морала доћи до изражаја. Први трагови тих тежња јављају се већ у средини 18 века код Ж. Ж. Русоа („Нова Хелоиза“ и др.), али до пуног изражаја долазе оне тек у почетку 19 ст., кад су крвави догађаји француске револуције и силни подвизи у наполеонским ратовима поколебали веру у свемоћ разума и указали на дубље, неразумске факторе људске делатности: осећања, тежње, страсти, машту — све оне душевне снаге које стварају човечју личност и индивидуалност и сачињавају његов емоционални, ирационални душевни живот.

Тај големи преокрет од сухопарног, објективног и доктринарног рационализма према топлом и субјективном схватању човека и његова живота одразује се у целокупном духовном, културном, уметничком, политичком и друштвеном животу европских народа, али најјачи израз добива он у филозофији и књижевности. После емпиричке енглеске и рационалистичке немачке филозофије Волфове и механистичког схватања света и живота код француских мислилаца 18 в. јавља се Кантов филозофски критицизам и, као његов наставак, немачки романтички идеализам Фихтеов, Шелингов и, нарочито, Хегелов: искуствени свет постаје незначајна „појава“ и „претстава“, а праву егзистенцију има само свет идеја и логичких конструкција. Људско „ја“ постаје једини критериј битка и небитка. Романтичка књижевност кида с утилитаризмом рационалистичке епохе; писац неће више да буде учитељ и народни просветитељ, већ хоће да што јаче и оригиналније испољи своје субјективно „ја“, да изрази своја чувства и прегарања, маштања и патње. Зато су главне ознаке романтизма субјективизам, индивидуализам, култ јаке личности и лиризам. Романтичаре одбија груба животна стварност и нова разумска, на практичност усмерена цивилизација, лишена топлине и искрености, па се они снагом своје фантазије преносе у прошлост и егзотичне крајеве, где влада примитивност и непоквареност. Највише их привлачи средњи век, доба мистике и религиозног усхићења, доба фантастичности и блиског додира с трансцендентним светом духова и божанства. У вези с тим тежњама за задовољавањем емоционалне људске природе романтичари ускрисују религиозност, нарочито култ католицизма, не због његових рационалистичких догми, већ због његове лепоте, топлине и тајанствености, и култ женствености, нарочито девичанства, који налази свој узор у Мадони. За романтичаре је жена узвишено, чисто биће које људима поклања срећу и даје смисао њихову животу; они је уздижу изнад стварности дајући јој атрибуте неког надземаљског бића. Зато романтичка љубав није груба и чулна, већ прочишћена, спиритуализирана, но зато исто тако јака, страствена и дубока. — Насупрот космополитском рационализму романтизам је — подударно с истицањем индивидуалности и тежњом за исконском примитивношћу — националан. Романтичари се заносе народном историјом, митологијом, религијом, обичајима, уметношћу, језиком и др., проучавају народни живот у прошлости, уносећи у та изучавања више љубави и идеализма него критичког духа. — У уметности романтичари траже нове форме, песнички полет и слободу стварања; уметност им више није средство за известан циљ, већ апсолутна вредност; садржај се обогаћује, обрада усавршава, народни елемент превладава, и ствара се национална, индивидуална уметност и књижевност.

Све те и друге црте које карактеришу многострани и сложени духовни и уметнички покрет европског романтизма, значајне су и за наше романтичаре. Романтички покрет јавља се код нас у почетку 19 в. под утицајем немачког романтизма. Његово најважније обележје јест култ националности који се испољава у скупљању и проучавању народног блага (песама, приповедака, пословица итд.), проучавању народне прошлости и имитирању народне поезије. У вези с тим покретом, а донекле и под његовим утицајем, а још више због извесних социјално-политичких прилика (ослобођење Србије, илирски покрет, покрет 1848 г.) диже се национална свест, и прва генерација романтичара (до око 1850) стоји готово сва у служби народног културног подизања и напретка. Поезија је већином родољубива, мотиве црпе она углавном у народној прошлости, а у форми се поводи за народном поезијом. Друга генерација романтичара (после 1850), донекле разочарана грубом стварношћу, обрађује и даље најрадије националне мотиве, али се притом још више повлачи у прошлост и субјективизам; уметност постаје индивидуалнија, дубља и свестранија; уз љубав према домовини веже се редовно љубав према жени, велика, страсна и фатална, која влада људима и њиховим животом; сентименталност и фантастичност дају, уз споменуте ознаке, тој уметности типично обележје.

ПРВА ГЕНЕРАЦИЈА РОМАНТИЧАРА

Вук Ст. Караџић (1787—1864)

Рођен је у Тршићу крај Лознице; најпре бејаше писар код војводе Ћурчије, али жељан науке, учио је приватно немачки, латински и старословенски и постао један од првих ђака Обрадовићеве Велике школе. За време учења разболео се и постао хром. Био је неко време учитељ основне школе у Београду, затим цариник и судија. 1813 год. пребегао је у Аустрију и отишао у Беч. Онде се упознао са сарадницима „Српских новина“, а нарочито са словеначким научењаком Копитаром, који га је упутио у књижевни рад. По његову савету почео је скупља народно благо; у ту сврху је у току свога живота пропутовао готов све наше крајеве бележећи народне песме и проучавајући народни живот. Умро је у Бечу; кости су му касније пренесене у Београд.

1. Рад на скупљању народних умотворина. Копитар, задојен романтичарским идејама о вредности националне културе која се испољава у свим гранама народног живота, веома је ценио народне умотворине, па је и сам скупљао народне песме у Словеначкој. Стога је саветовао Вуку да отпочне скупљањем српских народних песама. Иако несвестан њихова значаја и вредности, Вук је већ 1814 г. издао прву збирку народних песама („Мала простонародна славеносербска пјеснарица“). У другој збирци песама (1815) налазе се и песме народних гуслара Подруговића и Вишњића. Потакнут успехом и великих интересовањем на које су оне наишле, Вук издаје друго издање нар. песама (3 књиге). Треће издање изашло је (1841—1866) у 6, а четврто (1891—1902) у 9 књига. — Вук је, нарочито по савету научењака и једног од најважнијих романтичара немачких, Јакоба Грима, скупљао и народне приповетке (1821 и 1853) и народне пословице (1836), објаснивши неке од њих анегдотама које су везане уз њих.

2. Рад на језику и правопису. Вук је рођен у крају где се говори чистим народним језиком; не прошавши кроз школе, у којима се учило на црквенословенском језику, сачувао је чистоту народног говора. То је Копитар видео и саветовао Вуку да напише граматику за српски народни говор, као што је сам саставио граматику за словеначки језик (1809). Иако без граматичког знања, Вук је саставио (1814) прву српску граматику („Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“), у којој је спровео правило фонетичког правописа. Друго, потпуније издање граматике изашло је уз „Српски рјечник“ 1818. — У својим граматикама Вук је изменио словенску азбуку која се састојала од 46 слова и свео је на 30, колико данас има; избацио је сва слова за која у народном говору није било одговарајућих гласова. Тако је Вук у ћирилици спровео начело да за сваки глас постоји само једно слово.

Вук Караџић се није задовољио само реформом књижевног језика и правописа, већ је тражио да писци прихвате његове реформе. Притом је наишао на отпор и морао да води дугу и огорчену борбу с књижевницима, коју је отпочео критиком Видаковићевих романа. Најжешћу борбу имао је са Јов. Хаџићем поводом његове књижице „Ситнице језикословне“. Вук је својим „Одговором на ситнице језикословне“ и „Утуцима““ (било их је три) најзад победио Хаџића. Борбу око увођења Вукових реформи окончао је Ђуро Даничић расправом „Рат за српски језик и правопис“ (1847).

Да би олакшао упознавање народног језика, Вук је 1818 издао „Српски рјечник“. Све су речи преведене и истумачене немачки и латински; уз неке речи има често и дужа или краћа објашњења. Друго издање изашло је 1852, треће 1898.

3. Остали Вуков рад. Примену својих идеја у погледу језика и правописа Вук је дао у свом преводу „Новог завјета“ (1847), који је послужио као образац нашег књижевног језика. Писан је на јужном наречју, пошто је Вук заступао гледиште да оно треба да постане наш књижевни језик. Г. 1850 су Вук, Даничић, Миклошић, Мажуранић, Деметер и др. закључили т. зв. „књижевни договор“, у коме су утврдили да Срби и Хрвати, као један народ, треба да имају један књижевни језик, за који треба да се узме јужно (ијекавско) наречје.

Вук се бавио и проучавањем и описивањем народног живота и обичаја; прикупљао је грађу за тај опис, који је, недовршен, штампан после његове смрти („Живот и обичаји народа српскога“).

Вук је написао и неколико дела из народне историје („Правитељствујушћи совјет српски“, „Милош Обреновић, кнез српски“, и др.); на немачком језику је издао дело „Црна Гора и Црногорци“.

Вук је наш највећи књижевни радник и реформатор, зачетник наше нове књижевности; увео је народни језик у књижевност и тиме јој дао опште народно обележје; извршио је реформу језика и правописа и заувек истиснуо из књижевности рускословенски језик. Подигавши народни говор на степен књижевног језика омогућио је развитак наше народне културе и утро пут духовном јединству Срба и Хрвата. Издавањем народних песама Вук је пронео славу нашега народа широм Европе и заинтересовао за њ највеће европске умове.

Бранко Радичевић (1824—1853)

Родио се у Броду од оца чиновника; гимназију је учио у Ср. Карловцима и Темишвару, право и медицину у Бечу; тамо се упознао с Караџићем и Даничићем и постао њихов присталица у борби за народни језик. Живећи у тешким приликама разболи се од сушице и, не довршивши наука, умре. Кости су му 1883 г. пренесене на Стражилово код Ср. Карловаца. (Песме 1847, 1851, 1862).

Бранко је први прави српски романтичар који под утицајем Вука и његове околине почиње писати чистим народним језиком, проучава народну поезију и учи од ње, понекад чак на штету своје песничке индивидуалности (нарочито у епским делима).

Премда има неколико епских песама, Бранко је ипак сав лиричар. Његова лирика је осећајна и лична: он је први код Срба опевао властите доживљаје и осећања, често нежна и интимна, понекад и раскалашна, али увек исказана искрено и топло. Бранкови мотиви су типично романтичарски: љубав према жени и према домовини. Једна од најбољих песама му је „Ђачки растанак“, у којој, поред слика младићског, разузданог весеља и уживања, има јака родољубива нота (чувено „коло“ у коме позива све Србе да се уједине). Највећи број песама посвећен је љубави; у некима је она нежна, сањарски романтична, која траје до гроба и преко њега (Јадна драга, Драги, ?, Њени јади), у другима је чулна и распојасана, надахнута жељом за уживањем у љубавној срећи и уз вино (Безимена, Нуто јада, Враголије итд.). Посебну врсту чине романце, писане под утицајем западних књижевности; садржај им је обично фантастичан, љубав је у њима конвенционална, а осећање оскудно (Два камена, Убица у незнању, Туђин). Поред њих се истичу и неке чисто описне песме, слике из обичног, свакидашњег живота, са много духовитости и дражи (Циц, Девојка на студенцу). — У сатиричној алегорији „Пут“ Бранко напада и исмева Вукове непријатеље и на шаљив начин брани његове правописне и језичне реформе. Најбоље Бранкове лирске песме писане су последњих година живота када он, већ болестан, жали за животом и његовим радостима. У њима има искрених осећања и озбиљних мисли, а и форма им је дотеранија и зрелија (Туга и опомена, Кад млидијах умрети).

Бранкова епска поезија обрађује романтичне теме о страсти, пожртвовању и јунаштву из народне традиције, али без праве националне или историјске подлоге (Гојко, Хајдуков гроб). Писане су у народном десетерцу, но без много покрета, живота и боје, без епске ширине и објективности, за коју Бранко као лиричар није имао дара.

У погледу избора лирских мотива, свежине, искрености и животне непосредности, као и у погледу песничке форме, Бранко је новотар у српској поезији. У тадашњу „објективну“, старачки мудру и хладну поезију он уноси младост, свежину, животну непосредност. Његове лирске песме су искрени изливи младости и чулног уживања, гипке су и музикалне, спеване лаким и разноврсним ритмом. Зато је Бранко дуго био најпопуларнији српски песник, а многе су му песме углазбљене те се и сада још певају у народу („У јесенској дугој ноћи“ и др.).

Јован Илић (1824—1901)

Родио се у Београду, где је учио гимназију и лицеј; филозофију је свршио у Бечу. Учествовао је у омладинским организацијама и као добровољац у рату против Мађара 1848 год.; био је професор гимназије у разним местима Србије, државни саветник, а бавио се и политиком; умро је у Београду.

Илић у почетку наставља класичарску поезију Мушицког и С. Милутиновића (Песме, 1854), певајући мисаоно-лирске песме о Богу, домовини, словенству, пријатељству (Молитва, Поздрав браћи славјанској, Пролеће, Поклич, Зима итд.). Таква је и његова прва љубавна поезија (Сенети, Ох!, О љубави, лети, лети); она је хладна, с мало личног елемента, умерена у тону, уздржљива и чедна. — Педесетих година Илић долази под утицај Вукове романтичарске школе, одушевљава се за све што је народно, нарочито за народну поезију; отада пева под утицајем народних песама, имитирајући често сасвим њихове мотиве, дикцију, речник, па чак и ијекавско наречје, тако да су неке од тих песама ушле у народ. Његова љубавна лирика из тога доба сасвим је у духу народне поезије; осећање се исказује обично посредно, догађајем или описом (Поскочи, момо, Мејрима дјевојка и Драгиша сердар, Под јавором, Пембе-Ајша, Абассах, Љубавна исповест, Абдул-хан, Ој Даворе); нарочито је добро имитирао муслиманску севдалинску поезију, са свом њезином оријенталном и устрепталом чулношћу, чежњом и љубавним туговањем (Дилбер-Ана, Море, Ано, Зејнаби); сличне су и песме с источњачким мотивом и колоритом, скупљене у збирци „Дахире“ (1891). с много турских речи (Биссмиллах, Алах икбер, Емин-ага, Караван и др.).

Илић је спевао и повећу романтичну епско-лирску песму у 12-ерцима „Пастири“ (1868), у 10 певања, с лепим описима; у њој се, према народној легенди, приповеда о два побратима, Милану и Љубинку, који су волели исту девојку, Ружицу; како се нису могли сложити чија ће бити, она одлучи да ће поћи за онога који први стигне до ње; она оде у гору, а они потрчаше, но кад стигоше до ње, обојица падоше мртви, а она се убија.

Ј. Илић као песник није имао велику инвенцију, али се највише приближио романтичарском идеалу потпуне имитације народне поезије; осећао је народну душу и њезину поезију, а нарочито је осећао Исток и његов севдах, па су му најбоље успеле песме у којима је изразио то своје осећање.

Богобој Атанацковић (1826—1858)

Рођен је у Баји (Бачка), у трговачкој породици; учио је гимназију и право у Пешти и Бечу, затим путовао по западној Европи и настанио се у Н. Саду, где је и умро.

Атанацковић се у Бечу упознао с Вуком и његовим кругом и под његовим утицајем почео најпре писати песме; затим издаје две свеске новела, романтичне садржине, пуне сентименталности и наивности („Дарак Српкињи“). После бурне 1848 год. напушта тај правац и почиње описивати савремени живот. У новели „Буњевка“ радња се дешава 1848 г.; садржај је љубав између Србина Милоша и Буњевке Љубе, која хоће да спасе због буне затвореног вереника тиме што обећаје руку Јакову, који ју је несрећно волео, али тиме губи обојицу. У новели има много романтичарске сентименталности, али се опажају и почеци реалистичког описивања живота. — У роману „Два идола“ (1852) Атанацковић приказује типичног романтичарског омладинца из средине 19 века, који у животу познаје два идола: народност и жену. Јунак романа Младен због несрећне љубави према Ружи лута по свету тражећи заборав и смрт, враћа се у домовину и гине у борби за народну слободу. Радња је прилично компликована, са намештеним, често лабаво повезаним сценама и слабом карактеризацијом личности, са много уздисаја и суза.

Атанацковић је у прози оно што је Бранко у поезији: проговорио је топло и срдачно у Вуковом народном језику и створио народну романтичну приповетку. — Као уметник не може се мерити с Бранком, јер нема његове стваралачке снаге; његове приче су већином копије и реминисценције његове романтичарске лектире те немају много личних црта. Његова је важност у томе што је дао први узорак уметничке прозе код Срба и што је описивао савремене људе и прилике и изражавао дух свога доба.

Петар Петровић Његош (1813—1851)

Родио се у Његушима (Црна Гора); нека основна знања стекао је у самостану Топла (Бока Кот.), после су му били учитељи Сима Милутиновић и Дим. Милаковић. После смрти стрица Петра, владике црногорског (1830), би закалуђерен примивши име Петар (дотле се звао Раде), уреди и умири земљу, оде 1833 у Русију да се завладичи, уређује затим своју државицу, путује по Русији, Аустрији и Италији, разболи се од сушице и умире на Цетињу.

Рођен и одрастао у патријархалној средини, с јаком народном традицијом, под духовним воћством занесењака-романтичара Милутиновића, Његош почиње књижевни рад у духу народне поезије; у првој књижици „Пустињак цетињски“ (1834) која садржи 10 песама — већином пригодница и ода (н. пр. Црногорац к свемогућем Богу), осећа се још утицај Милутиновићев (језик, дикција); у 4 песме друге збирке („Лијек јарости турске“, 1834), у којима пева о савременим црногорским јунаштвима (Пјесна за Вида и Мирчету, Ударац на Мартиниће), осећа се јачи утицај народне поезије. У то време штампа по различитим часописима друге своје песме, пригодне и мисаоне (Ода сунцу, Похвала мислима, Мисао и др.). — Прво веће Његошево дело је религиозно-филозофски еп Луча микрокозма (1845), у 6 певања, с посветом С. Милутиновићу. Песник тражи одговор на питање зашто је Бог, поред раја, створио пакао и земљу, где се људи муче и пате. Бог је намеравао да царство мрака, које је исконско као и сам Бог, временом уништи, али због побуне Сатанине он мења свој план те даје паклу вечитост. У борби са Сатаном Бог побеђује те њега и његову војску протерује у пакао, где за казну имају да остану на вечним мукама. Адаму, који се такође побунио, али се после правовремено покајао, Бог одређује мању казну: за њ и његове следбенике (људе) ствара земљу, на којој треба да патњом испаштају свој грех. — Песма, спевана у 10-ерцима, одише дубоким религиозним и филозофским духом, а дикција је озбиљна и узвишена.

Најбоље Његошево дело је епски спев у драмском облику „Горски вијенац“ (1847). Историјску позадину чини истрага потурица у Црној Гори у поч. 18 века, коју песник сматра почетком рађања црногорске слободе. У том оквиру насликао је дивне црногорске ликове, народне обичаје и веровања, сав народни живот црногорски и изнео дубоке филозофске мисли о свету и животу. Цело дело одише духом народне поезије и традиције, али има у њему толико личних мисли и осећања песникових, исказаних личним, индивидуалним стилом песника-уметника да се оно сматра најбољим делом наше књижевности. На уста владике Данила песник казује своје црне мисли о судбини свога народа, а на уста игумана Стефана своје песимистичке погледе на свет. Његош је у „Г. Вијенцу“ изнео и своју личну трагедију образована владара у заосталој и полубарбарској средини, судбину мислиоца који кроз животне недаће тражи смисао живота, титана везана и спречена у свом полету. У песми има много дивних лирских места, местимице и здравог народног хумора и оштре сатире на западну цивилизацију и културу (војвода Драшко у Млецима), а целим делом одише дубок национални дух и висока уметничка поезија.

Треће главно Његошево дело је драматизована епска грађа о лажном цару „Шћепану Малом“ (1851), где је, на основу народне традиције и историјских података, приказао живот тог црногорског самозванца; у делу има лепих места, али као целина заостаје за „Г. вијенцем“. — Његош је прикупљао и народне песме (Огледало српско, 1845), а о црногорским бојевима је вероватно сам испевао више песама које су ушле у народ и у ту збирку. — У рукопису је оставио нешто мањих дела и еп „Слободијаду“, из младих својих година, као и одломке свога превода Хомерове Илијаде и „Слова о полку Игореву“.

Тесно повезан са својим народом, Његош износи његове идеале и чежње, његову душу, а уз то своје личне мисли и опажања о животу и људима; његова поезија је зато најприснији израз нашега раснога духа, а у исти мах најиндивидуалнија исповест песника-мислиоца, патника и пророка; у његовој поезији је оличена наша народна индивидуалност и највиши полет наше филозофске мисли. — Његошев језик је народан, али оплемењен и израђен, његов стил сликовит, концизан, често управо афористички, пластичан и мелодиозан.

Јован Ст. Поповић (1806—1856)

Родио се у Вршцу (Банат) у трговачкој кући, од оца Грка и мајке Српкиње. После положене средње школе (Темишвар, Пешта) свршио је права и био професор у Вршцу и Крагујевцу, начелник министарства просвете у Београду и затим адвокат. Последње године провео у болести и оскудици у Вршцу, где је умро.

Поповић је један од најплоднијих српских писаца; истакао се у роману, драми и поезији. — Угледајући се на Видаковића, Поповић пише у почетку романтичне, сентименталне и фантастичне романе (Бој на Косову, Дејан и Дамјанка — о пропасти бос. краљевства). Касније се сам наругао том свом писању у недовршеном „Роману без романа“, где намерно претераном фантастичношћу и оштром сатиром исмева Видаковићев и свој ранији књижевни рад.

Ј. Ст. Поповић је најпознатији као драмски писац. Његове озбиљне драме обрађују теме из српске историје (Смрт Стефана Дечанског, Владислав, Лахан, Невиност или Светислав и Милева — о несрећној љубави кнез-Лазареве кћери) и из народне поезије (Милош Обилић, Наод Симеон, Ајдуци); оне су највећим делом фантастичне, сентименталне, извештачене, с много декламација и немотивираних, изненадних обрта у радњи. Типови су шаблонско-романтичне фигуре, без изразитијих индивидуалних црта, а њихова трагичност није ничим оправдана. Ти комади су у своје доба били много цењени, јер су били за ондашњу некритичну публику занимљиви и јер су изражавали јако патриотско осећање.

Најбоље су Стеријине комедије, у којима не приказује романтичне догађаје, већ савремену стварност, типове из своје средине. У карактерним комедијама он приказује, обично доста карикирано, страсти и настраности појединих типова тадашњег српског друштва: лоше туђинско васпитање омладине, нарочито женске, лажљивост и лаковерност (Лажа и паралажа), претерани тврдичлук (Тврдица), зао женски језик, неразумну сујету и охолост и смешно-модни живот малограђанских занатлијских кругова (Зла жена, Покондирена тиква). У комедијама нарави Поповић исмева и жигоше савремене друштвене мане: склапање бракова из рачуна (Женидба и удадба), сукоб старе и младе генерације због неразумног и слепог примања тековина западноевропске цивилизације и културе (Београд некад и сад), лажни фразерски патриотизам, иза којега се крије себичност, подмуклост и поквареност људска (Родољупци). — Прилике и типови у Стеријиним комедијама узети су из живота, добро запажени и рељефно приказани. Има и у њима додуше немотивираних, психолошки немогућих обрта и сцена, недовољне карактеризације, наивности и претераности, али је радња жива, занимљива и ефектна. Поповић постизава комичност мешањем и кварењем језика, смешним ситуацијама, карикирањем типских особина јунака итд.; зато су ти комади имали успеха те су се до данас одржали на позорници.

Поповић је и лиричар. Осим тога што у његовим комадима има подоста лепих лирских места, дао је и збирку рефлексивне, у псевдокласичном духу спеване лирике (Даворје, 1854). Основни тон је песимистичан; песник црта поквареност човека, сина блата (Човек), пролазност људског дела и вечитост бола и несреће (Спомен путовања, На смрт једног с ума сишавшег, Гробље), о тужној народној историји (Спомен Видов-дана, Даворје на Пољу Косову и др.). Стихови су му хладни и одмерени, те се обраћају више разуму неголи срцу.

Поповић није значајан толико по својим романима и драмама, ни по својој објективно-класичној поезији, колико због својих комедија, у којима је створио неколико живих и занимљивих типова и приказао културно и друштвено стање средњега сталежа код Срба у доба кад су они из балканске патријархалности почели прелазити у круг западноевропске цивилизације.

ИЛИРИЗАМ

1. Уочи илиризма. — У хрватским крајевима је све до 1848 г. владао заправо још средњи век. Социјалне прилике биле су тешке: готово сву земљу су имали у рукама племићи, а сељак је на њој био већином кмет, бедан и запуштен. Његово се стање од времена царице Марије Терезије и Јосифа II додуше нешто поправило, али он још увек није имао слободе и грађанских права. Грађанство по већим градовима (Загреб, Вараждин, Осијек, Карловац и др.) било је великим делом туђе, немачко или германизирано, те је и по духу и по интересима било сељаку туђе. Политичке прилике биле су очајне; сви сталежи, осим племства и свештенства, нису имали никаквих права. Пред све жешћом навалом Мађара хрватско племство, везано сталешким интересима уз мађарску аристокрацију, уступало је, нарочито после покушаја цара Јосифа II о централизацији и германизацији, све више њиховим захтевима (пожунски сабори 1790/91, 1825 и 1830, увођење мађарског језика у средње и високе школе). — Национално-културне прилике такође су слабе; племство је највећим делом одрођено или индиферентно, грађанство још национално несвесно и задојено немачким духом, сељак запуштен и неук; једино свештенство, нарочито ниже, које је долазило из народа, донекле је ширило просвету у духу католичке обнове.

2. Почеци илиризма. — Идеје француске револуције о социјалној једнакости, правди и грађанској и личној слободи допрле су у почетку 19 ст. и у Хрватску (један део земље био је од 1809—1813 у Наполеоновој Илирији), јављају се све чешћи покушаји дизања народне просвете и националне свести (окружница бискупа Макс. Врховца 1813, Михановићева брошура „Реч домовини“ 1815, Шпореров покушај издавања новина 1818, његов „Алманах илирски“ 1823 и др.). Најважнији су књижевни радови: Гајева „Кратка основа“ 1830, Штосова песма „Кип домовине“ 1831, Деркосова брошура „Genius patriae“ 1832, Кундекова песма „Реч језика народнога“ 1832, Драшковићева „Дисертација“ 1832, у којој се даје културни и политички програм илирског препорода, Смодекова предавања о народном језику у правној академији од 1832, итд. Омладина, с Јанком Драшковићем и Гајем на челу, организује се, ствара 1835 свој орган (Новине, Даница), уводи као заједничко југословенско име „илирско“, заједнички књижевни језик и правопис, просвећује грађанство и народ, тражи везе са Србима и Словенцима те приводи у дело нове културно-политичке и националне идеје народног пробуђен ја и словенске узајамности.

3. Идејни очеви илиризма. — Политичке прилике и споменути појединачни покушаји хрватских омладинаца припремише тле за ширење идеја чешких препородитеља о словенској узајамности Ј. Колара и П. Шафарика. — Јан Колар (1793—1852) је под утицајем немачких романтичара (Хердера и др.) стао проповедати идеју панславизма (песме „Славy дцера“, 1824, и многе расправе и чланци) о стварању четири велике словенске групе: руске, пољске, чешке и илирске (југословенске): Словенски Југ треба да се уједини у културну и, касније, политичку целину. — Павле Шафарик (1795—1861), дуже времена гимназијски професор у Н. Саду, издао је дела о пореклу Словена, словенским старинама, о историји југословенске књижевности итд. и у њима доказивао аутохтоност Словена у Европи, њихово заједничко порекло и везе. Коларова и Шафарикова дела много су утицала на стварање илирске и пансловенске идеологије код Хрвата.

4. Културно-политички и народно-просветни рад Илираца огледа се у споменутим делима, у великом броју расправа, брошура, књига и других публикација. Пропагандистички значај имају Драшковићева „Ријеч илирским кћерима“ (1838), Раковчев „Мали катекизам за велике људе“ (1842), Шулекова брошура „Шта намјеравају Илирци?“ (1844), Мажуранићева расправа „Хрвати Мађарима“ (1848), Вукотиновићева „Нека главна питања нашег времена“ и др.; издају се граматике нашега језика (Брлићева, Ант. Мажуранића и Бабукићева), Швеарова историја „Огледало илиризма“ (1838), Сељанов „Земљопис илирских покрајина“ (1843), оснива се, поред Гајевих новина, „Господарски лист“ (1842—1850) за подизање народне економије, издају се поучни календари за народ, одржавају предавања, прославе итд.

5. Књижевни рад Илираца има највећим делом пропагандистички и национално-одгојни карактер; зато велику већину књижевних дела сачињавају песме: даворије, буднице, оде итд., које изражавају њихове наде, потицаје и програме; „домороци“ сматрали су својом патриотском дужношћу да певају, па макар не имали талента (Гај, Драшковић, Кукуљевић, Блажек и др.). Прави песници су међу њима само Враз, Ив. Мажуранић и Прерадовић; за њима доста заостају Деметер, Вукотиновић (Пјесме и приповијетке), Немчић (Пјесме), Боговић (Љубице, Смиље и ковиље, Домородни гласи), Утјешеновић-Острожински, Трнски (Коприве, Пјесме, Кријеснице), Медо Пуцић (Босанске даворије) и многи други. — Књижевна проза слабо се гаји, а, и она већим делом нема знатније уметничке вредности; писали су: Немчић (Удес људски, Путоситнице), Драгојла Јарневићева („Домородне повијести“ и низ прича), Вукотиновић (Пјесме и приповијетке, Прошлост угарско-хрватска), Деметер, Кукуљевић и др. Као добро пропагандно средство гаји се прилично много драма; поред Деметра раде на тој грани књижевности: Кукуљевић („Јуран и Софија“, 1839, једна од првих илирских драма, „С. Шубић“, „Гусар“ и др.), Шпорер, Марјановић, Немчић и др.

6. Илирске културне институције сведоче о свестраном и систематском раду народних препородитеља око дизања просвете и напретка. Већ 1836 тражи се оснивање друштва за народну просвету (ученог друштва); оно није успело, и тек 1867 отворена је са сличним задатком „Југославенска академија“. Ради се много око народног казалишта; у поч. 30-их година дају се претставе на народном језику (Раковчеви преводи, затим Кукуљевићев комад „Јуран и Софија“ 1839 у Сиску, 1840 у Загребу и др.); највећу заслугу за казалиште имају Деметер и Ватрослав Лисински (1819—1854). — Народне читаонице оснивају се 1838 г. у Вараждину, Карловцу, Загребу, затим и другим местима, и постају средишта националне и културно-просветне делатности. 1841 основано је Господарско друштво, 1842 Матица илирска за издавање књига, 1846 купује се Народни дом, где су се сместиле све важније илирске институције, итд.

7. Однос Срба и Словенаца према илиризму. — Србијанци су имали своју државу и свој национални програм; илирско име им није било симпатично, па су одбијали загребачку тезу о југословенској заједници. Код војвођанских Срба, који су живели у сличним приликама као; Хрвати, створиле су се две групе; за илиризам су били Петар Јовановић, Милош Поповић, Георгије Поповић, Сава Текелија, Павле Стаматовић и др., а највећи противници Тодор Павловић, уредник „Летописа Матице српске“, Јован Суботић и др.; али су сви признавали потребу слоге и народног и културног уједињења. Т. Павловић први предлаже заједничко име југословенско. — Словенци, национално угроженији него Срби, прихватили су, нарочито на народној периферији, илирску мисао: Враз, Даворин Трстењак, Ф. Миклошић, бискуп Сломшек, Јос. Муршец, Урбан Јарник и многи други залажу се за остварење илирског програма. Словенци централних области (Крањска), бојећи се за своју народну и културну самосталност и позивајући се на властите културне тековине, одбијали су спајање с Хрватима (Прешерен, Копитар и др.).

8. Заслуге илиризма. — Илирци су успели да уведу књижевни језик заједнички на целом српхрв. језичном подручју, чак и међу хрватским кајкавцима, да уједине дотадашње покрајинске књижевности и уведу за латиницу јединствен правопис; освестили су народ, подигли га културно, национално, економски и политички, створили услове за стварање националне културе (школства, уметности, књижевности, позоришта, музике, науке итд.) и увели у феудалну Хрватску слободарски и демократски дух, помоћу којега је 1848 укинуто кметство и изједначени сталежи у грађанским и политичким правима. Највећа им је пак заслуга што су унели у цели наш народ идеју народног и политичког уједињења свих Јужних Словена, која ће постати и остати национално-политички и културни програм свих наших племена.

Људевит Гај (1809—1872)

Родио се у Крапини (Хрв. Загорје), од оца апотекара; гимназију је учио у Вараждину, Загребу и Карловцу, право у Бечу, Грацу и Пешти. По повратку у Загреб (1832) организује омладину у народни културно-политички покрет „илирски“, издаје од 1835 Новине хорватске (од 1836 „илирске“), с недељним књижевним прилогом „Даницом хорватском, слав. и далм.“ (илирском), путује по домовини и Русији, проповеда идеје југословенске (илирске) и словенске узајамности те постаје вођа илинског покрета. После забране илирског имена (1843) губи свој утицај, а после кратке рехабилитације г. 1848. би сасвим потиснут у позадину, у којој је животарио, борећи се с материјалним неприликама и другим недаћама, до своје смрти.

Гај је у младости слушао различите народне приче, читао немачке књиге, писао немачке песме и одушевио се за историју свога народа; 1826 као гимназијалац издаје мало немачко дело „Die Schlösser bei Krapina“, у коме је испричао причу о Чеху, Леху и Меху, легендарним оснивачима словенских држава Чешке, Пољске и Русије. Ускоро пропева и на српскохрватском језику; у Грацу уђе у студентско удружење („Илирски клуб“), у коме су чланови Курелац, Деметер, Враз и др. гајили народни језик и одушевљавали се за просветни рад у народу. У Пешти се упознао с Коларом, који га одушеви за идеју словенске узајамности; под његовим утицајем Гај изда 1830. знамениту књижицу „Кратка основа хорватско-славенскога правописања“, где предлаже свој реформирани правопис удешен према чешкоме. Пошто је г. 1834 после многих перипетија добио дозволу за издавање новина и 6/И 1835 почео њиховим издавањем, сарађивао је у њима различитим чланцима и песмама ширећи и образлажући илирску идеју. Г. 1836 издаје у „Даници“ чувени проглас о илиризму, којим уводи, готово без борбе, јединствен књижевни језик (шток.) и јединствен правопис и тиме уједињује дотле поцепане покрајинске књижевности. Као вођа покрета Гај је хтео да буде некакав диктатор и једини арбитер у свим народним, а нарочито књижевним и политичким пословима; због тога, као и због неких учињених грешака, дигла се против њега опозиција (Враз, Раковац, Вукотиновић и др.) која се окупила око „Кола“; кад је, због интрига мађарона и других непријатеља препорода, забрањено илирско име (1843), свале кривицу на Гаја, те његова слава почиње опадати. 1848 г. он се за кратко време опет подигао, али је због афере с кнезом Милошем Обреновићем пао у немилост и изгубио сав углед. Узалуд је покушавао да се рехабилитира и да обнови „Даницу“ (г. 1853 је продао „Новине“ влади, те су оне од тога доба до данас службени лист — „Народне новине“). После враћања устава настојао је да поновно дође до утицаја, али узалуд: умро је заборављен и напуштен од свих.

Гајев књижевни рад, осим песме „Још Хрватска ниј пропала“ и још неких даворија (Нек се хрусти шака мала, Напред, Ој и др.) нема веће вредности; његово значење је у културно-политичком раду: као иницијатор и вођа илирског препорода и његов најватренији поборник остварио је јединство књижевног језика и правописа, подигао у западним нашим крајевима народну свест и припремио духовно и политичко уједињење Југословена.

Станко Враз (1810—1851)

Родио се у Церовцу, близу Љутомера (Словенија); гимназију је учио у Марибору, филозофију и право у Грацу, где се упознао с Гајем. Од 1838 живио је стално у Загребу као књижевник, касније као тајник Матице илирске; умро и сахрањен је у Загребу.

Враз је почео певати на словеначком родољубиве и сатиричне песме; али како његови радови нису код словеначких, нарочито љубљанских књижевника наилазили на одобравање и како је искрено схватао илирску идеју о културном и књижевном уједињену Јужних Словена, почиње певати на српскохрватском језику (1835). — Враз је у првом реду лиричар; најбоље му је дело „Ђулабије“, у 4 дела (1837—1842), некакав песнички дневник, у којему песник слика развитак својих љубавних и патриотских осећања. И део садржи љубавне песме, посвећене Љубици Кантили, у којима описује њену лепоту, моли је за љубав и тужи се на тврдоћу њена срца и напослетку уздиже своју љубавну срећу; у II делу, писаном после растанка с драгом, јавља се родољубиви елемент: песник уздиже своју домовину, слави њену лепоту, али је несрећан што је она несрећна; уз то уздише за драгом те јој шаље своје песме; у III делу, спеваном после Љубичине удаје, песник се сећа своје некадашње среће у садашњој несрећи, жели да угуши своју љубав те се сећа свога детињства и младости, сестре и мајке, али своје драге не може да заборави; зато се обраћа домовини те је слави (Илирији, Корушкој, Крањској, Илирској идеји): IV део има 2 песме; прва, о три липе, посвећена је драгој, која је међутим умрла, друга домовини; ту прориче братство, једнакост и слободу свих народа. — „Ђулабије“ су испеване под утицајем народне поезије (нарочито словеначке), у лаким, кратким, поскочним стиховима, сличним пољском краковјаку; у језику и стилу осећа се гдегде утицај дубровачке поезије. Премда наоко неповезане, песме у „Ђулабијама“ чине целину те иду међу најбоље ствари наше старије лирике. — У осталим песничким збиркама (Гласови из дубраве жеровинске, 1841, Гусле и тамбура. 1845). Враз пева лирске песме о љубави и домовини, баладе и романце, повестице, пригоднице, сатиричне песме итд. Најбољи му је циклус сонета и газела Санак и истина, спеван у новом, тужном и сентименталном љубавном заносу. Поред оригиналних песама Враз је издао збирку словеначких народних песама (Народне песме илирске, л839), посвећену В. Караџићу, и већи број превода (Прешерен, Колар, Петрарка, Бајрон, Мицкијевич и др.).

Значајан је Вразов рад на критици. Завадивши се с Гајем, оснује он 1842 први хрватски литерарно-критички часопис „Коло“ (1842—1853, свега 9 књига), у коме тражи да се илирска књижевност не ослања на дубровачку, већ на народ, његов језик и песме, и да се угледа на стране, нарочито словенске литературе. Он не хвали у име патриотизма све што се публиковало, већ у облику бележака настоји да искорени дилетантизам и подигне домаћу књижевност на висину европских књижевности; тиме Враз уводи код Хрвата праву књижевну критику.

Враз је први прави лиричар међу илирским препородитељима; он не пева даворије већ интимне лирске песме, исповести своје душе, сатире и епиграме на тадашње културне и политичке прилике и ствара основе за развитак књижевне критике. Занесењак и романтичар, он је први наш књижевник који живи сав за књижевност. Стил му је, као рођеном Словенцу, често неправилан; то се види нарочито у стиху и ритму.

Иван Мажуранић (1814—1890)

Родио се у Новом (Хрв. Приморје), од сељачких родитеља. После свршене гимназије на Ријеци учи филозофију у Сомбатхељу (Мађарска) и право у Загребу. Неко време био је гимназијски наставник, затим управни чиновник у Карловцу и Загребу; 1873—1880 био је хрв. бан; умро је у Загребу.

Мажуранић је пропевао са 16 година (Винодолски долче); био је међу првим сарадницима Гајеве „Данице“ и штампао у њој неколико топлих родољубивих песама, ода, спеваних по угледу на античке песнике (Приморац Даници, Илир, Даница Илиром); у стилу се поводио за дубровачким песницима, али се ускоро стао угледати на народну поезију (Ненадовић Радо, Вјекови Илирије и др.); спевао је и 2—3 љубавне песме (на пр. алегорију „Јавор и тамјаника“, спевану у жалости што су му као сиромаху спречавали да се венча с вољеном девојком). Кад је Матица илирска 1842 одлучила да изда Гундулићева „Османа“, поверила је Мажуранићу да допуни XIV и XV певање која су недостајала; он је, ужививши се у дух и стил Гундулићев и проучивши његов језик, задатак извршио одлично (1844). — У то доба јављали су се све чешћи гласови о нечувеним патњама босанске и херцеговачке хришћанске раје од турских зулумћара. Кад дође вест да је један од најжешћих насилника, Смаил-ага Ченгић, погинуо у борбама с Црногорцима, Мажуранић науми да тај догађај песнички обради. Г. 1846 изађе у алманаху „Искра“ еп Смрт Смаил-аге Ченгића, у 5 певања. У И пев. (Аговање) је диспозиција: Смаил-ага веша старца Дурака, што му је саветовао да пусти заробљене Црногорце; Дураков син Новица одлучи да освети очеву смрт те пође на Цетиње да поведе војску на насилника (II, Ноћник); Црногорци пошаљу чету да нападне Смаил-агу (III, Чета); Смаил-ага, не слутећи што му се спрема, мучи рају; кад падне ноћ, улази у шатор, части своје доглавнике те наређује да му Баук пева; у то навали црногорска чета; заметне се борба, у којој гину и Смаил-ага и Новица (IV, Харач). В певање (Коб) симболизује будућност турске силе која ће се једном морати покорити хришћанима. — Главна мисао дела је родољубива: песник хоће да упозори Европу на нечовечно поступање с нашим народом; она скрштених руку гледа његову муку сматрајући га барбарским, док он гине у име крста и слободе те спасава европску културу од турске најезде. Радња је живахна, драматска, описи су реалистички, каткада управо језиви, карактери рељефни. У стилу се види спајање сликовитости и елеганције дубровачких песника с јасноћом и једноставношћу народне поезије; стих је дотеран, уметнички, пун различитих песничких украса и фигура.

Мажуранић је више песник разума него срца, више уметник-артист него непосредни лиричар, те се и у томе огледа утицај класичне литературе; хтео је да оплемени језик народних песама класичним стилом дубровачким и да тако створи отмени, високи песнички стил.

Димитрија Деметер (1811—1872)

Рођен је у Загребу, у грчкој трговачкој породици која се била од турских зулума склонила онамо. Гимназију је учио у Загребу, медицину у Бечу и Падови; после кратке лекарске праксе ступио је у управну службу као управник казалишта и уредник службеног листа; умро је у Загребу.

Деметер бејаше међу првим присталицама илирског препорода; већ као студент заволео је позориште, и највећи део његова рада посвећен је њему. Заносећи се дубровачком поезијом преради Глеђевићеву „Зориславу“ и „Сунчаницу“ од Шишка Гундулића под насловом „Љубав и дужност“ и „Крвна освета“, локализујући их на домаћем тлу и задахнувши их илирском идејом. Оригинална му је трагедија у 5 чинова Теута (1844), с мотивом из историје старих Илира, које су наши препородитељи сматрали својим прецима. „Теута“ је стога прва илирска национална драма; у њој Деметер обрађује трагични сукоб између љубави и дужности, с јаком патриотском и моралном тенденцијом о штетности неслоге и непромишљености за наш народни живот. (Теута после смрти свога мужа Агрона, краља илирскога, ступи на престо те се после многих перипетија венча са својим доглавником Димитром Хваранином, који је, издавши домовину, помоћу Римљана постао илирски краљ; пошто се хтео ослободити њихове превласти, окрене се против њих, али га они помоћу Пинезова лукавства победе, те он погине, а Теута се у очајању баци у море). Упркос лабавој композицији, романтичкој радњи и недовољној доследности у карактеризацији, у драми има много лепих момената. — Поред „Теуте“ Деметер је написао два либрета за опере „Љубав и злоба“ и „Порин“, што их је компоновао В. Лисински, а за репертоар је превео велик број немачких и других дела. — Значајан је Деметров епски спев „Гробничко поље“ (1842), где описује борбе Хрвата с Татарима и њихову победу (1242), лепа је у том спеву песма „Просто зраком птица лети“ што је војници певају код јуриша на непријатеља; она одише жарким родољубљем, па је постала једна од најомиљенијих илирских будница. Деметер је написао и неколико романтичних приповедака (Отац и син, Иво и Нада и др.) и много чланака на нашем и немачком језику о народном јединству Срба и Хрвата.

Деметер је као „драматург илирски“ својим радом на казалишту и својим драмским делима ударио чврсте темеље нашем позоришту.

Петар Прерадовић (1818—1877)

Родио се у Грабровници (Хрватска), у граничарској кући; у 10-ој години Прерадовић изгуби оца, те га мајка пошаље у војну академију у Бечко Ново Место, где је с православља прешао на католицизам. У академији је готово заборавио матерњи језик, па је почео певати на немачком. Као официр службовао је најпре у Италији, где се упознао с илирском идејом и почео певати на српхрв. језику; учествовао је у аустр.-италијанским ратовима, а затим је служио у различитим местима, највише у Бечу, и дотерао до генералског чина. Умро је у Бечу, а кости су му касније пренесене у Загреб.

Прерадовић је један од најизразитијих наших лиричара, који ни у једном песничком роду на коме је радио није могао сакрити свој специфично лирски темперамент. Издао је две збирке песама (Првијенци 1846, Нове пјесме 1851), написао либрето „Владимир и Косара“, драму „Краљевић Марко“, епове „Лопудска сиротица“ (недовршено) и „Први људи“ и велик број мањих песама.

Прерадовићева лирика највећим је делом патриотска, њу он гаји од почетка (Зора пуца, 1844) до краја свога рада. Задојен илирским идејама, он пева не само о свом народу и завичају већ о читавој југословенској домовини и о широј заједници словенској. Песник жуди за домовином — мајком (Путник), која се дигла ода сна (Пјесма сунцу, Прољетна пјесма), слави њезин језик и лепоту (Роду о језику, Језик рода мога, Наша земља), сећа се тужне али славне историје њезине (На Гробнику, Цар Душан, Косово поље, Турске главе, Николи Зрињском) и позива једнородну браћу на слогу и љубав (Браћа, Хрват или Србин). Песник уздиже словенски род, у коме види онај од Бога изабрани народ који ће спасти свет и научити народе међусобној љубави (Славјанству, Звање Славјанства). — Љубавна лирика је нежна, топла и искрена; песник пева о свим перипетијама љубавних доживљаја: чежњи за драгом, срећи у љубави, о тузи због губитка драге (Мируј, мируј, Сан, Шта је љубав, Мртва љубав, Туга). — Карактеристична је за Прерадовића његова мисаона лирика; рефлексија је уопште једна од најтипичнијих пеникових црта која се налази у читавој његовој лирици; још интензивнија постаје она 50-их и 60-их година, кад је песника мучила његова лична и народна судбина, те се он одао теозофским и спиритистичним студијама; његова поезија постаје филозофска, апстрактна, изражавајући песниково тражење одгонетака света, живота и смрти (Богу, Непојамност Бога, Смрт, Старац клесар, Звијезде, Љубав, Божји суд, циклус Милим покојником и др.).

Драма или заправо драмски еп Краљевић Марко је алегорија нашега народнога препорода какав би он по замисли песниковој имао да буде. То је мистериј, спеван под утицајем Мицкјевичевих идеја о словенској драми, који је тражио као битне ознаке тајанственост и чудесност, где се свет духова спаја са стварношћу. Основ чини народно веровање о спавању и буђењу народног јунака Марка; Стеван Радославић, човек из народа, показује народу пут којим ће се ослободити туђег господства и ујединити; тај је пут рад, враћање к земљи — хранитељици човечанства, и народни словенски дух слободе и братства. Те су идеје персонифициране у лику Краљевића Марка: кад народ устане да се уједини, он ће устати и повести народ у одлучну борбу. — У „Краљевићу Марку“ Прерадовић је дао синтезу хрватске и илирске националне идеологије, културни и политички програм југословенства, на чијем је остварењу радио илирски покрет. — Драме песник није штампао, јер је сам осетио неке мане (нејединственост композиције, неуспело спајање метафизичког света с реалношћу, недовољна карактеризација, неизрађена дикција итд.).

Кад је увођењем апсолутизма (1851) замро сав политички и културни живот, те су се наши препородитељи разочарани повукли, занемио је и Прерадовић. Лична и народна несрећа гонила га је да потражи утеху у свету идеја, те се он одаје студију теозофије, мистицизма и спиритизма, тражењу Бога и смисла животу; у том расположењу пева религиозни спев Први људи, у 4 дела. У духу своје идеологије Прерадовић пева о слави Божјој и стварању првог човека из чаше живота и земље (I); Адам гледа чаре земаљског раја, али га обухвати бол што је сам, пада на земљу и пролије сузу (II); Адам заспи и види у сну судбину човечанства, његове муке и борбе, и крст као спас (III); Бог се смилује Адаму те из чаше живота и Адамове сузе створи жену, анђео их благосиља и саветује да се љубе чистом духовном љубави, у којој ће једино наћи срећу (IV). Песник не описује пад човека и његове патње, већ у духу спиритизма проповеда срећу и спас човечанства у одрицању и љубави, у којој је и сам нашао смирење и утеху.

Прерадовић своја осећања и мисли реткокада исказује директно, већ их заодева у песничке визије, симболе и алегорије; зато је његова поезија отмена и узвишена, обраћа се више фантазији и разуму неголи осећању. Његов је стил час нежан, час полетан, час дубоко озбиљан и мисаон, и богат оригиналним песничким украсима; стих му је израђен и мелодиозан.

Франце Прешерен (1800—1849)

Родио се у селу Врби, близу Бледа (Горењско), од сељачких родитеља. Гимназију је учио у Љубљани, право у Бечу; служио је више година као адвокатски приправник у Љубљани, а поткрај живота је постао адвокат у Крању, где је и умро.

Прешернова поезија, садржана у ситној књижици што ју је издао пред своју смрт (Поезије, 1847), није само интимна исповест болова, патњи, сумња и разочарања песникове личности, већ и израз оне исконске тежње за срећом, правдом и слободом што живи вековима у души тлаченог словенског народа. — Прешерен је почео певати још као правник у Бечу, али прави његов песнички рад почиње тек у Љубљани. Ту је нашао свога земљака и пријатеља из младих дана професора Матију Чопа, једног од најобразованијих људи свога доба. Чоп је говорио и писао 19 језика и савршено познавао античку и све старије и новије европске књижевности и био одличан естетичар. Он је упутио Прешерна у тајне песничког стварања и открио му лепоте страних, нарочито романских књижевности. Уз његову припомоћ и под његовим воћством Прешерен је усавршио свој таленат и учврстио своје естетске назоре. Са неколико другова оснује Чоп г. 1830 први словеначки литерарни годишњак „Крањску......чбелицу“, у коме Прешерен штампа своје најлепше песме.

Прешерен је углавном лиричар; главни извори његове лирике су љубав, размишљања о свету и људском животу и, напослетку, критички став према појавама тадашњега културнога и књижевнога живота у Словенији. Основни тон његове лирике сачињава љубав; у почетку она је још површна те не захвата цело песниково биће (Љубезни сонетје), понекад је и шаљива и младићски несташна (Хчере свет, Ученец), али у т. зв. Јулијино доба, откад се песник заљубио у младу Јулију Примичеву (1833), она постаје за песника животна трагедија, варљива нада у лепши живот, неутешна жудња за срећом, извор очајања, бола и мучног одрицања. Средиште Прешернове љубавне лирике чине Газеле и нарочито Сонетни венец, у коме песник даје одушка својим патњама што је Јулија забацила његову љубав и верила се с другим, а у исти мах изражава спознају да ће његова несрећна љубав остати Словенцима извор уметничког уживања. Свој удес песник поређује са судбином своје домовине, столећима гажене и ни од кога вољене (9. сонет). Јулијја за песника није објект чулне страсти, већ — као Дантеова Беатриче и Петраркина Лаура — оличење земаљске среће и исконске људске тежње за идеалом и савршенством. Видећи да људи његове песме криво схватају и ругају се његовој патњи, Прешерен је у бескрајном болу спевао потресне сонете о Мојсију, Очи биле при њеј..., Кадар превиди... и очајничку песму Кам?, а напослетку, уверивши се у варљивост својих нада, песму Згубљена вера. Поједине рефлексе Прешернове несрећне љубави према Јулији претстављају и познате песме: Луна сије, Струнам, Прошња и др.

Прешернова мисаона поезија изражава — као и његова љубавна лирика — горка разочарања у животу и младићским идеалима (Слово од младости); нарочито избија та мисао у Сонетима несрече, где се песник с тугом сећа срећних дана проведених у завичају; тежња за спознајом отерала га је у свет, али му није донела среће, већ сумњу, бол и очајање (Врба, Мементо мори). — Борећи се с Чопом за више уметничке и културне идеале, наилазио је песник на отпор заостале и тесногрудне јанзенистичке и абдеритске средине, и из тога се родила његова сатиричка поезија (Нова писарија, епиграми Сршени, сонети против метелчице, против Копитара, различити епиграми и др.). — Прешерен је спевао и неколико красних балада и романца (Турјашка Розамунда, Шмарна гора, Поводни мож и др.), превео Бüргерову „Ленору“ и препевао неколико народних песама (Лепа Вида, Рошлин ин Врјанко, Краљ Матјаж). — Кад је изненада изгубио пријатеља и савезника у борби Чопа (удавио се при купању у Сави 1835), Прешерен се осетио осамљеним и уморним од дуготрајне јалове борбе и животних разочарања; зажелео је мира и осетио потребу да се повуче из борбе и одрекне нади у животну срећу. Та резигнација сачињава основни тон најопширнијег Прешернова епско-лирског дела Крст при Савици (1836). Ту он приказује Чртомира, последњег борца за дедовску словенску веру и народну слободу против хришћанства, које шире Немци огњем и мачем, и његову љубав према лепој Богомили, свештеници божице Живе на бледском отоку. Док се Чртомир борио с Немцима, Богомила се покрстила и заветовала вечито девичанство. Кад се он после пораза састане с Богомилом да се с њоме венча, она му каже што је учинила и наговори га да и он прими Христову веру. Чртомир, видећи да се срушила и последња утеха и нада на животну срећу, одриче је се, прими крштење на слапу Савице, а после тога одлази у свет, постаје свештеник и проповеда свом народу веру одрицања и спаса. — Као Чртомир, и Прешерен је „покопао мисли високолетеће, жељâ неиспуњених болове и сву наду на земаљску срећу“; предао се резигнацији и очекивао час кад му „срце умире дубине гроба“, у том очекивању је провео остатак мукотрпног живота великог генија у малом народу и у малим временима.

Прешерен је за словеначку књижевност ванредна појава, којом се она дигла на висину западноевропског уметничког стварања и која ствара нову епоху у духовном животу Словенаца. Прешерен у сасвим малој и младој књижевности, без традиција и претходника, без израђеног песничког језика ствара одједном дела која у савршеном облику откривају вековне тежње и патње целога једнога народа и у исти мах претстављају најличнију, а зато општељудску и вечиту уметност. Од Водника до Прешерна нема прелаза: то су два доба која немају ништа заједничко: тамо несигурни почетнички кораци и немоћно тепање, овде смион лет песничког генија у област највишег духовног живота и савршен израз најдубљих душевних доживљаја. Прешерен ствара песнички језик и дикцију, уводи најтеже песничке форме (сонете, газеле, глосе, станце, терцине и др.) и даје у свима савршена дела. Зато је Прешерен гениј који је Словенцима створио уметничку књижевност, песнички језик и стил и положио темеље целом уметничком стварању Словенаца и целој њиховој народној култури.

ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА РОМАНТИЧАРА

Ђура Јакшић (1832—1878)

Родио се у Српској Црњи (Банат), у свештеничкој кући; свршио је три разреда гимназије у Сегедину, а затим је учио сликарство у Темишвару. Као 16 годишњи дечак суделовао је у борбама 1848 г., а потом наставио учење сликарства у Пешти, Бечу и Минхену. Год. 1855 прешао је у Србију и служио као наставник у мањим местима до 1871, са честим прекидима. Живео је стално у беди, зарађујући бедан хлеб сликарством и књижевним радом; 1872 постао је коректор Држ. штампарије у Београду, где је и умро.

Несређени и несрећни живот много је утицао на карактер Јакшићева књижевног рада и појачао његову природну склоност песимизму. Јакшић је чисти романтичар. У њему превладава лиризам, премда је написао више прозних и драмских састава него песама. Његова лирика углавном је родољубива, са два основна мотива: љубав према народној прошлости, коју Јакшић замишља романтички-песнички и коју противуставља свом прозаичком доба (Старо доба, Косово, Љубав, Две заставе, Отаџбина, На Врачару), и љубав према сиромашном напаћеном народу; у овим песмама нераздвојно су везани патриотски и социјални мотиви. Родољубље Јакшићево није сентиментално, већ борбено, пуно мржње према насилницима, ма који они били, а још више према онима који равнодушно гледају патње малог слободољубивог народа (Падајте браћо, Ћутите, ћутите, Раја, Јевропски мир). — Јакшић има и личних песама, где изражава патње усамљена и прогоњена човека, разочарана у животу и људима, са пуно искреног осећања, патоса и романтичарског демонизма (На Липару, Поноћ, Моји болови, Пуста је, Ја сам стена, Кроз поноћ). Љубавни мотиви код Јакшића врло су ретки, а уколико их има, они су традиционално романтичарски (Ти си била ...). — У Јакшићевој епској поезији такође превладава лични елемент потискујући епски садржај и слику. Садржаје узима он из борба с Турцима, али без истицања историјске перспективе. Јунаци су апстрактна, измишљена бића, без везе с добом и средином, углавном слични један другом, а сви заједно самом песнику (Осман-Ага, Братоубица, Мученица).

Јакшићева проза дели се у три главна отсека: романтичарске приповетке, које су заправо епске песме у прози, са сличним садржајем и обрадом (Краљица, Неверна Тијана); приповетке са села цртају идеализиран живот добрих и непокварених сељака, у духу Русовљеву (Бела кућица, Сељаци); социјалне приповетке, углавном из живота банатског села, његова су најбоља дела, пуна топлог осећања према народним патњама (Сирота Банаћанка, Попа Тихомир), а понекад и оштре сатире против бирократизма и насиља (Комад швајцарског сира, Потчињени).

Јакшићеве драме су, као и проза, пуне лиризма, и у томе је њихова главна вредност. Садржај им је узет из историје у три различна доба: Сеоба Србаља (7 в.), Јелисавета (15 в.) и Станоје Главаш (19 в.), али се разлика у временском размаку не осећа много: све су једнако романтичне, без праве радње и изразитих типова. Најбоља је „Јелисавета“.

Јакшићев стил одговара садржају: испрекидан је, пун јаких и звучних речи, сликовит, понекад са романтичарским претеривањем у поређењима и сликама, али снажан и искрен. По тим својим уметничким особинама Јакшић иде међу наше најдоследније и најјаче романтичаре.

Јован Јовановић Змај (1833—1904)

Родио се у Н. Саду; учио је гимназију у Халашу и Пожуну, право у Пешти, Прагу и Бечу, затим медицину у Пешти. Служио је као лекар у многим местима (Н. Сад, Беч, Београд, Загреб и др.). Уређивао је разне, нарочито сатиричне листове (Змај, Жижа, Стармали и дечји лист Невен). Умро је у Каменици (Срем).

Јовановићев књижевни рад дуг је и богат: радио је готово искључиво у стиху. У почетку је под утицајем Б. Радичевића настојао да свој стил што више приближи народном, касније тражи и сложенију уметничку форму. Сарађујући преко 50 год. у готово свим политичким, социјалним и књижевним покретима у југословенским земљама, Јовановић их је у својим песмама пратио, те су оне постале нека хроника нашега јавнога живота тога доба. Притом је политичар и јавни радник често потиснуо песника, те поред дела од уметничке вредности има и пролазних, инспирисаних дневним догађајима и писаних у духу дневне полемике.

Мотиви Јовановићеве поезије многоврсни су: у чисто лирским песмама изнео је свој лични живот, с дубоком искреношћу, много осећања и понекад потресног људског бола. То су, углавном, песме из збирака Ђулићи (1864) и Ђулићи увеоци (1883), гдје износи своју љубав према жени и деци и своју тугу због смрти целе своје породице. Многе од тих песама иду међу најбоље у југословенској лирици (Љубим те, Кажи ми, кажи, Болна лежи, Пођем, клецам, Зимњи дан и др.). — У родољубивим песмама Змај је опевао све наде, тежње и разочарања српског народа у другој пол. 19 века; ту има, поред доста слабих, набрзо писаних полемичких песама, правих уметничких дела, у којима се Јовановић показао као носилац вечних идеала слободе, слоге, братства и мира међу људима (Светли гробови). — У сатиричким песмама Змај је духовит, озбиљан и оштар; у њима напада мане савременог друштва, лаж, ропско подражавање туђему, заосталост и опскурантизам (Билдунг и др.). — Нарочито се истакао као песник дечјих песама, у чему је био новотар и остао до сада ненадмашен. У „Невену“ је готово 20 год. певао за децу и о деци; у тим песмама слика цели дечји живот и у необично лакој и приступачној форми даје деци појмове о истини и моралу (Златна књига за децу, Жива књига итд.).

Окретан и примчив дух, Змај је лако примао стране уметничке потицаје, те се у многим његовим песмама осећа утицај западно-европских песника. Овамо иду пре свега многобројни преводи, заправо препеви, јер се Змај није увек држао оригинала („Енох Арден“ од Тенисона, „Демон“ од Љермонтова, „Херман и Доротеја““ од Гетеа, Хајне, Петефи и др.). Осим превода певао и самостално о неким оријенталним мотивима (Источни бисер, Песме Мирзе Сафија, Сионска харфа).

Јовановић-Змај је писао лако и много, његови су стихови течни и по свом облику врло многоврсни. Има песама (Ђулићи, неке дечје) у збијеној форми, у отмену и убедљиву језику и стилу, с лаким и разноврсним ритмом; али има и доста прозаичних, површних, чак и баналних, писаних под утицајем часовитог утиска или различитих политичких и културних догађаја. За историју наше културе и књижевности Јовановићев рад има велико значење; иако је много тога без трајне уметничке вредности, има ипак дела која ће остати као документи јаке песничке индивидуалности.

Лаза Костић (1841—1910)

Родио се у Ковиљу (Бачка); учио је гимназију у Панчеву, Н. Саду и Будиму, а право у Пешти. Служио је као професор, велики бележник и претседник варошког суда у Н. Саду; био је више пута посланик у пештанском сабору, затим неко време секретар српског посланства у Петрограду. Последње године провео је у Сомбору; умро је у Бечу.

Костић је најизразитији романтичар у српској књижевности. У својим лирским песмама настоји да буде што оригиналнији као по садржају тако и по форми, а нарочито у језику и стилу, где се често служи чудноватим изразима и необичним поређењима. — Највише има мисаоних песама (Спомен на Руварца, Педесета). Костић се много бавио филозофијом, али су му филозофске песме обично замршене и нејасне. — Уз ове су тесно везане родољубиве песме, у којима најрадије црта муке свог народа под аустријском владом; у њима често превладава мржња према непријатељу и сачињава главни мотив (Јадрански Прометеј). — Лична и љубавна лирика заступљена је са неколико лепих и дирљивих песама, без његове обичне претеране романтике, те она спада у најбољи део његова рада (Погреб, S. Maria della Salute, Под прозором, Српкиња итд.); успеле су му и неке баладе, уосталом романтичне (Самсон и Далила, Минадир).

Главни рад Костићев је на драми. У „Максиму Црнојевићу“ (5 чин., 1863) обрадио је мотив из народне песме, али га је прилично променио у романтичком духу, слично легенди о Паолу и Франчески да Римини (Данте). Дело је претрпано сликама и лицима, радња није увек повезана, али има снажних драмских призора и лепих лирских места (Ој пусто море). — У „Пери Сегединцу“ (5 чин., 1875) обрађен је истински догађај из борбе Срба против Аустријанаца г. 1735, али и овде романтични мотив превладава над народним: Пера, народни јунак, диже буну не толико за благо народа колико да искупи свој грех што је без разлога убио Милана, вереника своје кћери Јуле. Поједине сцене су ефектне (разговор са кћерком и женом у затвору), а родољубље и слободоумље се и овде испољава највише у мржњи према Аустријанцима и језуитима.

Костић се много бавио преводима западних, углавном енглеских писаца. Као сви романтичари обожавао је Шекспира те је превео неколико његових драма (Ромео и Јулија, Хамлет, Ричард III), али су му преводи одвише слободни.

Занимљива је Костићева судбина у нашој књижевности: у своје време много цењен због своје оригиналности, узвишености тема, чудноватог језика и стила, касније потцењиван (Љ. Недић), у последње време почиње да добива у нашој литерарној историји место које му припада.

Љубомир П. Ненадовић (1826—1895)

Родио се у Бранковини, близу Ваљева, у кући угледној и познатој из борба за народно ослобођење. Средњу школу учио је у Београду, филозофију у Прагу, Берлину, Хајделбергу и Паризу. Служио је у просветној, управној и дипломатској струци, бавио се књижевним радом, издавањем часописа „Шумадинка“ (1850—1857) и много је путовао по Европи; умро је у Ваљеву.

Песме, што их је Ненадовић писао целог живота, обрађују мотиве патриотске (Снага народа, Груда земље, Славенска вила), љубавне, пригодне и, највише, поучне; међу њима се истичу „записи“ (моралне поуке) и басне; има и дуљих спевова („мозаика“) и превода. Стихови су му слаби, аљкави и без праве топлине, те сва та поезија нема веће уметничке вредности.

Вредност Ненадовићеву књижевном раду дају његови путописи (писма). У њима је описивао што је видео, чуо и доживео на својим путовањима по Немачкој (Писма из Грајфсвалда, Писма из Немачке), Швајцарској, Француској, Италији и Црној Гори. Она садрже интересантна опажања и занимљиве догађаје с пута. Међу најбоља иду „Писма из Немачке“ (1870); у њима нема много путописног материјала, већ су то духовита, понекад хумористична излагања и ћеретања о Немцима, њиховом карактеру и обичајима, о пишчевим искуствима и доживљајима с људима с којима се сретао, итд. — „Писма из Италије“ (1869) најбоље су Ненадовићево дело; она су највећим делом посвећена Његошу, с којим се нашао у Напуљу и остао код њега неко време као секретар, те су значајна за познавање овог великог мислиоца и песника. „О Црногорцима“ (1879) последње је Ненадовићево дело те врсте, у коме он, с неким романтичним заносом и понешто идеализирано, приказује живот, обичаје, веровања и историју Црногораца, истичући њихово чојство и јунаштво, духовитост и доброту и причајући о њима занимљиве анегдоте. Најлепше су главе о Његошу, где Ненадовић даје читаву једну малу расправу о животу и раду владичином.

Ненадовићева писма, која су писцу осигурала место у нашој књижевној историји, нису обични путописи, већ занимљиве козерије о виђеном и доживљеном, проткане многобројним смешним и интересантним анегдотама, писане без претензија, лако и духовито. Њихов чар је у непосредности и топлини која сведочи о питомој и доброћудној пишчевој нарави.

Стјепан Митров Љубиша (1824—1878)

Родио се у Будви; иако самоук, био је образован те је познавао француску и италијанску књижевност. Неко време био је опшински чиновник, а највише се бавио политиком те је био посланик у далматинском сабору и у бечком парламенту; умро је у Бечу; кости су му касније пренесене у завичај.

Љубиша почиње писати под утицајем Вука Врчевића, сарадника Караџићева, описивањем народних обичаја, историјских догађаја и легенда из свога краја. Као и други Вукови следбеници, Љубиша је сматрао да је народ најбољи уметник и да се треба у свему угледати на њ; зато није тежио за оригиналношћу, него је обрађивао материјал што му га је давала средина. — Први му је рад приповетка „Шћепан Мали“, где он, углавном према Његошу, описује доживљаје лажног цара Шћепана у Боци; Шћепан је приказан као слаб али добар човек, који би хтео помоћи народу, али је запао у средиште политичких сплетака различитих странака које га искоришћују за своје циљеве. У делу има лепих описа Боке и народних обичаја, али је оно слабо компоновано те има све мане почетничког рада. — Најбољи Љубишин рад су „Приповијести црногорске и приморске“. Садржај им је узет већином из народне традиције, а описују се борбе Бокеља и Црногораца за слободу против насилних Турака и лукавих Млечића, међусобне свађе и подвале поглавара и владика и сл. Међу најбоље иду Поп Андровић нови Обилић, Продаја патријара Бркића, Кањош Мацедоновић. — У неким приповеткама садржај је претерано романтичан (Скочидјевојка), али у опису живота и типова превладава реализам. То су типови слични онима што их приказује Његош. храбри, духовити, превртљиви и лукави, онакви како их је створила бокељска народна машта. — Причања Вука Дојчевића састоје се од 35 малих прича и анегдота што их Љубиша меће у уста у Боци познатом лукавом особењаку Вуку Дојчевићу, оличењу народног искуства и практичне филозофије; у свакој има по нека поука изнесена каткад у озбиљној, каткад у хумористичној форми, која се своди на какву пословицу или изреку.

Љубиша је мајстор језика и стила; његов речник је богат и свеж, а фраза чисто народна, језгровита, живописна и звучна.

Август Шеноа (1838—1881)

Родио се у Загребу; гимназију је учио у Печуху и Загребу, право у Загребу и Прагу. Бавио се новинарством, а 1868 постао је први градски бележник у Загребу, 1873 г. градски већник. Неко време био је драматург загребачког казалишта; умро је у Загребу.

Шеноа је у првом реду творац уметничке прозе код Хрвата у доба романтизма, али је у исто време и песник и први наш фељтонист.

Шеноина лирика претежно је родољубива; он налази мотиве у прошлости своје домовине, у романтици њених двораца и гробова (На Озљу граду, Гробови Хрвата); али те успомене буде у њему и снажан отпор према непријатељима и туђинцима (Клеветницима Хрватске). — Љубавна лирика је топла, чувствена, понекад шаљива и обесна. Особиту врсту сачињавају његове дуже епске песме, т. зв. повестице, већином романтичног или историјског садржаја (Кугина кућа, Пропаст Венеције, Смрт Петра Свачића); понекад су и шаљиве (Јунаци гологлавци), али увек прожете љубављу, према домовини.

Шеноине приповетке из савременог живота и 19 века цртају обично идиличну љубав младих људи из завађених породица; у њима се испреплећу реализам и романтичност, али је општи тон ведар и оптимистичан (Илијина опорука, Просјак Лука, Владимир). У Пријану Ловру Шеноа је потпуно релистички описао трагичну судбину свог друга Ловре Махнича. — У приповеци Карамфил с пјесникова гроба црта лепоте Словеније и буђење националног чувства код Хрвата и Словенаца. — Већа приповест у облику писама Бранка, једно од последњих Шеноиних дела, претставља први покушај да се прикаже судбина младе и идеалне учитељице на селу, њена борба са поквареном средином и срећна љубав према витешком властелину. Иако је Шеноа хтео да дâ реалистички приказ хрватског друштва свога доба, има у приповести ипак доста романтичних црта. — У приповести из хрватске историје Чувај се сењске руке приказује се борба сењских ускока против млетачких и аустријских сплетака и насиља и њихово коначно удаљивање из Сења.

Шеноини романи сви су историјски; у њима је описивао углавном Загреб и његову околину у различитим историјским епохама. — У „Златареву злату“ приказана је љубав великаша Павла Грегорјанца према златаревој кћери Дори и трагична судбина младог пара (Дора умире отрована, Павао гине у рату). Та главна тема развија се на позадини друштвених и личних борба двају сталежа, племства и грађанства, што даје писцу могућност да прикаже шарену слику Загреба с краја 16 века, пуну карактеристичних обичаја, масовних сцена, интересантних споредних типова (Магда „папрењарка“, Чоколин итд.) ј који употпуњују и оживљују главну радњу. — Сељачка буна обрађује један од најтрагичнијих догађаја хрватско-словеначке историје, устанак сељака у 16 в. под воћством Матије Гупца. Оквир романа обухвата и борбу племства (туђинског) међу собом (Тахи из Суседграда с Хенинговицом из Стубице), борбу око банских и бискупских части, и као главну тему, очајну борбу сељаштва за опстанак и најелементарнија људска права. — У роману има лепих лирских места (љубав Софије и Милића) и потресних трагичних призора (смрт Тахијева, предаја и погубљење М. Гупца итд.). Поред националне Шеноа је истакао и социјалну тему: сељаци се не приказују само као објект самилости, него се узвисују до патетичке величине, као симбол патње целог народа под туђинском владом.

У Диогенесу су приказане прилике у друштвеном животу Хрватске у доба Марије Терезије (средина 18 в.), а радња се дешава углавном у Загребу. У роману се приказује мрежа политичких интрига између Беча и Мађара на штету Хрвата, борба ниских страсти и отимање за власт и положај, као и слика неморала и покварености виших сталежа, а код самих Хрвата успавано национално чувство. — У средишту заплета и расплета стоји мудри и праведни филозоф и патриот Јанковић, који, као стари филозоф Диогенес, тражи поштене људе и праве родољубе у поквареној средини. Он успева да размрси сплетке, казни зле и усрећи добре, те на крају наговештава блиски народни препород радом младе, идеалима политичке и социјалне слободе задојене генерације. —Готово сва лица узета су из историје, а роман је рађен по документима из тога доба (Крчелићевим „Аннуама“ и др.). По оригиналним документима приказани су и занатлијски цехови; скромни и поштени живот занатлија противуставља се покварености племства — У предговору немачком издању „Диогенеса“ Шеноа излаже програм и начин свога рада на историјском роману: старао се да што тачније реконструира доба које описује не кријући његових мана, јер прави патриотизам треба да се оснива на потпуном познавању своје прошлости. Ипак, кроз тај наглашени објективизам пробија пишчева ватрена љубав према домовини и ведри оптимизам.

Последњи опширни роман Клетва, из доба Карла Драчкога, Шеноа није стигао да доврши (довршио га је Ј. Е. Томић). И у њему писац на позадини значајних борба хрватских великаша против Пеште слика вечиту свађу између Грича и Каптола, а јединство радње ствара дирљива љубав бискупове нећакиње Анђелије према младом великашу Палежнику.

Значајну грану многоструке Шеноине књижевне делатности претстављају његови фељтони (нарочито „Прашки листови“ и „Загребуље“), у којима на духовит, каткад шаљив, каткад озбиљан, каткад оштар и сатиричан начин приказује тадашње књижевне, друштвене и политичке прилике. У њима Шеноа уме да буде духовит козер, оштар посматрач и строг судија. — Као вишегодишњи уредник „Вијенца“, тада готово јединог књижевног часописа код Хрвата, Шеноа је дао не само тон листу, него је својим критикама, приказима и упутама одгојио читаву генерацију књижевника, дао јој свој жиг и тако својим стварањем и својим утицајем постао за своје доба централна личност хрватског литерарног живота. Осим тога Шеноа је својим романима и приповеткама не само заинтересовао и одушевио хрватско друштво за прошлост свога народа и проширио националну идеју у најширим слојевима, него и створио читалачку публику, дајући лаку, занимљиву и садржајну лектиру, која се још увек радо чита. Шеноа има богату фантазију, с којом се на основу докумената уживљава у доба које приказује и даје већином праву и верну слику. Све приповести и романи вешто су конструисани, лица су приказана пластично и верно, а радња је увек напета и интересантна. Шеноин стил по потреби је миран или узбуђен, узвишен или оштар, али увек личан, сликовит и пластичан, а језик му је богат и изразит.

Јосип Еуген Томић (1843—1906)

Рођен је у Слав. Пожеги, у чиновничкој породици; после свршене гимназије учио је неко време богословију, затим право и после тога ступио је управну службу земаљске владе (господарски отсек); умро је у Загребу.

Томић је један од најплоднијих наших књижевника; писао је, нарочито у почетку, патриотске, љубавне и друге лирске песме („Љељинке“, 1865), драме, романе и приповетке. У шаљивим приповеткама он с доброћудним хумором црта сеоски, а још више малограђански, нарочито граничарски живот (Пошурице); то су понајчешће смешне анегдоте из живота, лепо и занимљиво испричане, али без већих књижевних претензија (Бефел, На возу итд.). — Историјске приповетке (Капетанова кћи, Змај од Босне, Емин-агина љуба, Јанко и Јага и др.) приказују пожешки (Кап. кћи) односно босански живот, у коме страсти и љубав према жени и домовини играју најважнију улогу, с пуно романтике и у фабули и приказивању. — Највеће Томићево дело је роман у 2 дела „За краља — за дом“, дешава се у другој пол. 18 века, а приказује политичке и социјалне прилике у Хрватској у доба Марије Терезије, седмогодишњи рат, борбе туђинаца око превласти итд., са занимљивим описом живота тадашњег загребачког друштва. Роман је некакав наставак и пандан Шеноину „Диогенесу“, чији се утицај опажа у многим појединостима романа. — Из тога доба и миљеа је и новела „Удовица“, где се приказује морално пропадање неуке и таште жене из вишега друштва. Сличну слику моралне декадансе угледне жене даје Томић и у приповести „Мелифа“, из савременог живота.

Као вишегодишњи члан управе и драматург загребачког казалишта, Томић је написао, превео и прерадио око 70 позоришних комада; од оригиналних ствари најбоље су му: трагедија у 4 чина „Вероника Десинићка“, у стиховима, с познатим мотивом несрећне љубави сиромашне племићке девојке према цељском грофу Фридриху, популарни комад „Барун Фрањо Тренк“, драма „Пасторак“ из савременог славонског живота, и комедија „Брачне понуде“, у којој је дао интересантан тип старог хрватског шљивара Јурице Домбаја и његове средине.

Ванредно плодан, Томић је дао гомилу дела, али великим делом без веће књижевне вредности; он је вешт причалац анегдота, али их обично не уме заокружити у уметничку целину. Његове веће ствари су развучене и слабо компоноване, пуне романтике, с неприродним дијалозима, бледим описима и површним карактеристикама људи и прилика, писане неизразитим стилом. У њима нема већих идеја ни проблема, већ претстављају типичну забавну литературу, Најбоље су му „Пошурице“ и приповести из босанског живота, које су се некада много читале. Његова је заслуга у томе, што је после Шеное подржавао народни дух и привукао шире слојеве домаћој књизи и тако помагао стварати читалачку публику.

Фрањо Марковић (1845—1914)

Рођен је у Крижевцима, у племићкој кући; гимназију је учио у Загребу, филозофију у Бечу; био је неко време гимназијски професор у Осијеку и Загребу, а затим је наставио филозофске науке у Бечу, Немачкој и Француској. Од 1874 био је професор филозофије на загребачком универзитету; умро је у Загребу.

Марковић је почео певати као ђак лирске мисаоне и патриотске песме, под утицајем П. Прерадовића („У бој“ и др.), касније баладе и романце (Мајчина душица, Врзино коло, Шаш поље, Звоно из дубине, Задња здравица и др.), али се истакао највише у епу и драми. У идилском епу Дом и свијет (1865) опева судбину народног човека — суца Бруна — за време Бахова апсолутизма, који се због тешких културних и народно-политичких прилика повлачи у се, у филозофску рефлексију, где га народни и његови непријатељи не могу сметати. — У историјско-романтичком епу Кохан и Власта (1868) Марковић приказује, у духу Коларова и Шафарикова панславизма, борбу и пораз Полапских Словена пред навалом Немаца, који подјармљују Словене насиљем, подлошћу и лукавством, али песник се нада да ће, у смислу Хердерове филозофије хуманитета, на крају победити правда, љубав и човечност. — Последњи Марковићев еп (Повратак под хрватског краља) описује нашега човека који се, разочаран у хришћанству, одмеће Арапима и постизава код њих велике части, али се поткрај живота враћа у домовину.

Драма Карло Драчки (1872) је трагедија у јампским 10-ерцима (у 5 чинова); Марковић у историјском оквиру из 14 века износи ренесансну идеју борбе против Рима који је сапео слободну мисао. Трагедија Бенко Бот обрађује средњовековни мотив о љубави Јелене, жене бана Бенка Бота, и Хинка, војводе меранског, брата краљице Гертруде, с јаком патриотском нотом и наглашивањем правде и поштења. — У прози је драма Звонимир из 11 века, у којој је песник, изменивши у многоме историјске чињенице, изнео борбу краља Звонимира против мађарског империјализма, а за слогу Хрвата, које позива на ослобођење Христова гроба приликом првог крсташког рата. Композиција драме слабија је, а драмски конфликт недовољно обрађен.

Значајан је Марковић као критичар. По струци филозоф, он је творац догматичне, формалистичне критике код Хрвата; тежећи за апсолутном лепотом, он књижевна дела посматра с видика вечитих естетских закона. Написао је низ теоретских расправа, приказа и критика старијих и новијих писаца; истичу се радови о баладама и романцама, о Гундулићу, Вразу, Деметру, Прерадовићу, Шенои, Ботићу и др. Као стручни филозоф написао је више научних расправа из филозофије (о филозофском раду Руђера Бошковића и др.) и велико дело „Развој и сустав опћене естетике“ (1902).

Марковић, у своје доба један од најобразованијих књижевних радника наших, више је човек разума него срца; његова поезија је хладна и академска; епови и драме грађени су по свим правилима поетике, али са мало песничке инспирације и топлог осећања. По свом посматрању словенства и хрватства он је изразит национални песник, који на примерима из историје упућује на вечите истине човечности, правде и истине. — Језик му је правилан и дотеран, а стил узвишен и понешто опор. Својим песничким и критичарским радом, у коме је важио као ауторитет, он је много утицао на хрватски књижевни рад у другој половини прошлога века.

Фран Левстик (1831—1887)

Родио се у селу Доње Ретје, код Вел. Лашча (Долењско); у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Љубљани; после свршеног 8-ог разреда отишао је у богословију у Оломуц, одакле се већ после неколико месеци преко Беча, где се састао с Вуком и његовим сарадницима, морао вратити у домовину. Без сталне зараде, гоњен мржњом, злобом, завишћу, проводио је живот у сталној беди као домаћи учитељ, тајник Матице словенске, новинар и напослетку као скриптор Државне лицејске библиотеке; умро је, исцрпљен душевно и телесно, у Љубљани.

Левстик је централна личност словеначке литературе и културе 50-тих и 60-тих година 19 в., те је својим радом и утицајем на савременике положио, уз Прешерна, темеље новој словеначкој књижевности. — Левстик је пре свега песник. Певао је већ као ђак; после свршене гимназије издаје своје „Песме“, у којима пева о поезији (Богињи петја), о безбрижном младићском животу (Штудентовска здравица, На всих светников дан); о озбиљним животним проблемима (Упање, Ура, Разни гласови); уз то има хумористичних (Коледники) и сатиричних песама, у којима жигоше тадашње културне и литерарне прилике (Јежа на Парнас). — Левстикова љубавна поезија каснијих година, проживљена и истинита, нежно и интимно изражава љубавна осећања према сељачкој девојци (Тонине песми), сликајући, као Јенко, природу као позадину својих расположења (При окну, Тиха жалост). „Фрањине песми“ су искрен песнички дневник Левстикове љубави, пун чежње, сумње, бола, љубоморе и мушког одрицања. Спевао је и низ уметничких балада и романца (Убежни краљ, Кнезов син, Сречни мрак) и мисаоних песама (Удомачитев, Књижна модрост, Реши нас злега). Поткрај живота посветио се дечјој поезији и спевао неколико класичних дечјих песама (Кметско знамење, Најдихојца, Отрочје игре в песенцах).

Још значајнији као песник је Левстик као писац, књижевни критичар и филолог. Ослањајући се на Водника и Прешема и свој здрави смисао за уметност, увидео је да је тадашња „књижевност“ Блајвајсова круга (Весел-Косески, Малавашич, Хицингер и др.) дилетантска, надриуметничка и штетна, те ју је оштро осуђивао. У „Попотовању из Литије до Чатежа“ (1858) не описује само живот сељака и њихов значај већ жигоше и тадашње словеначке литерарне прилике и упућује књижевнике не неисцрпни извор народне књижевности и традиције и народног живота, дајући и нацрт за подизање словеначке књижевности. У расправи „Напаке (грешке) словенскега писања“ (1858) критикује ненародни језик тадашњих писаца и тражи строгу литерарну и језичну критику. Да те своје идеје покаже у пракси, написао је класичну причу Мартин Крпан (1858), у којој је на основу народне традиције о Пегаму и Ламбергару приказао живот, мишљење и карактер словеначког сељака с дотле нечувеним реализмом и правим народним хумором. — Левстик је писао и литерарне критике, издао Прешернове и Водникове песме, радио на словеначком речнику, учествовао у тадашњем политичком и културном животу (политичко-сатирички часопис Павлиха, 1870) итд., борећи се за правду и поштење у јавном, политичком, уметничком и приватном животу, али је своје највеће дело дао у споменута три рада. Њима је створио словеначку уметничку прозу која се оснива на чистом и богатом народном језику; тиме је положио темељ целом развитку словеначке прозне књижевности, као што је Прешерен својим песмама створио словеначку песничку дикцију.

Симон Јенко (1835—1869)

Родио се у Подречи (Горењско), у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Новом Месту и Љубљани, право у Бечу, издржавајући се поучавањем; умро је као адвокатски приправник у Крању.

Јенко је лиричар; свој песнички рад почео је под утицајем Прешернове и народне лирске поезије; певао је већ као гимназијалац (ђачки лист „Ваје“, „Новице“, „Словенски гласник“); та лирика је будничарско-патриотска (Словенска згодовина, Само, Адријанско морје), љубавна, већином нежна и сетна, у духу народне попевке (В тихи ночи, Пред дурми), понекад и младићски обесна, чулна и распојасана. Али јављају се већ и озбиљни мотиви, са рефлексијама о ништавилу живота и људске среће (Птици, Ангељ тужних, Корак в живљење, Спремембе, На гробех). — У доба бечких студија, кад се Јенко упознао с поезијом лорда Бајрона, Х. Хајнеа и др. и кад је имао да издржи тешку борбу за хлеб и велике душевне потресе, његова лирика постаје непосреднија, искренија и мисаонија, а елегичност и сентименталност избијају још више. То се најбоље види у песничким циклусима „Обујенке“ и „Образи“. Животне недаће терају песника у очајање (Тројно горје, Закај ме не љубиш, Изгубљени уп, Жеље, В брезупности). У том расположењу имају корен неке цинички-сатиричне поенте његових љубавних песама (Јужен ветер дише, То се впраша) као и песме у којима он исмева или жигоше поједине људске мане (Наш мачек, Из усмиљења). — Јенкова родољубива лирика такође постаје садржајнија и искренија те не обухвата само Словенце него и југословенска и друга словенска племена (Напреј, Наше горе, По смрти, Ко заспал бом, О вечернеј ури). — Јенко је написао и неколико приповести, већином романтичног садржаја (Спомини, Љубезен ин освета); реалистичније су му хумореске „Тилка“ и прича „Јепршки учитељ“, али оне по уметничкој вредности не досижу његових песама.

Искреност и непосредност којом Јенко у песмама износи своје доживљаје, пластичност његових слика, његова природна и неусиљена дикција, којом често потсећа на народну попевку — све то учини од Јенка једног од најзнатнијих словеначких лиричара. Многе његове песме постале су народне (Вабило, Задњи вечер, Наш мачек), а песма „Напреј!“ постала је словеначка народна химна.

Јосип Стритар (1836—1923)

Родио се у Подсмреки, близу Вел. Лашча (Долењско); гимназијске науке свршио је у Љубљани, а филозофију у Бечу. Био је дуго година приватни учитељ у богатим кућама; путовао је често по западној Европи. Од 1875 живео је као професор гимназије у Бечу, где је провео готово сав свој век. После рата су Словенци поклонили седому песнику кућу у Рогашкој Слатини и позвали га у домовину где је и умро.

Стритар ступа у књижевност 1866 епохалном расправом о „Прешерновим поезијама“ и све до почетка 80-тих година он је централна личност словеначке литературе (Стритарово доба). Стритаров рад испољава се у поезији, прози и критичким и књижевно-одгојним делима.

Поезија Стритарова развила се под утицајем поезије Левстикове, Гетеове и В. Иго-а и филозофских идеја Русовљевих и Шопенхауерових. Стритар је лиричар, с основним тоном сентименталности („светожаља“) због беде и несреће на свету. Његова љубавна поезија, малобројна, већином је тужна и болна (Сонетни венец Слово, Пред табо на колених), понекад нешто фриволно несташна (Кај би нек з њим зачела, поједине Попотне песми, Помладња ноч Свет младеничу). У мисаоним песмама Стритар даје одушка свом „светожаљу“: све је на свету бол и туга, он је долина суза испуњен патњом и муком. Песник из тога не види излаза, зато исповеда: „Да смо ројени, то несреча, то грех, покора је највечја“ (По смрти, Жалост, Песник, Пријатељу). — Велик део Стритарових песама посвећен је борби за литерарно-естетску критику, за напредак и слободу мишљења, против назадњаштва и мрачњаштва; оне су духовите, сатиричне, оштре, уперене против Блајвајса и његова круга (Солнцу ин месецу, Прешернова писма из Елизија, Дунајски сонети). У њима песник отворено признаје свој либерализам и напредњаштво. У патриотским песмама Стритар изражава бол и огорчење због политичког и културног ропства Јужних Словена (Дунајске елегије, Раја). Оне су ватрене, борбене, инспирисане искреним осећањем човечности, братске љубави и огорчењем због неправда и патња једнородне браће. — Написао је и неколико лепих балада (Турки на Слевици, Нова содба, Орест), а поткрај живота писао је топле дечје песме и приче (Лешники, Под липо и др.).

Стритарова проза обухвата приповести и романе. Зорин (1870) роман у писмима, јесте словеначки Вертер, где писац с Русовљевом осећајношћу (Ла ноувелле Хéлоïсе) и с јасним аутобиографским цртама приказује свој поглед на свет, светожаље, бол због несклада стварности с идеалом која јунака тера у смрт. — У „Господу Миродолском“ (1876), рађеном под утицајем Голдсмитова „Жупника Вакефиелскога“, приказује Стритар свој идеал мирна, сталожена живота на селу и своје погледе на социјални, уметнички и књижевни живот. — Росана (1871) је романтична приповест о изгубљеној несрећној девојци која доспева у циркус те коначно налази свога оца. У роману „Содникови“ (1878) Стритар с више реализма него иначе приказује Русовљеву мисао о штетности цивилизације за људски живот: моћна сеоска кућа пропада због тога, што неки њезини чланови примају градске навике те хоће да живе као господа.

Значајан је Стритаров рад на књижевној критици (увод Прешерновим песмама, о Левстику и др.) и одгајању књижевних нараштаја у „Звону“ (1870, 1876—1880), дајући млађима савете за књижевно стварање, упућујући их на стране литерарне узоре (Литерарни поговори итд.).

Стритарова поезија је каткад оштро сатирична, а већином болећива, романтичарски плачљива и неуверљива, а његова проза је идеалистична, русовљевски сентиментална и развучена. Велика је његова заслуга што је Словенцима отворио широке видике европских књижевности, прокрчио пут естетској књижевној критици, дотерао стих и дао прози салонску углађеност и окретност.

Јосип Јурчич (1844—1881)

Родио се на Муљави на Крки, јужно од Љубљане, у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Љубљани, а филозофски факултет у Бечу, живећи од књижевног рада. Како није имао средстава, остави студије те се посвети новинарству („Сüдслависцхе Зеитунг“ у Сиску, „Словенски народ“ у Марибору, од 1872 у Љубљани); умро је у Љубљани од сушице.

Јурчич у почетку пише песме, али прелази ускоро на описивање живота и рада словеначког сељака у садашњости и прошлости, како је то Левстик препоручивао у „Попотовању“ и показао у „М. Крпану“. Под утицајем народног предања (Причања старога деда), Левстикових дела и Скотових романа Јурчич постаје први словеначки прозаист и романописац. Још као гимназијалац пише приповести из доба турских бојева и реформације (Јуриј Козјак, Јуриј Кобила), и из савременог или недавно прошлог сељачког живота (Два пријатеља). У „Домену“ обрађује по народној традицији мотив о војним бегунцима, а у „Тихотапцу“ о кријумчарима. Бечке године значе врхунац Јурчичева стварања; у то доба даје више историјских приповести (Град Ројиње, Клоштерски жолнир, Хчи местнега содника) и први словеначки роман Десети брат. У њему је Јурчич приказао, упоредо с љубавном причом младога студента Кваса према властелинској девојци, живот словеначког села и низ оригиналних типова из свога завичаја („десети брат“ Мартинек Спак, Крјавељ, стриц Долфе). У то доба написао је и своју најбољу причу из савременог сељачког живота Соседов син. Премда се касније због посла у новинарству није могао више тако интензивно бавити књижевношћу, створио је ипак низ дела: трагедије „Тугомир“, из доба борба полапских Словена с Германима, у стиховима, и „Веронику Десенишку“, из историје цељских грофова, романе „Доктор Зобер“, где слика, слично као у „Десетом брату“, живот особењака (овога пута интелигента), „Меј двема столома“, из живота интелигенције на селу, „Лепа Вида“, по мотиву из народне песме, „Цвет ин сад“, и низ мање значајних прича и цртица. Правио је нацрте за друге приповести, али му је рана смрт спречила да их оствари.

Пореклом са села, са свим типичним особинама долењског сељака, бистар, шаљив, добар и занимљив приповедач, Јурчич је по својој природи реалист, који уме да запази и наслика типичне црте словеначког села, живота, мишљења и веровања његових људи, нарочито његових особењака, премда му је радња и композиција дела често романтична. Његов приказ словеначког села је додуше једностран, јер он сељака одвећ идеализује, али је жив и узет из живота, док му је слика интелигенције шаблонска и мање истинита.

Симон Грегорчич (1844—1906)

Рођен је у Врсном, близу Кобарида (Горичка), у сиромашној сељачкој кући; гимназију и богословију учио је у Горици и службовао затим као свештеник у неколико мањих места. Због болести повукао се рано у пензију и живео више година на свом малом сеоском имању, болестан, често у оскудици; поткрај живота преселио се у Горицу, где је и умро.

„Горички славуј“, изашао из Стритарове песничке школе, у којој се извежбао у глаткоћи и мелодиозности стиха, Грегорчич је можда најлирскији словеначки песник, благ, нежан и сетан, који је у једноставним, често управо класичним стиховима опевао своје патње, своју љубав према домовини и свом потлаченом народу. Стожер његове лирике чине личне, интимне исповести о својој несрећи и патњи. Грегорчич осећа свештеничку мантију као оков који га тишти и боли; сав нежан и крхак, он нема снаге да га се ослободи, као Ашкерц, већ пати, тужи у самоћи и жали за слободом као птица у кавезу, сломљених крила (Заостали птич, В целици, Ластовкам, Ујетега птича тожба). У тој патњи, која ће се докрајчити тек на мртвачком одру (Ољки), он моли Бога нека од његова пепела не ствара више човека-патника (Чловека никар). Понекад му се у души диже пркос и гнев (На брегу, Сам), али ускоро пада опет у резигнацију и одрицање властите среће (Даритев, Пастир). Из личног бола рађа се у песнику саучешће и љубав према свима који пате као и он; из своје невоље црпе топле речи утехе и љубави према њима, проповедајући социјалну правду, одрицање и жртвовање за њих (Сиромак, О невихти, Делавцем). Као све патнике, Грегорчич воли и своју напаћену домовину, „мајку сирота, натопљену крвљу и сузама“, коју осваја и гази непријатељ, те је чекају још страшна искушења; али песник верује да ће она ипак устати у нови живот (Домовини, Ој збогом ти планински свет, На потујчени земљи, Сочи, В пепелнични ночи). — Грегорчич има и неколико љубавних песама, али су оне све нежне, дискретне, спиритуалне; „то је поезија о љубави која не сме ни да помисли на остварење и која се иживљава у болно-радосном ужитку осећаја и одрицања, који ужитак тако постаје извор најфинијих емоција“ (Деклетова молитев, Поглед в недолжно око, Ле енкрат, Кропити те не смем). — За познавање песникова душевнога живота значајне су његове „Предсмртнице“ и „Посмртнице“, у којима се осећа дах блиске смрти, као и превод библијске приче о Јобу, у стиховима.

Грегорчичеве песме су због њихове непосредности, нежности и топлине осећања, једноставности и природности изражаја и мелодиозности стихова увек савремене; многе од њих је народ пригрлио те их пева као своје (Њега ни, Изгубљени цвет, Поглед в недолжно око и др.).

РЕАЛИЗАМ

Можда се нигде не види јасније да је сва уметност, а нарочито књижевност, производ односно рефлекс одређених духовних и социјалних прилика, као што се то види у књижевности коју означујемо именом реализма.

Реализам се јавља у другој половини 19 века донекле као реакција на романтичарску. савременом животу туђу књижевност, а највише под утицајем промена насталих у духовном животу и у друштвеној структури Европе. Сумња у моћ и значење апстрактне филозофске спекулације имала је за последицу слом идеалистичке филозофије Кантових настављача (Фихтеа, Шелинга, Хегела и др.) око средине столећа; људски дух почео се одвраћати од ње и тражити чвршћу базу за стварање новог, стварнијег погледа на свет и живот. Њу он налази у егзактним, нарочито природним наукама (механици, физици, кемији, биологији и др.), које постају исходиште нових филозофских система (материјализам Фогтов и Фојербахов, позитивизам Контов, монизам Хекелов, природна филозофија и др.). Одбацује се кабинетска филозофска спекулација, те се и на истраживање проблема о свету, човеку и животу примењују критичке научне методе опажања и експеримента, које замењују раније неприкосновене догме. — Руку у руку с тим преокретом у гледању на свет ишао је и развитак новог друштвеног поретка. Неслућени технички развитак у 19 веку (парни стројеви, електрицитет, пораст и брзина нових саобраћајних средстава итд.) и стварање капитализма проузроковало је нагло подизање индустрије, које је опет имало за последицу велик развитак градова, у којима су се сконцентрисале нове творнице. Радништво, запослено у индустријским подузећима, рекрутовало се углавном са села, где је напуштало земљу те се у граду пролетаризирало. Оно убрзо постаје засебна друштвена класа, предвођена новим људима, лишеним старинских предрасуда, класа која се супротставља средњем, грађанском сталежу те почиње да се организује ради заштите својих сталешких интереса и борбе за своја социјална и политичка права, а у исти мах оно постаје и гласник новог друштвеног поретка и носилац новог социјалног морала. Развија се огорчена борба за опстанак, коју је Дарвин прогласио општим принципом у развитку живих бића и која доводи до великих друштвених и политичких трзавица. Разумљиво је да је то ново друштво имало друкчије погледе на уметност и књижевност и да је оно од ње тражило друкчије проблеме и друкчије методе него грађанство, које је дотле давало правац уметничком стварању.

У књижевности нови правац настоји да уметничко стварање подреди истим законима и методама као и науку: уметност треба да буде тачан одраз живота. Писац не сме у своје дело уносити лична осећања, него мора сликати људе и догађаје објективно, приказујући све факторе који утичу на људе и њихов живот. Људска душа са својим страстима и патњама престаје да буде свет за се, већ постаје део целог комплекса животних појава с којима је везана. Као што кемичар излаже поједине елементе утицају различитих сила да проучи њихово деловање, тако писац своја лица излаже утицају различитих спољашњих и унутрашњих сила и посматра њихову реакцију. То је нови експериментални начин стварања, основан на посматрају и анализи животних и друштвених појава и фактора који на њих утичу; то су у првом реду раса (хередитарност), социјална средина и историјски момент, општи дух извесног доба (Х. Тен). Психолошка и друштвена анализа не ограничава се више на појединца, већ се преноси на друштвени колектив, а уз њу иде обично критика социјалног и моралног стања појединих друштвених класа. — У жељи да у приказивању живота буду што стварнији, реалисти се често задржавају на ружним и лошим странама живота указујући као лечници на најстрашније друштвене и моралне ране, па зато њихова дела често постају тенденциозна. Најбољи уметнички облик за оваква дела је роман, па је готово сва реалистичка књижевност у приповеци и роману.

У европском реализму разликујемо две главне струје: француску, која убрзо прелази у натурализам; она истиче највише социјални момент те је борбена, често брутална и претерано једнострана у својој жељи да подвуче наличје живота (Флобер, браћа Гонкури, Мопасан, Зола и др.). — Друга, блажа и умеренија, објективнија, која подједнако приказује све стране живота, лоше као и добре, и која се, поред анализе социјалног питања, задржава и на психолошким и моралним проблемима — то је руски реализам Гогоља, Тургењева, Толстоја, Достојевског и др.

Премда код нас нису постојали сви услови који су у великим европским земљама довели до новог схватања уметности и књижевности, ипак се и у нашим крајевима око 1880 г. почиње стварати реалистична књижевност. То је због тога што су у ново доба културне везе међу народима постале присније, па се и утицаји нових културних струјања преносе много брже. — Код нас се реализам развија готово искључиво под утицајем руских реалиста. Опште друштвене и економске прилике, слабо развијени градски живот, неизрађени класни односи, почетак стварања интелигенције и сл., затим психолошке особине словенске расе (богатство чувстава и душевних доживљаја поред слабе, готово атрофиране воље) — све то тумачи превладавање руског утицаја у нашем реализму. Зато главни проблем наше реалистичке књижевности није толико у социјалним односима појединца и друштва уопште, колико у трагизму „сувишних људи“, који се не сналазе у нашој још доста примитивној средини (Бориславић, Радмиловић, јунаци Новакови, Лесковарови, Станковићеви и др.). — Француски реализам осећа се понешто само код Кумичића, Матавуља и још неких, али и код њих највише избијају типичне словенске расне особине.

Основан на савесном изучавању целе грађе уметничког дела („људских докумената“), на што тачнијем и објективнијем посматрању и приказивању живота, наш реализам је дао неколико дела која су тачна слика живота нашега народа у појединим крајевима, а уз то имају и трајну уметничку вредност.

Јаков Игњатовић (1824—1888)

Родио се Сент-Андреји код Пеште у грађанској кући; учио је средњу школу у различитим местима, право у Пешти, и постао адвокат; г. 1848 учествовао је у револуцији на страни Мађара; живео је већином у Новом Саду као чиновник, а бавио се и политиком; умро је у Новом Саду.

Премда је писао у доба романтизма, Игњатовић има у својим делима поред најтипичније романтике и много реалистичких црта. Почео је са историјским романима, у којима је, у духу романтизма и у циљу побуђивања народне свести, хтео дати слику наше прошлости. Али како је слабо познавао историју те није умео реконструирати доба, ти су романи слаби, сухопарни и развучени, са чудноватом мешавином фантастичних, слабо повезаних епизода, патриотских тирада и вулгарних описа (Ђурађ Бранковић, Манзор и Џемила, Крв за род).

Већи и бољи део његова рада сачињавају социјални романи и приповести, у којима слика пропадање појединих сталежа у Ст. Андреји и уопште у Војводини под утицајем неморала, поколебаних принципа и сукоба нових и старих друштвених назора. — У Васи Решпекту и Вечитом младожењи приказује слабљење грађанског и трговачког сталежа, у „Старим и новим мајсторима“ пропаст занатлијских кућа, у „Чудном свету“ морално и материјално пропадање села, а у „Патници“ исти процес у целом српском војвођанском друштву. Игњатовић је волео да лоше стране живота, ниске апетите и страсти слика са свирепим натурализмом не ублажавајући га никаквим моралним идејама. Општи тон његових социјалних романа је тежак и тмуран; али, иако једнострани, они дају прилично верну слику живота војвођанских Срба.

Неки од споменутих романа (на пр. Васа Решпект) чине прелаз к авантуристичким романима. Игњатовић је сам више година живео пустоловним и неуредним животом те је волео да га приказује у свој његовој грубости. У романима Милан Наранџић и „Трпен — спасен“ он приказује низ догађаја које доживљавају његови јунаци, људи без морала, али са много животне спретности, спремни да се боре за опстанак без обзира према другима и без икаквих моралних скрупула. — Игњатовићеви романи у великој већини немају јединствене и чврсте композиције, већ претстављају ређање свакојаких епизода, често без унутрашње нужде. Случај игра у њима велику улогу, фантастични и невероватни догађаји измењују се с грубо реалистичким описима; ипак, писани живо и занимљиво, дају доста реалну слику живота, али често живота најниже врсте, пуног примитивних нагона и страсти. Многи Игњатовићеви јунаци су подлаци, варалице, без осећања стида и морала; телесно уживање им је највећи животни принцип.

Игњатовић није радио по неком књижевном програму, већ је описивао оно што је видео или доживео не марећи много за облик својих дела. Језик му је недотеран, често суров и груб; упркос томе кроз његова дела пробија снажан осећај за животну стварност, голу истину људских односа и сукоба и добро познавање средине.

Коста Трифковић (1843—1875)

Рођен је у Новом Саду; гимназију је учио у Пешти и Винковцима, а поморску школу на Ријеци. Служио је као морнар, али се разочарао и, свршивши право, постао чиновник у Новом Саду, где је и умро.

Осим неколико незначајних приповедака (Иванчин гроб, Млетачке тавнице), Трифковићев књижевни рад састоји се сав од позоришних дела.

Прво му је дело озбиљна драма „Младост Доситеја Обрадовића“, где је хтео приказати душевну драму Доситејеву, која је довела до његова бекства из манастира. Трифковић је ускоро прешао на комедије (обично актовке), у којима износи трговце, занатлије, учитеље, нижу интелигенцију, дакле новосадску малограђанску средину, којој је припадао и сам. Трифковић није тежио да дâ друштвену или карактерну сатиру, него је хтео да забави, да без већих претензија прикаже „малопургерски“ живот са свакодневним догађајима и просечним типовима (Честитам, Школски надзорник, Љубавно писмо). Комичност постизава Трифковић спољашњим ефектима, без дубље анализе људских односа. Његова лица су типизирана и шаблонска, без изричитих индивидуалних црта, али су приказана духовито, живо и обично без карикирања. Радња је жива и занимљива, по узору на лаке француске комедије (Скриб); дијалог је гладак и неприсиљен, онакав какав се заиста говорио у његово доба. Упркос шаблони и просечности његових лица и мотива, те комедије као целина дају општу слику новосадског средњег сталежа крајем 70-тих година, Трифковићеве комедије и шаљиве игре испуниле су у српском позоришном репертоару празнину која је настала иза Ст. Поповића и створиле забавно, лако и занимљиво народно позориште.

Јанко Јурковић (1827—1889)

Родио се у Пожеги (Славонија), где је учио гимназију; богословију и право учио је у Загребу, филозофију у Бечу. Био је гимназијски професор, затим управни чиновник и инспектор средњих школа; умро је у Загребу.

Јурковић се почео бавити књижевношћу као богослов, али главни његов рад почиње у доба апсолутизма објављивањем различитих чланака, приповедака и превода. Од приповедака најважније су његове хумореске, у којима с правим шијачким хумором реалистички и пластично црта типове из тадашњег хрватског, највише славонског друштва: „староверског пучког учитеља“, пијаницу, а умишљеног песника (Павао Чутурић), пензионисаног крајишког стражмештра (Тимотија Патков); старога жупника који се упутио по вино у Осијек, па му се на путу дешавају различите смешне незгоде (Петакиња вина), професора чудака (Судбина јарац), трговце, екомоме итд. (Сеоски меценати итд.). Занимљиви су његови фељтони Тускуланијаде, где хумористички описује тобожње „сласти сеоског живота“, где је уплетена и доста оштра сатира на „језикословце“ Курелчеве школе.

Озбиљне Јурковићеве приповетке (Несуђено — неотето, Да с’ остала што си, Случај проводаџија и др.) слабије су те немају оне живахности и животне непосредности као његове хумореске. — Његови позоришни комади, озбиљни (Затеченици, Смиљана, Посљедња ноћ) и шаљиви (Чаробна биљежница, Кумовање, с приказом обесног и раскалашеног брице) рађени су по свим правилима технике, али с мало инвенције и уметничког стваралаштва; најбоље су му комедије, у којима приказује занимљиве типове из малограђанског живота. — Писао је и интересантне путописе и, нарочито, расправе из теорије књижевности (О народном комусу, о појму узвишеног, о метафорама нашега језика, женским карактерима у нашој народној поезији).

Јурковић је био организатор школства и уопште марљив јавни радник и плодан писац. Класички образован, поклоник класичне лепоте и хармоније, али везан уз народ и његову поезију, он хоће да споји народну уметност с класичном формом и стилом; зато пише теоретске расправе о појединим питањима књижевног стварања и даје својим делима примере и узоре за своја теоретска излагања. Слабе инвенције, али добар посматрач, он је духовито и већином с благим хумором цртао реалне, помало карикиране типове из старинске сеоске и малограђанске средине и тако створио прве наше хумореске, које су и због садржаја, а највише због лепог језика и духовитог, класички одмереног и једрог стила до данас сачувале своју свежину.

Милован Глишић (1847—1908)

Родио се у селу Грацу код Ваљева, у сељачкој породици; свршио је гимназију у Београду, где је учио и филозофски факултет. Служио је у пресбироу, затим као коректор Држ. штампарије и уредник Српских новина. Од 1881 год. био је дужи низ година драматург Народног позоришта, затим помоћник управника Народне библиотеке; умро је у Дубровнику.

Као студент Глишић је припадао кругу Светозара Марковића и ватрено ширио његове социјалне и књижевне идеје. Под његовим утицајем упознао се са руском књижевношћу и стао преводити руске писце, нарочито сатиричаре (Гогоља, Островског, Гончарова, Толстоја). Ускоро је почео самостално радити на приповеткама; оне нису многобројне (има их око 20), а деле се на сатиричне и озбиљне. — У сатиричним приповеткама Глишић жигоше, под утицајем Гогољевим, углавном злоупотребе и подвале којима је изложен сељак од стране сеоских зеленаша, подмитљивих и лених чиновника (Глава шећера), себичних малограђана, трговчића, занатлија, Цинцара итд., пуних празноверја и лукавштине (Злослутни број, Шило за огњило, Рога, Шетња после смрти итд.). Глишић се не задржава на психологији својих лица, него прича фабулу сликајући више материјални сукоб. Комичност је више у заплету и току радње него у типовима, али су и они живи људи, описани с познавањем средине, великом љубављу према сиромашном свету и мржњом према чаршији, сеоској и градској. — Приповетке из сеоског живота писане су озбиљно и топло, понекад патетично (У зао час, Задушнице). Најбоља је Прва бразда, где Глишић једноставно и узвишено приказује момент кад се дете претвара у радника и сељака који побожно и ведро започиње свој животни рад. Глишић је сам био сељак те ни у граду није прекинуо везе са селом, него је поквареном градском животу противустављао једноставни и стваралачки сеоски рад. — Глишић има и две комедије: „Два цванцика“ (4 чина) је драматизација народне песме из Вукове збирке; у „Подвали“ (5 чин.) приказује сличан мотив као у причи „Злослутни број“; ради се о страдањима зеленаша због адвокатове подвале да га воли једна девојка, те он на њезиној прошевини начини скандал. Ове комедије много заостају за Глишићевим приповеткама, иако има живахна дијалога и добро погођених типова. — Као дугогодишњи управник београдског позоришта превео је с руског, француског и немачког преко 30 позоришних дела, савесно и с одличним познавањем нашега језика.

Глишић је први унео у српску књижевност реалистички приказ села и сељака и створио националну, неромантичну приповетку. Садржај је узимао из стварног живота; језик му је чист, леп и живахан, са много локалне боје. Глишић је схватио вредност народног говора, сам сакупљао народне умотворине и својим делима много допринео развитку српске прозе.

Лаза Лазаревић (1851—1890)

Родио се у Шапцу, у трговачкој породици; гимназију је учио у Шапцу и Београду, право у Београду, медицину у Берлину; служио је као лекар у војсци, а неко време био је и лични лекар краља Милана; умро је у Београду.

У својој младости Лазаревић је био под утицајем руских натуралиста 60-тих година, нарочито Чернишевског, кога је и преводио. Касније је раскинуо с теоријом утилитарне књижевности и показао се у свом раду као уметник и индивидуалист. Радио је искључиво на приповеци и подигао је до уметничке висине.

Лазаревићеве приповетке обрађују мотиве из сеоског живота (Први пут с оцем на јутрење, На бунару, У добри час хајдуци итд.) и из живота интелектуалаца (Швабица, Вертер, Ветар). У првима Лазаревић слика углавном породицу као чврсту и непоколебљиву заједницу која појединцу намеће своју вољу, али га и спасава и упућује посрнулог члана на прави морални пут (У приповеци „Први пут ...“ жена спасава мужа од самоубиства, пошто је он морално пао те не налази другог излаза; у приповеци „На бунару“ ђеда спасава и препорађа лакомислену и себичну снаху). Сељаци и село описани су са љубављу и познавањем; слика је гдекад идеализирана, нарочито у погледу патријархалности села, где се Лазаревић показује као консервативац. Још јаче избија тај његов став у приповеткама где се описује сукоб старих и нових идеја, као што је Школска икона. Претставник нових револуционарних идеја понешто је карикиран, његов утицај је кобан, али није трајан: у последњи час побеђују патријархалност и морал: порок се кажњава, а врлина награђује.

У приповеткама из живота интелектуалаца Лазаревић слика утицај нових идеја на младеж која се отуђује од своје средине, губи везу с домом те је тиме осуђена на пропаст; једино што је може спасти јесте повратак у стари, патријархални, национални живот („Швабица“, „Вертер“ итд.). У тим делима, где писац покушава да уђе у психу интелигената, има много аутобиографских црта. — Засебно стоји приповетка Све ће то народ позлатити, у којој нема моралне поуке, већ је то реалан и потресан приказ ужасних последица рата и снажна оптужба против друштва које се не брине за своје жртве. Овде нема уобичајеног Лазаревићева оптимизма, већ је то реалистички, истинит приказ људске неправде који се свршава безнадном констатацијом тужне чињенице којој нема помоћи.

Иако по својим назорима није био у складу са својим либералним временом, Лазаревић је освојио читалачку публику као уметник. Његова су дела савршена по облику и конструкцији; радња је жива, често управо драматична и психолошки убедљива (пожар у „Школској икони“; ноћ пред самоубиство у „Први пут ...“, сусрет оца и сина у „Све ће то народ ...“). Личности су сликане са много топлине и нежности, јер писац уноси у своја дела много личних осећања, идеализма и маште, У његовом реализму нема ничега грубог; иако натуралист по образовању и лечник по занимању, он прилази човеку без цинизма, јер види у њему у првом реду душу. Тај дух хуманости и љубави према људима чини Лазаревићева дела увек актуелним и занимљивим.

Јанко Веселиновић (1862—1905)

Родио се у Салашу Црнобарском (Мачва); учио је нижу гимназију у Шапцу и учитељску школу у Београду, а затим је служио као учитељ у разним селима у Мачви. Од 1893 год. боравио у Београду као уредник „Срп. новина“ и „Звезде“ и драматург Нар. позоришта; умро је у селу Глоговцу.

Веселиновић је био сеоско дете те је и велик део свога живота провео на селу и добро упознао сеоски живот у богатој и плодној Мачви. У својим приповеткама слика патријархални живот мачванског села у доба задруга, описује сеоске обичаје, села, прела, свадбе, ашиковање и породични живот у задрузи (Слике из сеоског живота 1886, 1888). Веселиновић је сматрао да је пропаст села у цепању породичне заједнице, те је у више приповедака описао покушај деобе задруге, али је он у посљедњем часу увек спречен, те се завађене стране враћају на стари добри поредак (Кумова клетва, Отац и синови, Браћа). — У сеоском раду, у једноставном и здравом животу мачванског села Веселиновић је налазио неисцрпну поезију. Он види у селу само лепе стране: патријархалну мудрост старих људи (Слепи деда), снажну породицу, идиличну љубав „у забрану или на ливади“ док се „јагњићи играју“ (Девојче, Деца их измирила итд.). Љубав је у Веселиновића главна тема; она је нежна, сентиментална и једноставна, обично са срећним завршетком, те је праћена лепим народним обичајима. Јунаци приповедака састају се на прелу или селу, заљубљу се и венчавају, а то даје писцу могућност да с љубави прикаже шарене слике сеоских светковина и обичаја. Сав једноставни сеоски живот приказан је само с идиличне стране; пишчева дубока и искрена љубав према сељаку улепшава сваку појаву, те он не види грубе стварности. Чак су и несреће ублажене његовом вером у снагу и издржљивост сељака те не остављају тежег утиска (Град). У тој идеализацији села нема ништа лажно, само је слика једнострана; Веселиновић је видео само неке стране сеоског живота, али их је приказао тачно; у својој средини он је стварно налазио многе црте које је с љубављу описао у „Рајским душама“ и „Богатим сиротанима“.

У роману из сеоског живота „Сељанка“ Веселиновић је описао живот жене која се одриче своје личне среће те се жртвује за породицу, у духу старе задругарске традиције. У недовршеном роману „Сељак“ хтео је да опише нове прилике на селу и његово пропадање.

Београдски живот и његов одјек у провинцији описан је у роману „Јунак наших дана“, а у „Борцима“ рад сеоског учитеља на ширењу радикалне странке. Оба романа заостају за сеоским приповеткама; Веселиновић није довољно познавао политичких и друштвених прилика које је описивао (доба Св. Марковића и почетак радикалне странке), а ни композиција му није успела.

Историјски роман Хајдук Станко описује доба уочи првог устанка и његов почетак. Веселиновић је узео тему из блиске прошлости, на коју је у Мачви било још свеже сећање, те је приказао јуначке борбе и потхвате тог доба са много заноса и јачине. У роману је поред чисто историјских сцена приказан и живот позадине, рефлекс устанка на селу, међу женама, старцима и децом.

Позоришни комад Ђидо написао је Веселиновић заједно с Д. Брзаком. То је игра с певањем са много лепих народних мотива и живом, занимљивом радњом. — Веселиновић пише народски, лепо, природно; у жељи да буде што ближи стварности, он воли дијалог, и то онакав какав се стварно говори, опширан и развучен; то његовим причама даје нарочит колорит, али замара и понекад шкоди развијању радње. У неким приповеткама има много заноса и лиризма, па му је стил узвишен и поетичан.

Симо Матавуљ (1852—1908)

Родио се у Шибенику, у трговачкој породици; онде је учио нижи гимназију, а после тога је живео неколико година у манастиру спремајући се за калуђера. Оставивши манастир, свршио је учитељску школу у Задру и био народни учитељ у Далмацији, затим гимназијски професор у Црној Гори и Србији; умро је у Београду.

Матавуљ се још у младости упутио у италијанску и француску књижевност. Он је један од најплоднијих наших приповедача те је издао читав низ приповедака (Из Црне Горе и Приморја, Са Јадрана, Из разнијех крајева, Из београдског живота, Београдске приче итд.).

Матавуљ почиње свој рад причама из далматинског живота, нарочито бокељског (Нови свијет у старом Розопеку, Љубав није шала ни у Ребесињу, Краљица, Поварета, Ркачки патријарх итд.); црта патријархални живот маловарошке средине и њезине претставнике („факине“, морнаре, поморске капетане, фратре, „американце“ итд.), социјални и љубавни живот Далматинаца, њихове обичаје, верске прилике и веровања — сав шаролики и занимљиви свет наших јужних крајева; писане су са много точности, разумевања и љубави. — Приче из црногорског живота такође су живописне и верне, помало идеализоване слике савременог црногорског живота; у њима приказује типичне особине поносних горштака и јунака (Стотинар, Света освета, Ко је бољи?, Како се Латинче оженило, Покајан гријех и др.). — Слике из србијанског, нарочито београдског живота слабије су му успеле него далматинске и црногорске.

Роман „Ускок“ дешава се у почетку 19 в. у Црној Гори; главну фабулу (љубав војног бегунца Чеха Јана, који је ускочио у Црну Гору и био лепо примљен, и његова смрт у двобоју због девојке) Матавуљ је преплео описима црногорских обичаја, бојева Црногораца с Французима у Боки и различитим анегдотама, написаним лепим, живописним црногорским народним језиком. — Најпознатије Матавуљево дело је роман „Бакоња фра Брне, његово ђаковање и постриг“; у њему се икавским наречјем описује живот фрањеваца у неком северодалматинском католичком самостану, са много хумора и тачних опажања, али без антикатоличке тенденције; главна лица су стари и млађи Фра Бакоња, а радња се састоји од низа занимљивих анегдота, често слабо међусобно повезаних.

Матавуљ је написао и неколико драмских комада („На слави“, из београдског живота, „Завјет“, из дубровачке средине), занимљиве успомене из свога живота „Биљешке једнога писца“ и „У Мавританији“, опис „Бока и Бокељи“ и др. — Превео је више дела са француског (Мопасан, Зола, Молијер и др.), енглеског и италијанског језика.

Матавуљ, један од првих наших књижевника образованих на делима италијанске и француске литературе, претставља у нашој књижевности најизразитији тип реалиста романског правца. Њега не интересује толико душевни колико спољашни материјални живот људски, а душевни живот приказује само уколико се јавља у спољашним манифестацијама; он не анализира мисли, осећања или поступке својих лица, већ описује оно што види; не измишља ни лица ни догађаје, већ слика по природи, онако како је чуо или видео да се стварно збило; зато су му фабуле обично некомпликоване, просте и свакидашње, а главну важност полаже на описе лица, средине, обичаја и природе. Костур приче чини — као код Сремца — често која стварна анегдота коју Матавуљ разрађује и попуњује описима и мањим догађајима те повезује у целину. У њега нема ни великих догађаја ни силних страсти — његове су приче „ситна поезија малих амбијената“, понекад некако хладна и свакидашња, али каткад врло топла и дирљива управо због њихове природности и непосредности. — Композиција дела није увек на висини; сцене су често неразмерно обрађене и слабо повезане, радња се понекад изненада прекида и сл., али му је језик богат, стил јасан, природан, живописан и нијансиран.

Стеван Сремац (1855—1906)

Родио се у Сенти (Бачка), где му је отац био кројач; оставши рано без родитеља, дође у Београд, где је учио гимназију и филозофски факултет. Учествовао је као добровољац у ратовима за ослобођење; више година био је гимназијски професор у Нишу, од 1892 до смрти у Београду; умро је у Соко-Бањи.

Сремац се није, као већина писаца, почео бавити књижевним радом као младић, већ као зрео човек, заправо тек после доласка из Ниша у Београд, те је за неких 15 година написао око 30 приповедака, 3 романа и више историјских прича. — У мотивима из нишког живота (Божићна печеница, Ивкова слава, Јексик-аџија, Ибиш-ага и др. и роман Зона Замфирова) Сремац приказује стари оријентални Ниш и његов старовремени, безбрижни и идилички живот. Романтичар и консервативац, он се — као и Б. Станковић — противи продирању западноевропске цивилизације и новој непоетској стварности која је уништила некадашњи патријархални Ниш и његову оријенталну поезију. Сремац понекад озбиљно (Ибиш-ага, Зона), али већином са пуно доброћудног хумора, локалне боје и оригиналног источњачког колорита приказује безбрижни и весели живот Нишлија, њихове пијанке и забаве, љубавне авантуре итд., приказујући нишке хаџије, „ђувеч-кардаше“, занатлије, „душевне Турке“ и сл. и дајући низ успелих типова (Јован Максић у „Бож. печ.“, Ивко, Курјак, Калча, Смук, Светислав у „Ивк. сл.“, Зона, тетка Дока, Мане у „З. Замф.“, Ибиш-ага и др.). Њега притом не интересују друштвени или какви други проблеми, већ једино смешне стране нишких типова и њихова живота, које он међутим не жигоше сатиром, већ само приказује смејући се њиховим људским слабостима.

Дубље је Сремац захватио у хумористичном роману Вукадин, где је хтео да прикаже један интересантан тип и његову средину, Ужичанина, полукомична, не баш бистра, али довитљива и за живот способна човека, наклона лагању и увијању, простог и неотесаног, без дубљег духовног живота. Приказан је у облику комичне биографије, у којој се нижу слабо повезане сцене, добро нацртане, али често преувеличане и карикиране, са читавом галеријом различитих србијанско-паланачких типова. — Типове и живот богатог банатског села црта Сремац у хумористичком роману Поп-Ћира и поп-Спира, исто тако с много хумора и живописности; језгру чини борба двају попова и њихових жена око зета, која достиже врхунац у анегдоти о избијеном поповом зубу и његовим замењивањем коњским зубом, и љубавна историја Јуле и Шаце; око тога су нанизане различите анегдоте и описи с интересантним бачванским типовима.

Сремац није само добродушни хуморист него и оштар политички и друштвени сатиричар (Максим, Политички мученик итд., нарочито Лимунација на селу). Сремац је у политичким и друштвеним назорима био консервативац који је волео старе патријархалне прилике, национализам и патриотизам; зато је његова сатира уперена против „нових људи“, „социјалиста“, „радикала“ и њихових идеја о друштвеним и културним реформама. Учитеља Сретена (Лим. на селу), претставника тих реформатора, он је претерано карикирао, док су Лазаревићев учитељ (Шк. икона) и Ковачићев (Ладањска секта) реалистички и углавном тачно цртана лица. Сремац је у својој мржњи отишао предалеко и створио нереалан, до апсурда дотеран тип.

Сремчева консервативност огледа се највише у његову схватању историје како га је испољио у историјским цртицама „Из књига староставних“; ту он поетизира прошлост приказујући је романтички као извор националног поноса и одушевљења и као средство за подизање народне свести.

Сремац је један од наших најбољих хумориста који приказује комичне типове наше средине, обично нижи свет, мале чиновнике, телеграфисте, брице, занатлије, попове итд., весељаке и безбрижне малограђане, често преувеличане и карикиране, али увек добро запажене и насликане. Радио је скоро увек по живим моделима, а готово сви његови радови окрећу се око једног главног, обично стварног догађаја, који он само проширује и са другима повезује у целину; често се читава радња и састоји само од једне нашироко испричане анегдоте (Ивк. сл., Рож. печ.). У композицији често нема хармоније, радња се споро развија и често прекида, али је причање живо, занимљиво, проткано смешним досеткама, дисгресијама и анегдотама.

Светолик Ранковић (1863—1899)

Родио се у Моштаници, близу Београда, у свештеничкој породици; учио је гимназију и богословију у Београду, а Духовну академију у Кијеву; служио је као наставник веронауке у Нишу и напокон у Београду, где је и умро.

Ранковићеве приповетке приказују с љубави и реализмом живот његова роднога краја, Шумадије. Начин његова приказивања много се разликује од осталих тадашњих писаца; он гледа на село без идеализације, можда и сувише песимистички, и оштро критизира његове мане: грубост и суровост (Богомољац), незахвалност и похлепност (Добротвор), неморал и поквареност сеоских жена (Стари врускавац). Општи тон његових приповедака је дубоко песимистичан.

Радња његових романа одиграва се такође на селу. У Горском цару Ранковић слика најстрашнију појаву шумадијског села — хајдучију. Обично се хајдучија у књижевности приказивала с романтичке стране; хајдуци су истицани као борци за слободу и осветници, а то су они у турско доба и били. Ранковић је дао праву слику несређених друштвених прилика које омогућују одметништво и приказао стварност савременог хајдучког живота, пуног блата, подлости, жестине и вечитог страха. Наслов „Горски цар“ заправо је горка иронија према јадном Ђурици, кога јатаци против његове воље натерују у хајдучију, те он проводи живот у вечитом очекивању срамне смрти, било од другова било од власти, док га преварена љубавница не изда, те он буде стрељан. Роман се развија са фаталном неопходношћу, у туробној и мрачној атмосфери, без иједног светлог момента. Поједине сцене (поједине похаре и убиства, погубљење и ноћ пре тога) описане су са великом снагом и трагизмом.

Још више избија фатализам у роману Сеоска учитељица, где се приказује постепено морално пропадање осредње девојке, која долази на село са школским, наученим идеализмом, брзо посрне под теретом грубе стварности те пада све ниже док се не убија. Њезин муж, човек чисте и осетљиве душе али слабе воље, способан да се жртвује, али неспособан да брани и спасава посрнулу жену, осуђен је исто тако неизбежно на пропаст. Тај несрећни пар полуинтелигената не налази у целој средини никаква ослонца, него само грубо искоришћивање, непријатељство и животињске страсти; љубав коју су донели према народу, жеља да му служе и просвећују га, разбија се о ружну стварност.

Још веће животно разочарање избија у роману Порушени идеали, писаном пред саму пишчеву смрт. Љубомир Васић, као некад Доситеј Обрадовић, жељан лепоте, истине и узвишене мудрости аскетског живота, о коме зна само из „Житија светаца“, одлази у манастир да се закалуђери, али доживљава потпуно разочарање: место аскезе наилази на ниске страсти, злобу и блато те коначно и сам морално пропадне.

У свим Ранковићевим делима има много личног елемента: он је сам страдао од хајдучије (убили су му оца), разочарао се у Цркви и њеним претставницима и патио од непријатељске средине. Његов песимизам могао би се у многоме објаснити болешћу која га је мучила и свладала у напону душевних снага. У свом писању Ранковић се поводи за руским писцима, нарочито Достојевским и Толстојем; задржава се много на анализи душевног стања својих јунака, чија је фатална судбина резултат прилика и њихове слабе воље. — Језик Ранковићев је леп, народан, али у последњим делима, писаним набрзо, слабије дотеран.

Илија Вукичевић (1866—1899)

Родио се у Београду; како му је отац, судија, често премештан, учио је Вукичевић средњу школу у разним местима Србије; после матуре учио је природне науке на београдској Вел. школи и постао гимназијски професор; поткрај живота помрачио му се ум; умро је у Београду.

Вукичевић је почео писати, под утицајем Ј. Веселиновића и Л. Лазаревића, реалистичке приповетке из сеоског и паланачког живота, у којима износи занатлије, ситне трговце, обичан малограђански свет и његове невоље, с јаким угледањем на своје узоре и у темама, и у типовима, и у стилу, и у композицији (Комшије, Јемац, Кад није суђено и др.). Најбоље су му приповетке односно слике из живота нашега народа на тадашњој турско-бугарској граници, Топличана и Врањанаца; у њима се Вукичевић ослободио ранијих утицаја и дао неколико успелих типова из тог, у оно доба слабо познатог граничарског краја. Он не измишља, већ слика по природи, уносећи у своје слике, нарочито кад слика невољне и несрећне, много топлине и осећања (Граничари, Горак хлеб, Искушење, Љута рана, Рождество твоје). — Засебну врсту чине Вукичевићеве бајке и алегоријско-фантастичне приче што их је писао поткрај живота; у њима износи, у фантастичном руху, различите мане људске: зао женски језик (Страшан сан), поуку о штапу који лечи горопадну жену (Лековит штап), женску сујету (Проклета лепота, Ђаво и девојка) итд.

Иако Вукичевић није био јак и оригиналан талент, дао је неколика добрих слика, нарочито из граничарског живота, писаних богатим речником и течним, неизвештаченим народским стилом, с много добрих психолошких опажања и топлих места.

Иво Ћипико (1869—1923)

Родио се у Каштел-Новом (Далмација), а школе је учио у Сплиту; као шумарски чиновник служио је у разним местима Далмације; год. 1912 прешао је у Србију и служио онде у истој струци; умро је у Каштел-Новом.

Ћипико је почео писати под утицајем Лазаревићеве реалистичке приповетке; у својим приповеткама он црта идилични, али и мукотрпни живот далматинских сељака, Загораца и Примораца. Истиче се лепим описима мора; његови пејсажи одликују се обиљем сунца и топлим колоритом. У описима природних лепота Ћипико је идеалист и лиричар, ах у приказивању страдања и беде свога народа и у обради проблема што настају због сукоба страствених природа с утврђеним друштвеним редом, он је реалист, са много разумевања према свима који пате од социјалних неправда (Приморске душе, Крај мора, Прељуб и друге збирке).

Главни рад Ћипиков је на роману. — У првом, За крухом (1904), црта живот на далматинским острвима и тешку беду која натерује сељаке приморце да иду у свет „за крухом“. Иво Полић с болом гледа како сви његови другови, а и вољена девојка, иду у туђе земље, те доживљава разочарање и слом својих идеала. Он види дубоки јаз између градске либералне демагогије и лажног родољубља и праве народне беде. Још већи јаз види у својој судбини: с душом пуном заноса и љубави према сунцу, мору и слободи, он мора да постане провинцијски чиновник, затворен у канцеларији уз досадан и убилачки посао. Роман је прожет оштрим протестом против грубе социјалне неправде која силом избацује човека из његове средине те га тера са рођене груде.

У Пауцима (1909) је социјални проблем постављен још одлучније. Ћипико обрађује тему зеленаштва, искоришћивања сељачке беде од бездушних „паука“ што сишу народну крв те га упропашћују. „Паук“ као што је газда Јова може да упропасти више егзистенција, натера људе на неморал и злочин, јер запуштени и бедни загорски сељак не може да се бори с њим. У сиромашном каменитом крају, окружен експлоататорима, он је осуђен на робовање свакојаким „пауцима“ или на потуцање „за крухом“. — Уз приказ социјалних прилика Ћипико даје и слику физичког и душевног живота далматинских Загораца, који се поводе за својим страстима и инстинктима и уживају у својој примитивној чулности.

Ћипико је један од првих наших писаца који је социјални проблем истакао као главни, и то са много искреног чувства, темперамента и убедљивог реализма. У томе је главна снага и вредност његових приповедака и романа. Ћипиков је стил гладак, топао, понекад лиричан и песнички, понекад живахан и темпераментан, али увек сликовит и природан.

Радоје Домановић (1873—1908)

Родио се у Овсишту (код Крагујевца), од оца учитеља; учио је гимназију у Крагујевцу, а филозофију у Београду. Служио је са прекидима као наставник у разним местима, а напослетку као коректор Државне штампарије у Београду, где је и умро.

Домановић је радио на приповеци и политичкој сатири. У приповеткама црта углавном сеоски живот и у почетку га, под утицајем Ј. Веселиновића, идеализира (Чича-Мита), а касније, разочаран, приказује село с лоше стране: беду сељака, запуштеност и ропску покорност, дивљаштво и пакост (Сеоски погреб, Добра душа, Разорена срећа). Општи тон је тужан, безнадан; ретко избија која топла слика, нежни приказ дечје душе (Божје сузе, Слава). — Узете као целина, његове приповетке немају много оригиналних црта и не истичу се нарочито ни садржајем ни по типовима.

Много је јачи и оригиналнији његов сатирички рад. Више година Домановић је својим часописом „Страдија“ стајао на челу опозиције и оштро нападао тадашње културне, социјалне, а нарочито политичке прилике у Србији за време последњег Обреновића. — По примеру руског сатиричара Салтикова Домановић, у облику прозирне алегорије, даје претерану, карикирану, управо жестоку сатиру целог друштвеног поретка и његова утицаја на морал појединаца. У Данги (1899) жигоше ропски дух и бескичмењаштво савременика који се отимају за срамоту и несрећу. У Вођи (1901) приказује очајну лаковерност и тупост народа који не уме да сам себи нађе пут, већ поверава своју судбину слепцу, јер у његовом ћутању види највећу мудрост, а слепац га доводи до пропасти. У причи Краљевић Марко по други пут међу Србима (1901) исмева се лажни патриотизам који узвисује јуначку прошлост да прикрије ружну стварност: Краљевић Марко чује како га народ 500 година зове у помоћ и одлучује да се врати на земљу верујући да је народ жељан јуначких дела и освете Косова; али се горко разочара у својим сународницима, који га отерају на робију и у лудницу. — У Страдији (1902) Домановић приказује редом све тадашње установе, министре, свештенство, научењаке, чиновнике, књижевнике — низ карикатура, на први поглед смешних, али у ствари болних појава тадашњег јавног живота. Горчина и жучност достизавају кулминацију, кроз гротеску пробија очајан вапај напаћена човека-борца: „као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом: То је твоја отаџбина!“

Домановићев сатирички рад имао је јак утицај на тадашњи културни и политички живот у Србији; својом сатиром он је не само отварао очи за друштвене мане него је будио свест и национални понос и крчио пут јавном моралу, не сентиментално-патриотском, основаном на звучним фразама, већ истинитом, прожетом сазнањем социјалног зла и неправде и неопходношћу да се то зло поправи. — Домановићев стил је оштар, жучан, борбен, општи тон је тежак и мрачан; његова сатира не забавља, него пробуђује озбиљне мисли и мучна осећања.

Петар Кочић (1877—1916)

Родио се у Стричићима код Бање Луке у свештеничкој кући; гимназију је учио у Сарајеву и Београду, славистику у Бечу. После кратког службовања у Скопљу дође у Сарајево као чиновник „Просвете“, суделује у политичком животу Босне те би прогоњен и затваран. Неко време бејаше посланик у босанском сабору; 1913 г. оболео је од прогресивне парализе, те је умро у лудници у Београду.

Због кратког, немирног и несрећног живота Кочић није дао много књижевних дела, али оно што је написао спада у најбољу нашу прозу. Почео је писати као ђак у Бечу приповетке „С планине и испод планине“, у којима описује тешки живот села и сељака Босанске Крајине (3 књиге, 1902—1905). Сличне мотиве обрађује у збирци „Јауци са Змијања“ (1910). Кочић је село добро познавао, те га описује реалистички, са много љубави и разумевања; његови јунаци су снажни и борбени, који не клону у несрећи, него се боре до краја, са неким можда оријенталним фатализмом (Кроз мећаву, Туба, Гроб слатке душе, Вуков гај и др.). Засебан циклус чине хумористичке приповетке о лажљивом и хвалисавом Симеуну-ђаку. — Због посебних прилика у којима је живео и радио, Кочић се често служио алегоријом да искаже своје мисли („О Боже, дај ми крупне и големе ријечи које душман не разумије, а народ разумије“). У приповеци Јаблан даје алегоријску слику победе Јужних Словена над Аустријом (у борби двају бикова, „царског“ и домаћег, побеђује домаћи). — Најјача је алегорија у драмској слици Јазавац пред судом, где се, поред сасвим реалистичке сатире на суд и правду у Босни, приказује однос Босанаца према Аустрији. Давид Штрбац, лукави и духовити сељак, у целом низу алузија црта злоупотребе, насиља и неправде што су их аустријски „културтрегери“ наметнули сиромашној, али слободољубивој Босни. — По свом једром хумору и јеткој сатири „Јазавац“ иде међу наше најомиљеније позоришне комаде. Сличну сатиру на босанско правосуђе претставља и „Суданија“ (1912). Кочићеве песме у прози прожете су ватреним родољубљем те потсећају на пишчев говорнички дар, којим се истакао и у сабору.

Кочићев стил је једар, леп, с много осећања и ватре; он скоро увек пише у узбуђењу, у заносу и пркосу према свему што га спутава. Језик му је свеж, народан, сликовит и богат. Поред чисто уметничке вредности, Кочић је значајан и по томе, што је први заинтересовао ширу публику за Босну и њене социјалне и политичке патње под аустријском управом.

Светозар Ћоровић (1875—1919)

Рођен је у Мостару, где је учио трговину и трговачку школу и провео сав свој век, живећи од књижевног рада; за време рата био је затворени као талац; мучен од аустријских власти разболео се те је умро у Мостару.

Почео је радити врло млад, скоро самоук, прво на дечјој песми; ускоро је прешао на прозу; брзо се развио и, захваљујући својој тежњи за образовањем, усавршио се у стилу и композицији. Био је ванредно плодан те је издао неколико књига приповедака (У часовима одмора, 4 књ., 1903—1910, Моји познаници [1909], Комшије [1912] и др.) и више романа.

Ћоровићеве приповетке приказују различите, често ситне и незначајне догађаје у провинцијском граду и његовој сељачкој околини; неке су кратке, сличне анегдотама (Сан Мехе фењерџије, У затвору, Хаџи Салих, Хаџи Пипун), са много благог хумора; неке су трагичне у својој примитивности (Ибрахимбегов ћошак, где јунак својевољно гине под рушевинама свог пропалог имања), друге опет дирљиве и тужне (Богојављенска ноћ, Другови, Омер-ага, Чудо итд.), али се све одликују изразитом локалном бојом и занимљивим садржајем. Има и неколико већих приповедака, где писац у ширем оквиру црта живот своје занимљиве околине; у Јаранима слика три пријатеља, типична претставника оријенталне паланке, а У ћелијама даје наличје манастирског живота и износи успеле типове паразита и варалица. — Ћоровићеви романи приказују углавном живот грађанског сталежа у Мостару. „Женидба Пере Карантана“ (1905) је низ комичних догађаја који се дешавају неспретном и наивном младићу који хоће да се жени. — У Стојану Мутикаши (1908) Ћоровић је дао тип безобзирног и егоистичног трговца, који се подиже помоћу жена те касније немилосрдно упропашћује своју околину, док се сам не заплете у своје мреже. Роман је понешто развучен, али има добро оцртаних типова и јаких сцена. — Роман „Међу својима“ приказује тип безвољног и запуштеног поповског сина Мила, који се пропије због „севдаха“, те га једва на крају спасавају од потпуне пропасти. — У драмским комадима (већином актовкама) Ћоровић обрађује сличне локалне мотиве, те су они заправо драматизоване приповетке (Адембег, Он). Најпознатија му је Зулумћар (3 чина), у којој је јунак, Селим-бег, типичан претставник херцеговачких бећара и скитница из доба пропадања беглука.

Ћоровићев књижевни рад је оригиналан и оснива се на свестраном познавању живота средине коју описује. Он је први приповедач из Херцеговине, који црта једнако топло и реалистично живот муслимана, католика и православних, те даје шарену и лепу слику своје напаћене домовине и читаву галерију интересантних херцеговачких типова. Језик му је леп и богат, стил једноставан и непосредан, а дијалог слободан и живахан.

Бранислав Нушић (1864—1938)

Родио се у Београду, где је учио гимназију и право. Служио је у различитим струкама, највише у ресору министарства просвете; умро је у Београду.

Нушић је један од најразноврснијих наших писаца: приповедач, комедиограф, сатиричар, путописац итд. Његове шаљиве приповетке већином су духовито испричане анегдоте из београдског или србијанског паланачког живота; хумор је често површан, основан на смешним, понекад двосмисленим речима и комичним ситуацијама (Листићи, Општинско дете). Слични су по обради и садржају његови фељтони (Бен Акиба) рађени за дневне листове, писани често набрзо. — Његове озбиљне приповетке (Рамазанске вечери, Приповетке једног каплара и др.) занимљиве су више по садржају него по приказивању средине и типова. — Посебно треба споменути његово дело „1915-а“, где озбиљним тоном описује патње српског народа за време рата. — Главни рад Нушићев је на позоришту: преко 40 година он је најомиљенији српски комедиограф и драматичар, те је био један од наших најплоднијих писаца. — Драма Кнез Иво од Семберије, у прози, приказује типичан момент из народне прошлости; одликује се сценским ефектима и патриотским призорима, али нема много драмске дубине. Најпознатији Нушићев рад састоји се у комедијама, у којима приказује углавном малограђанску или чиновничку средину у Београду и провинцији, са много локалне боје и многим успелим типовима. Заплет је природан, радња се развија лако и брзо, комичност је неприсиљена, иако не много дубока; средина је описана рељефно и углавном тачно, понекад нешто карикирано. Садржај је обично међусобна борба ситних и ниских интереса, обзири на туђе мишљење (Свет), отимање за положај (Народни посланик), глупост и заосталост чиновника (Сумњиво лице), а највише корупција и протекција међу чиновништвом (Протекција, Госпођа министарка, Др.).

Иако у својим комедијама и другим делима стално додирује различите друштвене мане, Нушић се обично не диже на њих, не жигоше их озбиљно, већ их само исмева. Не задржава се много на социјалним питањима, не тражи да сатиром поправља своје савременике нити се служи њоме као политичким оруђем (као на пр. Домановић); главни му је циљ да дâ смешан, весео призор, да забави публику, па зато често попушта захтевима публике место да је дигне до себе. — У својим назорима Нушић је консервативан, нарочито у неким својим последњим делима, и у новим политичким и социјалним приликама остаје понекад на нивоу предратне србијанске провинције (Београд некад и сад, Ујеж итд.), али се на пр. у свом последњем делу Покојник попео до оштре сатире на савремене наше друштвене и моралне прилике.

Евгеније Кумичић (1850—1904)

Родио се у Берсечу (Истра), од имућног оца трговца и поморца; учио је гимназију на Ријеци, у Копру и Задру, филозофију у Бечу. Служио је кратко време у Сплиту, затим је живео више месеци у Француској, а 1878 г. учествовао у окупацији Босне (описано у делу „Под пушком“, 1886). Затим је служио у Загребу као средњошколски наставник, а од 1883 бавио се само књижевним и политичким радом; биран је више пута у хрватски сабор на програму Старчевићеве странке права, био је и градски заступник. Умро је у Загребу.

Кумичићев књижевни рад врло је обиман. Међу прве његове ствари иду романи и приповести из приморског живота (Јелкин босиљак, Приморци, Преко мора, Зачуђени сватови итд.). У њима црта углавном патријархални живот сељачких и грађанских породица и њихову борбу против туђе наметнуте назови-културе (италијанске, мађарске и немачке). У тим делима, поред реалних црта, избија јака романтичка нота (необични заплети и расплети, необуздане страсти, жарко родољубље и фанатични идеализам). Личности су двојаке: наши људи су углавном добри, питоми, поштени, а све што је лоше и штетно то је туђинско или, још горе, отуђено. — Главна тема је обично увреда женске части и крепости, која коначно побеђује клеветнике и насилнике. У тим делима има много лепих описа природе, идиличних љубавних сцена и понекад трагичних слика (свадба у „Зачуђеним сватовима“ итд.) и родољубивих момената, у којима се испољава бескрајна мржња против туђинаца који трују и кваре наш народ.

У натуралистичким романима из загребачког живота (Олга и Лина, Госпођа Сабина) Кумичић се донекле поводи за Золом и Флобером те слика, са доста романтичног преувеличавања, намерним гомилањем ефеката, невероватним заплетима и расплетима радње и сл., наличје т. зв. „отменог“ друштва. И овде Кумичић приказује углавном не чисто хрватско, већ интернационално друштво, пропале домаће и туђинске аристократе, варалице, развратне жене и похлепне бирократе и каријеристе који трују и упропашћују све што је народно и поштено (мајка продаје Олгу, Лина је убија итд.). То су оштре друштвене сатире, у којима је Кумичић нагомилао и ожигосао све лоше стране модерног градског живота.

У историјским романима (Урота Зринско-Франкопанска, 1892-3, Краљица Лепа, 1902) Кумичић слика два важна момента хрватске историје: пропаст државне самосталности и пропаст двеју највећих хрватских породица. Оба романа рађени су по историјским документима и основани на детаљном изучавању доба и личности. Романи су писани у епском, озбиљном тону, са много грандиозних сцена (погубљење Зр. и Фр., убиство краља Звонимира). Кроз оба дела пробија ватрена љубав према домовини и њезиној некадашњој слави, али и критички поглед и оцена њезиних мана (неслога великаша, отуђивање краљева од народа, итд.). — Кумичић има и неколико драмских комада: Послови, Сестре, Обитељска тајна; најпознатија му је драма „Петар Зрински“.

Као у свом политичком и друштвеном, тако и књижевном раду Кумичић је био пре свега родољуб; али у својој љубави и жељи да поправи друштво он се не устеже да открије његове мане и скине маске с лица онима које званично заступају народна права (Побијељени гробови).

Кумичићев стил показује високу културу и познавање западних литература; понекад, нарочито у делима из приморског и истарског живота, топао је и нежан, понекад оштар и жучан (у друштвеним романима), а у историјским делима епски опширан, миран и узвишен.

Анте Ковачић (1854—1889)

Рођен је у селу Марији Горици (Хрв. Загорје) у сиромашној сељачкој породици; гимназију и право учио је у Загребу те био више година адвокатски приправник у Загребу и Карловцу; најзад је био адвокат у Глини.

Ковачић је можда највећи талент од свих хрватских реалиста, али се због тешких животних прилика и необуздане фантазије није могао концентрисати да би дао дела достојна свога дара. Почео је песмама, романтичким повестицама у Шеноину стилу, љубавним и политичко-сатиричним песмама. Најзначајнија му је ствар у стиховима духовита пародија „Смрт бабе Ченгићкиње“, где према Мажуранићеву епу жигоше и исмева песникову политику као хрватског бана. Најзначајнији је Ковачићев рад на роману и приповести, у којем приказује савремени живот сељака, полуинтелигенције и загорског племства. Први роман Баруничина љубав (1877) је романтична прича о идеалној љубави погоспођеног сељака Ивана Мартинића према поквареној баруници Софији, која оставља мужа и бежи с пропалим племићем Јулијем Крчелићем у свет; кад се Софија после враћа кући, заљуби се у младића Павла, за кога не зна да јој је син; сазнавши све, Павао се убија, а Софија и Иван одлазе у самостан. — У сатиричкој новели Ладањска секта (1880) Ковачић с огорчењем приказује покваренст, подлост и злобу нашега села, која морално убија идеалног носиоца нових, социјалистичких идеја, учитеља Томаша Бранца. — Роман Фишкал (1882) даје опет слику загорског „бољег“ друштва: покварене жене (Елвира), подлога аристократа грофа Лаца, „фишкала“ Подгорскога; поред љубавне фабуле, из које избија морална поквареност тих кругова, у роману има сатиричких нападаја на илиризам и његове заступнике; као искрен праваш — „стеклиш“ — Ковачић је негирао реалност илирског покрета сматрајући га „нечим етеричним и несталним“, те је његове присташе одвећ карикирао. — Роман „Међу жабарима“, у коме је писац хтео дати оштру сатиру на наш тадашњи малограђански живот, остао је недовршен. — Најпознатије и највеће Ковачићево дело је роман У регистратури (1888), где је у Ивици Кичмановићу донекле приказао свој живот; први део (младост и учење Ивичино) спада међу најбоље ствари у нашој књижевности (реалистични описи загорског села, живота у мецениној кући, итд.); у другом делу превладава фантастична романтика (Лаура).

Ковачић је у својим делима у првом реду друштвени сатиричар, који оштрим оком опажа те снажно и пластички приказује разврат и поквареност загорског племства, подлост малограђанских „пургера“ и полуинтелигената, ограниченост сеоских „величина“ итд., али му је један од главних проблема, типичан за разумевање хрватских друштвених односа, проблем погоспођеног сељака. На питање да ли сељак може постати „господин“, Ковачић одговара са „не“: истргнут из своје средине и пресађен у другу, вишу, с извесном традицијом, он не може да се прилагоди, губи морални ослонац и коначно пропада. — Посебно треба споменути новелу „Љубљанска катастрофа“, у којој Ковачић црта пут двојице Хрвата по Словенији и њихову љубав према двема сестрама; овде нема сатиричне жаоке, већ је новела надахнута поезијом и осећајношћу. — Ковачићев сатирички талент огледа се и у његовим фељтонима („Из Бомбаја“, у слободним стиховима), где у духовитим инвективама напада тадашње политичке прилике у Хрватској.

Ковачић је писац великог полета, силне креативне фантазије, оштра ока и жучне сатире; поред ванредних реалистичких приказа природе, људи и живота има невероватних фантастичних лица и сцена које кваре хармонију; његов романтизам је израз његове велике творачке снаге као што је његова јетка и жучна сатира знак његове озлојеђене душе. Више рушилац него градитељ, радећи брзо, грозничаво, заузет политичком борбом и борбом за хлеб, он није имао времена да се сталожи и дâ велика дела. Ковачићев стил је рефлекс уметников: каткад топло лиричан, каткад умерен, али најчешће жучан, задихан, но увек личан и пластичан.

Ксавер Шандор Ђалски (Љуба Бабић, 1854—1935)

Родио се на имању Гредице (Хрв. Загорје) у властелинској кући; учио је гимназију у Вараждину, а право у Загребу и Бечу. Служио је у политичкој служби на више места; од г. 1892, напустивши службу, бавио се књижевним и политичким радом, живећи на свом имању, где је и умро.

Ђалски почиње књижевни рад приповестима из загорског властелинског живота, писаним под утицајем Тургењева, с којим га је везала слична средина „племићког гнезда“, из које је произашао и коју је волео. У тим приповестима (Под старим крововима, 1886, Из вармеђинских дана, 1891) црта живот и типове нижег загорског племства, које није тежило за частима, већ презирало чиновничку каријеру и живело на својим имањима одајући се лепим успоменама, старинским обичајима и традицијама. Најјачи међу овима је „Иллустриссимус Батторyцх“, приказан у више прича; он претставља симбол хрватског загорског племства: паметан, широкогрудан и гостољубив, али често тврдоглав и прек, консервативан у друштвеним и политичким назорима и неспособан да схвати нове прилике; пасиван по природи, он се из протеста повлачи на своје имање и неће да учествује у јавном животу. Око њега се групира читава галерија различитих типова; неки су описани топло и поетично (Лацица у „Племениташима и племићима“, грофица у „Млину крај цесте“), неки су мало карикирани (Цинтек). Основни тон тих приказа благ је и нежан, понешто меланхоличан због сазнања да тај живот спада већ у прошлост.

Љубав према народној прошлости избија и у његовим историјским романима из хрватске политичке и културне прошлости: „Освит“ приказује почетак илиризма и буђење свести код хрватске омладине; у роману има много романтичних црта у приказивању главног јунака и у љубавној фабули, али је дух историјског момента добро погођен. Роман „За материнску ријеч“ слика прилике и догађаје из 1848. г. и претставља наставак „Освита“. Најтоплије родољубље избија из романа „На рођеној груди“, у коме, поред младих идеалиста, црта у Вјери идеални тип жене-другарице и сапутнице у животној борби. У роману „У ноћи“ приказује Ђалски, понешто карикирано, политичке и страначке борбе Хрвата 80-тих година, — У свим романима Ђалски настоји да што тачније реконструира прошлост, али уноси многе своје идеје; кроз реализам његових описа пробија идеализам, основан на искреној љубави пишчевој према домовини и „витешком“ добу „хорватског“ племства.

У социјалним романима Ђалски слика сукоб појединца, интелектуалца или уметника, са средином у којој мора да живи и која га не разуме и зато прогони. У „Ђурђици Агићевој“ ради се о девојци учитељици која се бори за свој опстанак, личну срећу и слободу против блата и сплеткарења паланачког друштва; морално она побеђује, али на рачун своје животне среће. У роману, нарочито на крају, има много претеране и недоследне романтике, али основни проблем је постављен оштро и реално. — У „Радмиловићу“ приказана је борба уметника са околином која неће и не може да га схвати, гази његов талент и доводи га до материјалне пропасти и коначног лудила. Али Радмиловић није жртва само своје средине: он је (као и Тургењевљеви јунаци) човек у коме је рефлексија ослабила вољу и чувство те га онеспособила за борбу; та црта је, уосталом, у делима Ђалског доста честа.

Најјаче избија она у филозофском роману „Јанко Бориславић“, где се драма одиграва у јунаковој души. Бориславић је хрватски Фауст, који проучава све науке и филозофије да нађе смисао живота, али га не налази, већ у том тражењу губи способност да живи и ужива у стварности; напослетку напушта родну земљу и девојку која му је одана те лута по свету док се скрхан не врати кући да се убије. У роману има много претераног и натегнутог, али је добро оцртано душевно стање дезоријентације и празнине, у коју доводи човека чисто интелектуалан, апстрактан душевни рад.

Тежња да филозофски објасни земаљски живот и његов смисао доводи Ђалског до мистицизма (Морс, Сан доктора Мишића, Ноттурно). У свима је главна тема смрт, загробни живот и веза човекова с њиме. Као сви људи који су се узалуд надали да ће у чистој филозофији наћи одговоре на животне проблеме, писац их тражи у натприродноме, у свету сања.

Књижевни рад Ђалског, врло богат и разнолик по мотивима и обради, не може се свести на једну литерарну формулу. Он сам каже да није пријатељ одређених школа у уметности, јер је по његову мишљењу уметност тек наставак природе. То схватање чини: га најближим реалистима, али има у њега много романтичних и идеалистичких црта; то се види нарочито по идеализирању жене и дубоком, искреном патриотизму. — Ђалски се дуго борио с језиком и стилом, али је успео да изради сликовит и живахан, понекад нешто развучен начин приказивања; његова лица су сликана рељефно и убедљиво: Ђалски је успео да дâ слику социјалних и културних прилика Хрвата поткрај прошлога века и, нарочито, да створи поезију племићких дворова и питомог Загорја.

Јосип Козарац (1858—1906)

Родио се у Винковцима, где је учио и гимназију; шумарску високу школу свршио је у Бечу, а затим је служио као шумар у Славонији (10 год. у Липовљанима). Последње године живота провео је у Винковцима, где је умро од сушице.

У приповеткама из славонског живота Козарац слика лепу и богату славонску природу, поља и шуме, а у исто време и живот и мане славонског сељака: леност, лакоумност, неумереност и неморал. Козарац настоји да буде што тачнији и објективнији, па су његова лица — као и догађаји — цртани већином по живим моделима. Најтипичнија је приповетка „Тена“, где Козарац симболизира Славонију у лику лепе девојке која зачас осети идеалну љубав, али затим услед лакоумности и похлепности пада у неморал. После многих патња, духом измучена и телесно нагрђена, налази своје морално ускрснуће. — Поквареност села, које својим обичајима и схватањима упропашћује и жене које би хтеле остати поштене, најчешћа је тема Козарчевих приповедака (Пролетарци, Бисер Ката и др.). У њима је он оштар судија и моралист, који жигоше пороке славонског села, које због тога пропада и пада у руке странцима.

Психолошке приповетке, без нарочите тенденције (Мира Кодолићева, Оправа, Три љубави, Дона Инес), писане су под јаким утицајем Тургењева и обрађују теме љубави и љубоморе. Јунаци и јунакиње су интелектуалци, већином профињена духа; животна драма одиграва се у њиховим душама; осећања су суптилна и приказана са много психолошке тачности, често и са много поезије и нежности, каткада с дубоком трагиком и ванредном психолошком анализом (Оправа).

За познавање социјалне структуре хрватских крајева и односа интелектуалаца према селу значајне су приповетке „Три дана код сина“ и „Роду у походе“. Козарац ту описује јаз који се ствара у породици одласком сина у град и школу, где постане „господин“. Он се отуђује од села и прелази у другу, вишу касту. Кад се после дугог времена састане са родитељима-сељацима, виде сви да су се једни другима отуђили и да се више не разумеју, иако се још воле.

Главни књижевни рад Козарчев претстављају романи „Мртви капитали“, „Међу свијетлом и тмином“ и „Живи капитали“ (недовршен). У њима Козарац црта неприродан живот интелигенције и полуинтелигенције, која се удаљила од природног живота и правог, плодоносног рада на искоришћивању природних богатстава те се бави тупим, непотребним „радом“ у градовима. У „Мртвим капиталима“ Козарац описује сукоб двеју врста људи: радника и бораца, ведрих, снажних и сретних, са поквареним и морално слабим градским полуинтелигентима. Пишчеве симпатије су све на страни здравих и енергичних сеоских људи. Он проповеда — често на уштрб уметничком ефекту — повратак земљи, која претставља мртве, не-искоришћене капитале, као што их претстављају и способни, надарени Славонци који беже у град, место да своје снаге и способности посвете „хранитељици човечанства“. Дело одише свежином, здрављем и вером у победу пишчевих идеја доласком нових људи (Лесић). Роман „Међу свијетлом и тмином“ је песимистичнији, писац као да је почео сумњати у долазак тих нових људи који ће препородити његову домовину. У последњем роману, писаном пред саму смрт, Козарац је хтео да прикаже нове, идеалне људе, „живе капитале“, којих, додуше, још није било, али је писац, иако скрхан болешћу, ипак веровао да ће доћи.

Иако је Козарац у својим делима, нарочито из славонског живота, у описима људских слабости често грубо реалистичан, он је у души идеалист; он верује да у души нашега народа, и под кором неморала, има добрих и племенитих осећања, које му је дала природа; поквареност долази споља, од лажне градске културе. Зато стално проповеда повратак земљи и природи која ће спасти наш народ од пропасти.

Козарац је писао полако, мерећи сваку реч и реченицу; зато је његов стил јасан, сликовит, каткада песнички топао и лиричан (Три љубави, Мира Кодолићева), каткада оштар и проповеднички, каткада научно хладан и озбиљан.

Вјенцеслав Новак (1859—1905)

Родио се у Сењу од оца Чеха и матере Сењанке; нижу гимназију учио је у Сењу и Госпићу, учитељску школу у Загребу. Неко време је служио као учитељ у Сењу, затим би послат у Праг на консерваториј; од 1887 је служио у Загребу као професор музике на учитељској школи; умро је од сушице у Загребу.

Новак је написао велик низ прича и приповести и у њима приказао много страна хрватског народног живота.

У цртицама и приповеткама из живота сиротиње он реалистички црта социјалну беду и мане које она проузрокује; писац више жали него што осуђује јаднике због њихова неморала и душевног пада, чак и злочина („Из велеградског подземља“). Он не тражи у тим „људима са дна живота“ какве особите црте да би их величао или идеализирао (као Горкиј или Достојевски); то нису идејни револуционари, него жртве социјалне неправде. У просечности њихових патња и жеља налази Новак праву животну трагичност. Његов је опис топао и једноставан, нарочито у опису живота помораца, припростих људи, који се понекад у болу и самопожртвовању дижу до патетичних и дирљивих ликова (Саломон, Старац Лука, У просјачкој кући). — Другу групу сачињавају његове приповетке у којима слика егоизам и лажљивост грађанског и чиновничког сталежа, борбу за новац и част на рачун сиротиње. У приповеци „У глиб“ он црта прелаз младог некарактерног интелектуалца од школских идеала на бруталну прозу своје средине. — У тим приповеткама је тон оштрији, слика туробнија, а наличје велеграда приказано без оне поезије која пробија у приморскима (Caritas, Социјалдемократа). — Међу тим приповеткама истичу се оне у којима Новак приказује ђачки живот својих јунака, где прати њихов развитак са много љубави и психолошке тачности (Незаситност и беда, Посестрима).

У својим већим приповестима Посљедњи Стипанчићи и Под Нехајем Новак описује свој родни Сењ и материјално и морално пропадање његових патрицијских породица; оно на једној страни ствара неке пасивне мученике и мученице (на пр. мајка Валпурга и кћерка Луција у „Стипанчићима“), а с друге авантуристе и безобзирне одрођене каријеристе (млади Стипанчић). — У роману Два свијета приказује Новак несклад између света идеја и материјалнога света, борбу уметника са заосталом и тупом средином која га не схвата и зато упропашћује. Музичар Амадеј доживљава двоструку драму: као члан друштва из кога је никао и изнад кога се својим талентом уздигнуо, те му се оно зато свети; и своју личну драму, јер вољена жена, добра али припроста, не може да схвати његов душевни живот. У борби за опстанак своје породице он узалуд жртвује своје најсветије идеале те утучен од живота полуди. У роману има доста аутобиографских црта, пун је дубоких опажања, нарочито у последњем, нешто развученом делу, где писац анализира постепено лудило. — У Запрекама обрађен је, с много реалистичких црта и добрим познавањем људске душе, проблем присиљеног ступања у свештенички сталеж и драма младог човека који мора да се одрекне своје личне среће и слободе да задовољи егоизам своје мајке. Јунак побеђује сва искушења, остаје веран својој дужности, али по цену своје и туђе патње. — Два дела — једно од првих (Павао Шегота) и последње (Тито Дорчић) — приказују кобан утицај града на човека који је рођен у припростој средини и силом од ње отргнут. Павла Шеготу случај баца у град, где он душевно пропада те се враћа кући као бродоломац да се убије — Дорчић је имао наслеђене способности за рибара, али га, иако није имао талента, на силу школују, те он постигне „господско“ место суца. Али он, рођени рибар, не може да се снађе у новој средини, није способан за своју дужност. Под утицајем духовне пропасти, у којој се нашао због своје неспособности, и он, као Шегота, свршава самоубиством.

У готово свим својим делима Новак заправо увек обрађује исту тему: утицај материјалних прилика, средине, породице и прирођених склоности на лични живот и карактер појединца. Иако је он увек социјални писац, далеко је од тенденције, оптужбе као и од жеље да поучава и пропагира. Анализирајући строги механизам социјалног живота, Новак не дели људе на зле и добре, него само на веће и мање патнике, истичући да човек често мучи другога нехотично и несвесно, да се одговорност за туђу несрећу не може тачно одредити (сама љубав убија, исто као и злоба; на пр. мајка у „Запрекама“, Адела у „Два свијета“, мајка у „Титу Дорчићу“). Зато писац не осуђује никога, него сам пати са својим јунацима, без мржње, са много самилости и топлине. Љубав према приморју избија у многим лепим описима и нарочитој симпатији према приморцима и њихову мучном животу. — Новаков стил је без нарочитих украса, једноставан, без много локалне боје, али природан и топао.

Јанко Лесковар (р. 1861)

Рођен је у Валентинову крај Преграде, од сељачких родитеља; у Загребу је свршио учитељску школу и служио као учитељ у више места, затим као инспектор у Осијеку и Загребу; сада живи на свом имању у Валентинову.

Лесковаров књижевни рад није обиман, али претставља значајан корак у стварању наше уметничке прозе, нарочито психолошке новеле: он први уводи психолошку анализу као главну, готово једину тему. Фабула и социјална средина чине само позадину, а сав интерес је писац обратио на душу главних лица. Сва лица у Лесковаровим новелама и романима заправо не живе стварним него само својим душевним животом, не доживљавају него само мисле, решавају у себи неки, обично тешки и мучни проблем. Рефлексија убија у њима сваку активност, чини их неспособним да се боре за своју срећу и опстанак, те они, обично, више или мање трагично подлегну, јер им се мозак развио на рачун других психичних способности. То су тако звани „сувишни људи“, које је приказивао Лесковаров књижевни узор Тургењев. Они имају врло мало типично нашега, већ су то већином људи који би се могли замислити у свакој другој средини и земљи, јер писац истиче у њима не националне већ општечовечанске црте. Претерано меки и осетљиви, његови јунаци лако падају из душевне равнотеже, али не под утицајем страсти, већ под теретом мисли и тежње да пронађу неке моралне законе као ослонац за своју напаћену душу. Тај субјективни морал повлачи за собом проблем „злочина и казне“, одговорности за учињено зло. Али супротно Достојевском и Толстоју, Лесковарови јунаци не постизавају душевно ускрснуће, већ падају у тупо очајање, злобу или лудило. — Учитељ Мартић у Мисли на вјечност полуди од мисли да се ништа у свемиру не губи, па ни његов злочин, те ће га он вечито осећати. — У новели Послије несреће муж не може опростити жени неверност; њезино кајање је за обоје само бесмислена патња која повлачи за собом смрт њихова детета, а она изазива опет нову душевну одговорност, нове патње и мржњу. — У Патнику се отац осећа кривим за беду и пропаст, у коју је довео своју породицу, и мучи се да нађе разлог својој кривњи; тек на крају се тргне из свог егоистичног бола да се приближи својој жени, која је јача од њега, јер не размишља, него воли и ради. — Јунаци свих тих новела заправо су егоисти који изван свог болесног „ја“ не виде ништа. Они не осећају, него филозофирају, па и љубав за њих није нагон, већ душевни проблем. То се види најбоље у романима „Сјене љубави“ и „Пропали двори“.

Оба романа обрађују мотив борбе између идеалне и чулне љубави, а писани су под утицајем Тургењевљевих „Пролетних вода“ и „Дима“. У њима се сва радња одиграва у души јунака, У Сјенама љубави Марцел Бужински жртвује девојку Љерку не због стварне чулне страсти, него више „сјенама“ некадашње љубави према раскошној Хелени. После свога разочарања, удубљен у самоанализу, кајање и испаштање, он не примећује да га Љерка још воли и пролази поред среће, неспособан да је постигне. — У Пропалим дворима поред мотива двеју љубави обрађује се и проблем сукоба различитих сталежа — пропалог племства и нових богаташа сељака. Али ни тај проблем Лесковар не обрађује са социјалног гледишта, већ психолошког. Од првог грубог додира с новом средином млада племкиња одриче се своје среће, а њезин заручник односи се према томе пасивно, јер су обоје неспособни за отпор, борбу, прави живот.

Тако се у свим Лесковаровим делима понавља заправо исти тип човека коме рефлексија одузима способност за живот и животну срећу. — Лесковаров стил је у складу са садржајем; он нема нарочите сликовитости, али се одликује оштрином, психолошком истинитошћу и финоћом.

Јанко Керсник (1852—1897)

Родио се у замку на Брду (северно од Љубљане), у чиновничкој породици; гимназију је учио у Љубљани, право у Бечу и Грацу. После кратког службовања у државној служби постао је нотар (јавни бележник) на Брду; умро је на путу из Глајхенберга у Љубљану.

Керсник је почео свој књижевни рад као гимназијалац најпре немачким, после словеначким песмама; касније се посветио белетристици. Најпре је писао литерарне и политичке фељтоне; прво његово веће дело је приповест „На Жерињах“, где је са много романтизма и сладуњавости, а с мало реалистичких црта приказао живот тадашњега грађанства и нижега племства, дакле средину која се дотле у словеначкој књижевности још није описивала; сличну средину насликао је и у приповести „Лутерски људје“. Студиј дела Б. Бјернсона и Ив. Тургењева изоштрио је Керснику око за стварност и опажање карактеристичких црта тадашњег словеначког друштва, те он почиње да пише приповести с изразитим реалистичким обележјем. Приповести из живота интелигенције (Цикламен, Агитатор, Рошлин ин Врјанко, Господ Јанез, Јара господа) дешавају се 70-их или 80-тих год. 19 века и сликају малограђанску интелигенцију и политичке, културне и социјалне прилике у словеначкој паланци и по замковима. У средишту је обично љубавна згода, а око ње се нижу слике о културној и политичкој борби младих либерала с консервативцима, о животу и идејама национално несвесних малограђана и германофилских капиталиста и великих поседника, о моралној и интелектуалној беди чиновништва и мале интелигенције по словеначким варошицама. Ти друштвени слојеви не познају идеала ни правога стваралачкога рада, већ проводе свој бесплодни живот у досади и нераду, оговарању и сплеткарењу, у досадним кафанским разговорима и играма и љубавним авантурама. — Као јавни бележник на селу, Керсник је имао прилике да се упозна и са сељачким животом, и он даје низ слика из сељачког живота (Кметске слике, Ројеница, Отрошки дохтар, В земљишки књиги, Кметска смрт, Мачкова очета). У њима, као и у већим приповестима Тестамент и Очетов грех, реалистички, с много детаља у описима покрајине и карактеризацији људи, приказује живот сељака из околине Брда. Керсник не идеализује сељака као Јурчич који га је сликао једнострано, с његове идиличне стране и са неприкривеном симпатијом, већ га црта објективно, приказујући не само његове врлине већ и рђаве особине. Међу овима је најтипичнија похлепа за новцем, глад земље; због похлепе богати Тополовшчак украде тестамент непознатога странца који умире у његовој кући (Тестамент); похлепа за миразом гони Јанеза Качона да се кривом заклетвом одриче своје ванбрачне кћери (Очетов грех). — Уза сву тежњу за потпуним реализмом, у Керсниковим делима има и романтичких и идеалистичких црта; то се испољава највише у истицању етичког принципа о победи правде; грех се мора испаштати, злочинац мора да буде кажњен: жена у „Јарој господи“ испашта своју неверу смрћу, Тополовшчак и Качон пропадају због свога греха, а грех отаца кажњава се на синовима (Мачкова очета).

Керсник се истакао и као лиричар и бранилац слободе уметничког стварања, али је најважнији као приповедач који је у словеначку књижевност увео малограђанску интелигенцију и племићку господу по замковима и реалистички приказао живот и особине словеначког сељака. Његов стил је живописан и бујан, дијалог живахан, прича занимљива и добро компонована, па се стога Керсник сматра оцем словеначке реалистичке приповетке.

Војислав Илић (1862—1894)

Родио се у Београду као син песника Ј. Илића; због болести није редовно учио ни гимназију ни Вел. школу; суделовао је у буг.-срп. рату и служио затим као наставник и чиновник у више места; умро је у Београду.

Илић је претежно лирски песник. Његова поезија јавља се као реакција на бледи сладуњави романтизам и лажно-патриотску лирику 70-их и 80-их година. Под утицајем руске уметничке поезије (Пушкин, Љермонтов и др.) Илић тражи нове мотиве, нове форме, изван имитације народне поезије, те се враћа класицизму, идеалима античке лепоте и хармоније. Иако није имао правог класичног образовања те се с античком књижевношћу и културом упознао преко руских превода, осетио је дух старог класичног света и уживео се у њ. Његове песме из античког доба истичу апсолутну вредност лепоте; најтипичнија песма је „Тибуло“ (млади патрициј је заљубљен у Венерин кип као што је песник заљубљен у античку лепоту). У другим песмама (Коринтска хетера, Јулија, Плач Афродите, Пред Тројом, Овидије) понавља се основна идеја песникова: туга за вечитом лепотом оствареном у старо доба, а недостижном данас. — У свом тражењу лепоте Илић ускрисује различите епохе (Вартоломејска ноћ, Тасов опроштај, Краљ Ричардо итд.), егзотичне земље, нарочито Оријент (Тамара) и библијску Палестину (Саломоново проклество), даје низ слика с често општепознатим мотивима, али којима он даје личну песничку ноту уносећи своја лична осећања и мисли.

Још јаче избија лични елемент из Илићевих патриотских песама: његово родољубље није у фразама него у искреној љубави према домовини и њеној прошлости, у којој тражи не крваво јунаштво већ одрицање и љубав (Св. Сава); он воли Вардар, јер је то „река српска“ и верује у победу белог орла (На Вардару). Али поред поетске прошлости види и ружну стварност која му поставља социјалне проблеме: беду и пропаст сељака доведеног до просјачког штапа, док се више класе забављају и не мисле на њ (Маскенбал на Руднику); робовање друштва које крије окове на рукама (Грађанска врлина). — Лична, интимна Војислављева лирика састоји се углавном у описима природе, боље рећи чувстава која она пробуђује, и различитих песникових расположења; општи тон је тужан, меланхоличан: иако одушевљен за хеленску лепоту, Илић у души није поганин који се радује животу и природи, него савремени, словенском тугом прожети интелектуалац. Несрећан у личном животу, окружен туђим болом, песник види све у црним бојама и не налази излаза из тужног и суморног живота (Исповест, Елегија, У позну јесен и др.).

Илићева епика заостаје за лириком; у већем спеву Рибар хтео је да прикаже вечите тежње и патње људског духа у борби са злом, по угледу на Фауста и Љермонтовљева „Демона“, али му је филозофија површна, а дело развучено, иако има лепих лирских места. — Шаљиви еп „Амор на селу“ садржи лепих и грациозних слика, али је у целини слабо компонован.

Илић је дао и кратке драмске комаде из класичног живота (Питија, Смрт Периклова итд.), али није имао правог драмског талента те је и у њима остао искључиво лиричар.

Војислав Илић је мајстор песничке форме: он је први код Срба створио прави песнички стил; стихови су му музикални, лаки; ритам необично разноврстан; употребљава најтеже врсте стиха (хексаметар) и ритма (јамб итд.); он уме да самим темпом стиха створи „штимунг“ и уведе читаоца у своје расположење; риме су биране и звонке; Илићево богатство стила одговара шароликости и разноврсности мотива.

Алекса Шантић (1868—1924)

Родио се у Мостару, у трговачкој породици; учио је трговачку школу у Љубљани и Трсту; затим је радио неко време у трговини, а касније се предао књижевном раду. С Дучићем и Ћоровићем сачињава т. зв. „мостарски књижевни круг“, који је од 1896—1901 издавао Часопис „Зора“. Сарађивао је у свим босанско-херцеговачким културним и национално-политичким акцијама (борба за црквену аутономију и др.), те су га зато аустријске власти прогониле; умро је у Мостару.

Шантић је почео свој књижевни рад дечјим песмама (сомборски дечји лист „Голуб“ 1887), затим је певао родољубиве и емоционално-лирске песме, али се дуго није могао ослободити утицаја Ј. Ј. Змаја и Вој. Илића. После благотворне критике Б. Поповића (С. К. Г. 1902) нашао је властити песнички израз (Песме 1911, 1919, 1924). — Основна црта Шантићеве поезије је родољубље, истинито, проживљено, повезано с његовом родном земљом и човеком који на њој живи. После балканских ратова спевао је збирку „На старим огњиштима“, где опева победу Србије (Куманово, Јутро на Косову, Пред Битољем и др.). У њима има националног полета, радости и усхићења, као и у песмама о победи у светском рату и ослобођењу (Ново поколење, Песма Србији). Најбоље Шантићеве патриотске песме обележава потиштеност и бол због тешке судбине политичког и културног ропства његове уже отаџбине, Херцеговине, „земље ове убоге и голе“, али се, као у позадини, осећа песникова нада у скоро ослобођење (Моја отаџбина, Музи, Горо моја, Ми знамо судбу, На убогом пољу, Сеоба, Бока, Пролазе дани). Песник воли своју напаћену отаџбину те не може схватити оне који хоће да је напусте (Остајте овдје). — Из повезаности са земљом рађају се Шантићу социјални мотиви, у којима он опева мукотрпан рад и беду сељака и радника, са пуно самилости и љубави према њима, јер се осећа с њима једно (Пред колибама, Сељанка, Руке, Тежак, Сијачи, О класје моје, Отац, Хљеб, Вечерња звона). — Шантићева интимна лирика обрађује мотиве о љубави, у којима превладава елегичан тон растанка и одрицања (Покидане струне, Једно вече, Једна суза, Ти, Моја љубав, У сумраку), сећања на „младост, љубав, огањ“ који су ишчезли, те сада „све у гробу спава“; на песникову косу „попануло је иње“, сви драги и блиски су помрли, те је он остао усамљен и несрећан (Тамни тренуци, Уз хриди живота, На по пута). Једина утеха су му вера, поезија и сећања на младост (Веруј и моли, Песма библијска, Претпразничко вече), а донекле и лепа јужна природа (Поздрав, Под једрима, Море, Вече на шкољу, Ноћ). — Засебну врсту чине Шантићеве песме у духу оријенталног севдаха, пуне јужњачке чулне еротике, понекад с нешто ироније (Под јоргованом, Емина, Под бехаром, Ватра, Капиџик отвори). — Шантић има и неколико драмских комада, у стиху (Под маглом, с мотивом из песме „Остајте овдје“, Хасанагиница, Анђелија, обе по народној песми, и Немања) и превода немачких песника (Из немачке лирике, Хајнеов Лирски интермеззо), у којима је добро погодио основни тон и стих оригинала.

Шантић није дубок мислилац и филозофски образован песник, он не разглаба проблеме о свету и животу, већ слика своју околину и свој родни крај, анализира своја душевна стања и даје одушка својим осећајима. Његови мотиви су увек доживљени, конкретни, па зато његова поезија испољава често много локалне боје, а стих му је разноврстан и звучан.

Силвије Стр. Крањчевић (1865—1908)

Родио се у Сењу, у чиновничкој породици. После матуре ступи по жељи родитеља у богословију, одакле га пошаљу у Рим на теолошке науке; немајући позива за свештенички сталеж, напусти после неколико месеци Рим и теологију, дође у Загреб и положи испит за наставника грађанске школе; од 1886 служи у Мостару, Ливну, Бијељини и Сарајеву као наставник и најзад као директор трговачке академије; 1894—1904 уређивао је уз Косту Хермана сарајевску „Наду“; умро је у Сарајеву.

Крањчевић је пропевао као ђак, подражавајући старијој родољубивој поезији Прерадовићевој, Шеноиној и Харамбашићевој (Бугаркиње, 1885), с конвенционалним мотивима о величини и слави домовине и Словенства, о слободи и правди, уз то о жени као драгој и мајци. У тим песмама има мало личног схватања и стварног доживљаја, али има искреног младићског бунтовничког полета, огорчености због неправди што се чине његову народу, често с много патоса и у звучној фразеологији. Касније (Изабране пјесме, 1898) Крањчевић наставља ту романтичарско-правашку борбену родољубиву лирику (Домовини, Мој дом, Сан или јава, нарочито Ускочке елегије); уз то све више пробијају социјални и филозофски мотиви: његова поезија постаје све мисаонија и општечовечанскија. Песник цени рад и радника (Раднику); ораториј „Први гријех“ је глорификација рада, којим се човек од животињских нагона уздиже до стваралаштва и у њему налази смисао живота. — Крањчевића боли социјална неправда, буни се против ње и огорчено напада богаташе, лицемере, пузавце, покварењаке и службену Цркву, која је искварила Христову науку: Христос се борио и умро за слободу, љубав и правду међу људима, али је његова жртва била узалудна (Resurrectio, Astrea, Eli, eli ..., Два барјака, Крист дјетету у цркви, Анђео бола, Кристова слика). Крањчевић се титанским замахом бори за вечите човечанске идеале правде, истине и слободе, тражећи смисао животу, који он не налази његов поглед на свет и живот све је црњи и очајнији, јер му се живот чини безнадан и бесмислен (Задњи Адам, Иза спуштених трепавица, Свељудски храм, Дитирамб, Мојсије, Lucida intervalla). Тај став према животу огледа се нарочито у збиркама „Трзаји“ и „Пјесме“ (1902 и 1908), из којих избија она дубока дисхармонија између идеала и стварности у свету и онај раскол у песниковој души, у коме има корен његов песимизам (Промашена коб, Вјетрић, Ноћи, Носталгија, Монотонија, Ах, све је сања пуста, Химна, Кад ми клоне, Портрет, У маскираној гомили, У бадњој ноћи).

У Крањчевића има, упркос честој реторици, звучној фрази и патосу, искрених осећања, понајвише болних и тужних, а уз то горчине, притајеног беса и оштрог сарказма. Својој филозофској мисли, којом хоће да обухвати свемир, збивање у њему и његов смисао, као и положај човеков у њему и смисао његова живота, Крањчевић понекад жртвује чистоћу песничке инспирације те постаје тенденциозан, програматичан и проповеднички.

Антон Ашкерц (1856—1912)

Родио се у селу Глобоком код Римских Топлица, у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Цељу, где га је школовала његова побожна тетка, и по њезиној жељи ступи он у мариборску богословију, те је као капелан служио у више места; 1898 г. остави због спорова с црквеним властима свештеничко звање и одлази за градског архивара у Љубљану, где је и умро.

Ашкерц је најпре (под псевдонимом „Горазд“) певао лирске песме без особите оригиналности, под утицајем Стритара и Грегорчича, али је ускоро, по наговору уредника „Љубљанског звона“, проф. Левца, прешао на приповедно песништво. Први децениј његова књижевног рада испуњавају готово искључиво епске песме (Баладе ин романце, 1890). Мотиве за њих црпе он у првом реду у народној и словенској историји (Атила ин словенска краљица, Илирска трагедија, Стари град, Цељска романца, Светополкова опорока, Мутец осојски, Бој на Пироту, Бродник; у циклусу „Стара правда“ приказао је сељачку буну под воћством М. Гупца и њезин свршетак). Богат извор мотива нашао је у народном предању и веровању (Мејник, На седмини, Годчева балада, Три птице, Ботра) и у савременом културном и социјалном животу (Последње писмо, Најлепши дан, Анка, Зимска романца). Има и неколико мисаоних лирско-епских песама, у којима исказује своју животну филозофију и незадовољство са својим сталежем (чаша несмртности, Дворски норец, Певчец гроб, Солус). — Својим слободоумним идејама у погледу верских догми и црквених установа изазвале су Ашкерчеве песме оштру критику Ант. Махнича, проф. богословије и уредника часописа „Римски католик“. Та критика постала је за Ашкерца судбоносна, као и за Грегорчича; али док се овај, нежан и сетан, повукао у се, Ашкерц, борбен дух, примио је борбу и стао све одлучније заступати своје слободоумне идеје не само против тесногруде католичке естетике и наступајућег културног и политичког клерикализма, већ и против католичких догми. Своје погледе на свет износи најрадије у параболама (Прва мученица, Базарска парабола, Титус Марцус), међу којима су неке оштре сатире против његових противника (Фирдуси ин дервиш, Пегаз ин осел, Херкулов кип). Откако је скинуо мантију, Ашкерц постаје све жустрији и борбенији, а његова поезија све тенденциознија; зато тражи мотиве, у којима може да испољи своју мржњу против службене Цркве и њезиних догми, те их налази у доба реформације и противуреформације (Примож Трубар, Мученики); насупрот позитивном хришћанству одушевљава се за будизам и пантеизам те износи своје мисли о вери у облику легенда и парабола (Кришна, Буддхова чудеса, Цалигулове играче, Свети огењ, Грешник, Прамлоча) и појединим мисаоно-лирским песмама (Луч из нескончности, Ахасвер ознања ново веро, Јаз). У вези са савременим социјалним и културним струјањима Ашкерц пева о социјалној беди и неправди (Делавчева хчи, Из песмарице незнанега сиромака, Делавчева песем премогу) и жигоше тадашње словеначке културне и политичке прилике (Павлиха на Јутровем). Ашкерц се често враћао лирској песми; у њој је изражавао своје утиске с путовања по Италији, Балкану, Пољској, Блиском Истоку итд. и давао одушка свом словенском родољубљу (На Калемегдану, Сопотник, Под Вавелом, На Велеграду, Шуми Марица и др.). Покушавао је да се врати и нетенденциозној балади и романци (Јунаки, Јадрански бисери) и да створи већи еп (Златорог), али је његова песничка снага већ малаксала, па стога те и остале његове последње песме немају снаге и свежине његових првих дела.

Ашкерц је творац словеначке епике, нарочито уметничке баладе и романце; у њој је кратком и јасном експозицијом, драматичном радњом, често у живахном дијалогу, с ефектним завршетком, у језгровитом и сликовитом стилу и разгибаном ритму дао низ сјајних уметничких дела. Борба против Цркве и културне и социјалне заосталости и с њом скопчана тенденциозност ослабила је, додуше, а коначно и сломила његову песничку снагу, али његове баладе и романце из првога доба његова стварања, у којима се испољава његова пуна стваралачка снага, претстављају ремек-дела словеначког песништва.

МОДЕРНИЗАМ

Поткрај 19 и у почетку 20 века престаје у књижевности превласт реализма као одређеног уметничког правца; он се био, нарочито у Француској, одвећ ограничио на спољашњи живот и приказивање његових ружних страна (натурализам). Људски дух, заморен тим егзактним, понекад грубим сликама као и одвећ тесним калупом реалистичке школе, зажелео је опет више душе, интимности, осећања и маште. Као реакција на идејну празнину, неполетност и стерилност материјалистичке филозофије јављају се опет идеалистички филозофски правци (неосхоластика, новокантизам, психологизам, Бергсонова филозофија интуиције и др.); у вези с тиме наступа повратак субјективизму и индивидуализму, али у новим формама које ће одговарати новом ставу модерног човека према животу и његовим проблемима. Писци, ослобођени сваке доктрине, почињу да траже нове путове за изражај својих осећања, која с растом цивилизације постају све сложенија и дубља. Они се из грубе стварности повлаче опет у се, у свет својих снова, а спољашњи свет примају само као симбол, слику свог духовног и моралног доживљавања.

Основна ознака модерне уметности и књижевности је у томе, што она не познаје једног калупа и школе, већ тражи, у духу неоромантике, слободу у гледању на свет и уметничком стварању; зато модернизам није јединствен уметнички покрет; заједничко је свим правцима само бежање од стварности, тежња за нечим новим. и потпуно својим, индивидуалним.

Главне струје модернизма на Западу јесу: 1. Декаданса (fin de siècle), тражење заборава од грубе стварности у вештачким уживањима, алкохолу, хашишу, опиуму и ужареној, нездравој фантазији; то је поезија велеградског подземља, где је лепота помешана са блатом и крвљу, поезија блазираности и презасићености модерном цивилизацијом. Песници постизавају уметничке ефекте необичним, неочекиваним и смелим сликама и поређењима, понекад грубим речима и неким горким цинизмом (Бодлер, Матош и др.). — 2. Другу струју претстављају парнасовци, ларпурлартисти, који траже бестраственост и објективност, али не ради изучавања социјалних односа и проблема,. већ у име апсолутне лепоте, која се као идеал уздиже над тешком и. променљивом стварношћу. Парнасовци стварају култ форме; уметничка дела су им као исклесана у скупоценом камену, дотерана, исцизелирана, прецизна и класична (Леконт де Лил, Хередиа, Теофил Готје и др.). — Трећа струја, симболизам, одриче се, напротив, сваке заокружене, видљиве форме, већ тражи од уметности апсолутни субјективизам и слободу. Основа поезије за њих није скулптура, као за парнасовце, већ музика (Верлен: De la musique avant tout!). Песник уноси у дело своја лична осећања, али их не прецизира него само набацује, препуштајући читаоцу да погоди његов „штимунг“ и да га испуни својом властитом маштом и прожме својим осећањем; живот и његове појаве за њ су само симболи, а њихова вредност је у души песниковој, не изван ње (Малармé, Верлен, Метерленк и др.). — Дакако, те главне модернистичке струје не могу се увек оштро делити једна од друге, већ се оне често многоструко испреплићу; осим тога, постоји много писаца који су у себи спојили особине различитих других праваца; тако имамо код Скандинаваца, Немаца, Руса и др. симболизам помешан са социјалним реализмом (Ибсен, Хауптман, Чехов и др.); код романских писаца реализам с артизмом (Анатол Франс, Г. д’Анунцио и др.); реализам и декадансу код Пољака (Пшибишевски) и др. У тој разноликости и неодређености праваца и уметничких теорија састоји се типично обележје целе модерне уметности, па и књижевности.

Код нас се модерна књижевност стварала углавном под утицајем француских и немачких писаца и песника, па зато налазимо у њој више или мање све споменуте правце. Највише се они испољавају у лирици, мање у драми и приповести; најјаче струје су у нашој лирици парнасовски ларпулартизам (Дучић, донекле и Ракић и Видрић) и симболизам (Војновић, Назор, Домјанић, Николић, Жупанчич, Цанкар и др.). У прозним делима већином превладава још реализам (Ускоковић, Станковић, Ћипико, Шимуновић, Финжгар и др.), а деломично се јављају и модерни артистички и симболистички утицаји (Војновићеве драме, Матошеве приповести, Назор, Цанкар, Мешко и др.).

Иво Војновић (1857—1929)

Родио се у Дубровнику у патрицијској породици, од мајке Италијанке. Учио је гимназију у Сплиту и Загребу, право у Загребу. Служио је неко време у управној струци, затим као драматург загребачког казалишта; за време рата био је прогоњен од аустријских власти. Последње године провео је у Београду, где је и умро. Сахрањен је у Дубровнику.

Војновић је најизразитији претставник симболизма у југословенској књижевности. Одгојен на западним, углавном романским литературама, он ствара свој посебни, отмени и сјајни свет, богат идејама, и чувствима. Син старог Дубровника, који је више векова стојао на граници словенског Југа и латинског Запада, Војновић обухвата у својим делима српски борбени национализам, стари дубровачки аристократизам и венецијанску рафинираност, узвисујући све то до општечовечанских симбола.

Војновић је почео приповеткама (Гераниум, „Пером и оловком“), у којима већ оперише симболима: гераниум, чедни цвет сиромашних људи, симболизује промашени и од људи незапажени живот старе дубровачке уседелице. — Остале приповетке (Росе-Марy итд.) већином су по мотивима интернационалне и највећим делом романтичне и авантуристичне. — Већом приповетком „Ксантом“ Војновић се враћа Дубровнику и слика трагедију јаких страсти и патња на позадини бурног мора. Она по својој напетости и драмским ефектима чини прелаз према главном Војновићевом раду — драми.

Војновићеве драме су по пореклу мотива дубровачке, народне и интернационалне.

У Дубровачкој трилогији Војновић приказује три момента у историји дубровачке властеле: у „Аллонс енфантс“ слом слободе падом Дубровника 1806 год., тј. момент политичке пропасти; у „Сутону“ црта материјалну пропаст племићких кућа, које се још не дају згазити навалом демократизма те су спремне да славној прошлости жртвују личну срећу (Павле); „На тараци“ претставља модерно доба мешања сталежа, повлачење старог Дубровника и долазак нове, интернационалне, покварене генерације — моралну пропаст. — Дело је прожето дубоком тугом и љубављу према прошлости и лепоти некадашњег живота, који је рађао јаке личности (Орсат, Деша, Павле) и високу културу. — Из дубровачког живота, али из пучке средине, јесте и драма Еквиноцијо, где Војновић приказује с једне стране трагедију мајке која, видећи како човек, који је њу завео и напустио те хоће да упропасти њихова сина, приказује сину своју срамоту, с друге патњу сина који доживљава душевни „еквиноцијо“ те је спреман да убије оца ради девојке. Као и у другим драмама, мајка се жртвује, спречава сина у злочину, али га чини сама.

Драме из народне историје (Смрт мајке Југовића и Лазарево васкресење) симболички приказују патње српског народа у борби с Турцима. По мотиву познате народне песме Војновић приказује горостасну фигуру мајке-мученице, која даје домовини своју децу и шаље последњег сина да спасе барјак на Косову, и лик сељачке мајке која жртвује своју љубав према сину и одриче га се да спасе своје село од турске освете. — Обе драме одишу узвишеним патриотизмом и пророчанском вером у блиско „васкресење“.

Међу драме с општим, интернационалним мотивима и више или мање авантуристичком радњом, иду „Psyche“, „Госпођа са сунцокретом“ и „Imperatrix“. „Psyche“ приказује љубавну драму пољских аристократа и уметника у емиграцији; има много нежности и грациозности, али радња је прилично удешена и наивна. — Госпођа са сунцокретом је заправо химна Венецији, „заводници старој“, која привлачи авантуристе целог света, људе без срца и савести, али с великим страстима. Елементи кобности и злочина превладавају овде на рачун уметничке стране. — „Imperatrix“ је најмагловитија у свом симболизму; у њој је Војновић хтео дати идеалну слику жене као мајке свих несретних и симбол људске патње. — Све Војновићеве драме проткане су лиризмом; понекад се оне свршавају песмом (Мајка Југ., Лаз. васкр.); понекад се лиризам испољава у опису декора, лица, природе (Госп. са сунц.) те ствара „штимунг“ за појаву драмских лица; понекад пак сам декор саставља главни симбол драме (Лаз. в., Еквин.).

Војновић је певао и песме (Лападски сонети), у којима опева дубровачке великаше са истим чувством као у својој „Трилогији“.

У својој целини Војновићево дело значи велик напредак у нашој књижевности; он се диже на ниво европских писаца, јер је и по својим општечовечанским темама и по њиховој уметничкој обради потпуно на висини савремене светске књижевности.

Јован Дучић (р. 1874)

Родио се у Требињу у Херцеговини; учио је препарандију и био неко време учитељ. У Швајцарској и Француској учио је право и дипломатске науке и ступио затим у дипломатску службу; сада је посланик наше Краљевине у Букурешту.

Дучић се развијао најпре под утицајем Вој. Илића, а касније француских симболиста и парнасоваца (Леконт де Лила, Хередије и др.) губећи све више везу са својом постојбином, заносећи се културом Запада и њезином прошлошћу и певајући у духу западњачког артизма. — Најбољу карактеристику своје поезије даје сам у песми „Моја поезија“: она је „мирна“, „хладна“, „одвећ лепа да се свиђа сваком, одвећ горда да би живела за друге“, она неће да буде социјална или патриотска, „да води гомиле што нагле“, већ аристократски узвишена, приступачна само профињеним, отменим духовима. То је поезија без страсти, одраз душе човека који не тражи љубави ни пријатељства, него бежи од њих у самоћу да избрише сваки траг људског додира, сваку везу коју човек наслеђује од других генерација и која убија оригиналност и индивидуалност (Сапутници). Он би радије дочекао каквог јаког непријатеља, који би у њему пробудио отпор и снагу (Непријатељ); боља је и несрећа неголи једноликост просечног живота. — Истргнут из људске средине и препуштен својој машти, песник пред собом види смрт која је грозна, јер свуда „зија њен понор и злочин“ („Песме смрти“). Као што је песник туђ људима, не може ни Богу да се приближи; Бог је за њ онај „који ни по чем није нама сличан“; он, додуше, осећа његово недостижно величје, али је то религија ума а не срца, те га оставља хладна, не крепи га, већ тишти (Песме Богу). — Дучићева љубавна лирика приказује антитезу између две жене: једне замишљене, идеалне, симбола чистоће и духовности (Строфе једној жени, Песма жени), и друге, обдарене свим дражима и манама телесне лепоте и страсти. Он чезне за првом, али наилази на другу, и разочаран, уморан, одвраћа се од саме љубави (Песма, Једним истим путем, Замор, Сутон). — Најтипичније Дучићеве песме су оне где он изражава извесно расположење, „штимунг“ у природи. Пејсажи за њ нису визуелне слике, већ низови душевних расположења (Сенке на води, Јадрански сонети, Јутарње, Вечерње и Сунчане песме). — Дучићеве слике из прошлости рађене су под утицајем француских песника Л. де Лила, Хередије и др. Као и они, Дучић у ту сврху бира најчешће сонет, који песника присиљава да буде кратак и да у неколико речи створи „штимунг“ ренесансе, барока или српског средњег века. Најбољу групу чине дубровачки сонети, где песник приказује рафинираност и декоративну отменост 16 и 17 века (Дубровачки поклисар, Дубр. епитаф, Дубр. вино). — Исте елементе као стихови показују и Дучићеве песме у прози (Мала принцеза, Прехисторијска љубав, Песма о жени итд.); писане су духовито, у стилу старих минијатура.

Дучићева проза састоји се од збирке афоризама „Благо цара Радована“ и од неколико писама из Италије, Шпаније и Грчке, писаних сјајним уметничким стилом, у коме све блешти од духовитих епитета и компарација и других стилских рафинираности. У њима има много занимљивих опажања и мисли о уметности, природи и обичајима тих земаља.

Дучић је наш најчистији ларпурларист и претставник културног профињеног западњаштва, кабинетски песник, који сваки уметнички доживљај филтрира кроз мозак, клешући га у што савршенију форму и дајући му све ознаке отмености и узвишене објективности. Зато је Дучићев стил отмен, концизан и сликовит; песме су му кратке и пластичне, више говоре оку неголи уху; заслепљују блеском поређења и епитета, те више делују бираном и отменом фразом са богатом и звучном римом неголи својом непосредношћу и осећањем.

Милан Ракић (1876—1938)

Родио се у Београду; гимназију и правни факултет учио је у Београду, а науке је наставио у Паризу. Служио је у дипломатској струци, био наш посланик у Софији и Риму; умро је у Загребу, а сахрањен је у Београду.

Ракић је почео певати 1902 год. истичући се одмах савршеном уметничком формом и дубином мисли и осећања. Иако је свој талент развио под непосредним утицајем француских ларпурлартиста (нарочито парнасоваца Хередије, Рењеа и др.), Ракић је остао свестан национални песник, повезан са својом земљом и народом. Број Ракићевих песама није велик, али су му мотиви богати и разноврсни. У родољубним и социјалним мотивима Ракићево родољубље није вербалистички усхићено и лажносентиментално, већ реално, истински доживљено и свесно; он мушки одговара на оптужбе добациване предратној омладини због недовољног патриотизма: он воли своју домовину као мајку, и без непотребног вербалистичког одушевљења даће за њу живот „знајући што даје и зашто га даје“ (На Гази-Местану). Његова социјална бол није у празном јадиковању, него у несломљивом пркосу према насилнику, у победи мисли и духа над џелатом (У кврге су ме бацили ...). — Засебну групу патриотске поезије чине слике из српске прошлости. По угледу на Леконт де Лила и Хередију дао је низ слика историјских личности и споменика у којима се испољава разумевање за дух појединих епоха и љубав према домаћој старини (Јефимија, Симонида, Напуштена црква). — Мисаона лирика Ракићева прожета је осећањем о ништавилу и бесмислености живота, пролазности свега на свету и свеопштој беди човечанства: човек пролази кроз живот као гоњена звер, док изнемогао не падне, а хајка гони даље друге несрећнике (Хајка). Човек као упрегнуто кљусе проводи живот у раду за друге, у тупом и мучном ходању у кругу, у нади на срећу и радост која цвате наоколо, али које он никад неће осетити, већ је само наслућује својом клонулом душом која ће наћи смирење тек у гробу (Долап). — Средина која окружава песника мучи га и тишти својом просечношћу и баналношћу (С кровова ниских, Проживесмо, драга), и он види једини излаз у смрти; али се боји да ће и њу оскврнути људска грубост. зато би хтео умрети у лепој природи (Жеља). — Љубавна лирика прожета је такође општом тугом. За Ракића је љубав дубок душевни доживљај; од жене тражи да му буде блиска у духу и пати кад не наилази код ње на разумевање (Наша је љубав била краткога века, О склопи уста .. .). Осећај туге загорчава песнику љубавну срећу, јер зна да ће морати испаштати сваки час среће (Орхидеја). Његова љубав је узвишена, духовна и дубока, али мучна, јер је трује филозофска рефлексија о пролазности и ништавилу земаљске среће.

Стил Ракићев је јасан, прецизан, сажет, ритам (обично трохејски 12-ерац и 13-ерац) течан и мелодичан; слике су му пластичне, а риме биране и звучне.

Владимир Видрић (1875—1909)

Родио се у Загребу од оца адвоката; учио је гимназију у Загребу, право у Прагу, Загребу и Бечу; умро је као адвокатски приправник у Стењевцу.

Видрић је писао мало: има свега неких 30 песама (Пјесме, 1907), али оне јасно изражавају његову књижевну физиономију. — Видрић је најтипичнији старокласични поганин у хрватској модерној књижевности. Одгојен у културној средини, класично образован и бавећи се специјално римским правом и његовом историјом, заволео је свом душом лепоту и хармонију римског класичног доба и каснију романску прошлост. Његова је поезија космополитска: мотиве за своје песме налази у Јудеји, Шпанији, Египту, Херкулануму — а они су увек једнаки, исти: бујност живота, лепота природе и жене. Његове песме нису директни изливи његове душе, већ слике, управо минијатуре из различитих историјских епоха по узору француских парнасоваца (Хередије, Леконт де Лила и др.); али док ти писци теже да даду што тачнију историјску позадину, Видрић само набацује неколико црта дајући не толико детаљну слику колико ниансу, „штимунг“ извесног доба. Његов класични свет није прави стари свет, већ антички свет гледан кроз призму модерног човека; отуда она фина иронија која пробија кроз скоро сваку, и најозбиљнију и најтужнију његову песму. — Већина Видрићевих песама црта античко доба, углавном декадансу Рима (Бони морес, Помпејанска сличица, Елије Глауко, Цоена, Еx Паннониа). С једне стране су културни и мудри, али засићени Римљани — сенатори, аугури, матроне итд. — а с друге јаки и страствени барбари и барбарке који трагично гину у додиру с њима. — Једина права стварност живота за Видрића је уживање у љубави и страсти: сама природа својом раскоши и богатством гони човјека да ужива; Зеус (Амброзијска ноћ), Пан (Јутро), Јехова (Два левита) и анђео (Гонзага) — сви проповедају свемоћ љубави. Та љубав је понекад кобна и трагична (На Нилу), понекад игрива и кокетна (Боскет), понекад, кад песник говори на своја уста, дубока и искрена, — она је једини покретач људског живота. — Као позадину за ту чулну љубав Видрић слика пејсаж, шарен и са много светла и сене. — У романцама из средњега века (Романца, Језуити итд.) песник жали за животном радошћу коју убија узани и строги хришћански морал (Дон Диего пред женом). Зеус је створио човека за уживање, али живот га гони да у тешком раду изгуби вољу за лепотом (На облацима); у томе је по Видрићу трагедија савременог човека.

Видрић је у првом реду сликар, и у његовим песмама има много сликовитости, боје и еротичног расположења, а у исто време осећа се нека модерна сломљеност, недовршеност: многе песме су као прекинуте, недовршене те остављају читаоцу да их попуни својом маштом (Романца, Еx Паннониа, Ноћ). У погледу музикалности Видићеве песме заостају за сликовитошћу; ритам му је неједнак, због кривог ацента понекад неправилан; риме су му слабе, бледе, са мало звука, али је целокупан утисак ипак снажан.

Драгутин Домјанић (1875—1933)

Рођен је на имању Крчима (Св. Иван Зелина) у старој властелинској породици; учио је гимназију и право у Загребу, затим је служио као судац у Загребу, где је и умро.

Домјанић је искључиво лирски песник. Осетљив, повучен у себе и своја дубока и болна чувства, он у својим песмама слика. интимне доживљаје своје душе, свој став према животу и људима. — Живот га престрављује својом грубошћу и блатом, а људи газе по свему што је њему драго: по љубави, идеалима, вери; као Паглиаццио он мора да глуми пред људима да сакрије бол и да се смеје кад му се срце цепа (Риди Паглиаццио). Његов профињени аристократски дух не дозвољава му да се помеша са простом, ниском светином која се гомила по градским улицама (Улица), похлепна и бестидна, и чији цинички и развратни смех, као симбол зла, вређа његову душу. Он, који као дете верује у чудо, осећа да „нема чуда и ничега нема, јест само ноћ и смијех тај груби“, он је осамљен, и њему је „свеједно да ли умире, сања или љуби“ (Смијех у ноћи). Сам живот је досадан и тежак кулук, јер човек мора да ради непотребан и мучан посао, док га живот узалуд зове да ужива у лепоти (Кулук). — Од животне прозе он тражи заборав у успоменама на стара времена, кад су аристократи духа могли живети далеко од градске гомиле, у лепим барокним дворцима, уживајући у музици клавесена, у киповима амора, алејама, пуним ружа и глицинија, у узвишеној поетској љубави. Сећање на детињство проведено у таквом дворцу побуђује га на низ слика из барокног доба (Фигурице, Позабљени амор, Пауни), али гледаног издалека, с тужним сазнањем да је то неповратна прошлост; и овуда су прошли људи: дворац је срушен, место цвећа расте трње и шикарје (Крче, На Крче), а стари парк „већ се оре“. — Али људи који су уништили овај његов рај нису могли избрисати успомену на њ, везану за оно што је сваком најдраже, — на мајку, којој су посвећене неке од најлепших песама (Беле роже). — Песникова самоћа и повученост избија највише у љубавним песмама: његова љубав је плаха, сетна, чиста, духовна, далека од грубе еротике. Он крије своју љубав иза привидне охолости и цинизма; али у самоћи, без наде на срећу, моли Бога за срећу вољене жене (Резигнација, Молитва, Кад би знала); његова љубав је одвише духовна да би освајала силом, одвећ поносна да би просјачила за љубав (Не вјеруј). Он опрашта жени неверност, али је не може заборавити (Послије љубави); дао је тако много да је уверен да га ни она неће заборавити (Никад), јер је он у њој волео свој идеал: „Пред тобом лик, у ком си све то наћи мнио. А кад си дош’о до њег — бјеше само жена!“ (Риди.) — Али маколико је песник повучен у своју самоћу, он није глух за патње свог народа, коме се често одузима и рођена груда, те он мора да се сели по свету за крухом (На колодвору) да негде у Америци умре у засипаном руднику, стиснув у рукама кесу с родном земљом (Рудник). За време балканског рата он поздравља Србе у борби за слободу и завиди им што се активно боре, док Хрвати морају трпети „док нам и последње туђин не оте, ми морамо живјети; сретнији ви сте: Ви умирете“. — Светски рат побуђује у њему још већи бол за онима који гину за туђина оставивши код куће очајне жене, старце и децу (Прошеција); он зна да „највише где их погиба, сигурно там будеју наши“ (Цикламе, крваве цикламе). — Сломљен својом и туђом несрећом, песник се обраћа Богу и у Њ полаже своју последњу наду (Вапај из дубина).

Домјанић је један од наших најнежнијих, најлиричнијих песника, отмен, срдачан и благ; нарочито су му топле песме спеване његовим „слатким кајкавским“ дијалектом (Кипци и попевке, 1917, В сунцу и в сенци, По драгому крају). Ритам му је разноврстан и мелодичан, слике лепе, а општи тон му је искрен и убедљив.

Миховил Николић (р. 1878)

Родио се у Кричкама код Дрниша (Далмација) у кући грко-католичког жупника; учио је нижу гимназију и вишу трговачку школу у Загребу, где сада живи као директор осиг. друштва „Croatia“.

Николић је био један од најомиљенијих лиричара хрватске Модерне у последњим годинама 19 века, јер је у својим песмама изражавао просечни дух и чежње своје средине; није се одликовао нарочитом индивидуалношћу ни у идејама ни у форми, али је уносио у песме искрен, нежан тон и топлину осећања. — Николићев модернизам огледа се пре свега у схватању песника и његове улоге у духовном и културном животу; њему је суђено да носи у души посебни свет сања и машта (Мој свијет, Ја лијетам по том свијету). Његова душа лебди високо изнад земље и њене прозе (Из давног доба); али иако уздигнут изнад људи, песник не осећа мржње према њима, он би хтео да их воли и узвиси до себе, али не наилази на разумевање те остаје осамљен (Несхваћен, Моја песма и др.) — Николићеве љубавне песме једноставне су, сентименталне и углавном понављају исти мотив: чежњу, састанак с драгом, загрљаје, срећу и сласт љубави (Без наслова, Смијешиш се, У мраку је било, О ноћи — слатка и дуга!). Често се у ту љубав уплиће сета, умор и туга, мисао на пролазност љубави и живота (Пријегор). — У његовим сликама нема јасних контура, све је као у полумраку који изазива нарочито лирско расположење (Nocturne, Двије душе, Падају пахуље, У сумраку). — У својим мисаоним песмама Николић истиче несклад између својих идеала и тежња и грубог живота (За срећом); али он није песимист, већ воли живот и лепоту природе, тежи за светлошћу и младим весељем (Ја ћутим снагу крељути). Ни мисао на смрт не изазива у њему жалости, јер верује да ће живети у својим песмама (О каткад занесен). — Осим песама Николић је дао и неколико приповедака и један драмски комад (Разбијени сни), где износи сукоб идеала и збиље у души младе девојке.

Николићеве песме (Књига пјесама, 1917), упркос извесној субјективности, не одају јак лирски темперамент ни изразиту и богату индивидуалност; стил му је често прозаичан, несликовит, с понављањима и бледим епитетима, са често баналним римама и храпавим, натегнутим ритмом.

Антун Густав Матош (1873—1914)

Родио се у Товарнику (Срем); у раној младости дође у Загреб, сврши 6 разреда гимназије и после кратког учења ветерине у Бечу дође 1894 као војни бегунац у Београд, где је провео, с дужим прекидом у Швајцарској и Француској, готово 8 година; год. 1908 би амнестиран, врати се у Загреб те се бави новинарским и књижевним радом; умро је у Загребу.

Матош се истакао као приповедач, песник, критичар и новинар. Матошеве приповести и цртице (Иверје, Ново иверје, Уморне приче) истичу се необичном, фантастичном и бизарном фабулом, у којој писцу није стало толико до вероватноће догађаја колико до симболике која се крије у њима. Матош приповеда о којекаквим перверзним типовима (гроф у причи „У чудним гостима“), необичним љубавним авантурама с крвавим завршетком (Camao), о човеку који полуди од грижње савести што је упропастио невину девојку (Миш) или од предугог гладовања и страдања (Божићна прича), о девојчици која се, бежећи од пијаног развратника, смрзава у снегу (Честитка), о пиљарици коју газе мађарски хусари на Јелачићеву тргу, итд. Главни су мотиви распаљене страсти, разврат, освета, крв, лудило, сав онај свет из прича Е. А. По-а и Конана Дојла и др. енглеских писаца с краја 19 века, тајанствен, крвав и пун страве, код кога човека хвата језа. Као По, и Матош прича једноставно и пластично, не улазећи у анализу или карактеристику, јер га не занима психа, душевни процес његових лица, него сам догађај, бизарно и артистички исконструисан, који се готово увек диже до симбола.

У песмама (Загреб, 1923) Матош је још више артист него у прози; његови стихови, иако понекад доста банални, одају осетљиву лирску природу, напаћену страдалничку душу боема који је у туђини скапавао од глади и жудео за домовином. У песмама му је форма, звук и музика важнија него садржај; то су песникове моментане импресије о животу и људима, о љубави, тузи и разочарању (У врту, Тајанствена ружа, Реликвија, Canticum canticorum), о пониженима и тлаЧенима, о домовини и њеним јадима (Стара песма, Мора, 19. В. 1907, 1909, Младој Хрватској, При св. Краљу, Исељеник) и, нарочито, о свом Загребу (Код куће, Гнездо без сокола, Чувар).

Најважнији је Матош као критичар и фељтонист (Огледи, 1905, Видици и путови, 1907, Фељтони и есеји, 1917); у души естета и лирик, с огромним књижевним образовањем, Матош је књижевна дела и њихову вредност више осећао него што је могао исказати; његови су прикази Сремца, Веселиновића, Крањчевића итд. сјајне импресије и тачни портрети, оживљени његовим духом; он не анализира уметника и његово дело, већ даје о њему своју импресију, врло личну и субјективну, с мноштвом асоцијација из дела светске књижевности које му се намећу, па су ти његови радови значајнији за Матоша него за писца о коме говори. Поводећи се за својим осећањем, он је често ћудљив и својевољан у својим закључцима и заједљив, сатиричан у својим излагањима; ударао је на лажне величине и медиокритете борећи се за праву чисту уметност. Такви су и Матошеви фељтони, у којима говори о књижевницима, страним и домаћим, о разним књижевним и културним појавама, о утисцима са својих путовања итд. Свуда јака лична нота, где често симпатија или антипатија одређује његов став. У нападајима не познаје мере, и његова сатира често прелази у сарказам и псовку, иако је Матош у души био мек и благ.

Живећи дуго у Београду, где је нашао своју другу домовину, дружећи се са свим тадашњим београдским књижевницима и пишући о њима у хрватским листовима, Матош је много учинио за духовно зближење тих двају наших племена; својим артизмом у причама и песмама, указивањем на стране, нарочито француске писце, и својом огорченом борбом за чисту уметност и за поштење у јавном и културном животу он је много допринео подизању наше књижевности.

Владимир Назор (р. 1876)

Родио се у Постирама (острво Брач) у земљорадничкој кући; учио је гимназију у Сплиту, а природне науке у Грацу и Загребу. Затим је служио као наставник гимназије и препарандије (највише у Истри), као управитељ дечјег дома у Цриквеници итд.; сада живи већином у свом завичају на Брачу (Бобовишће).

Назор је и по мотивима, и по песничким формама најразноврснији песник хрватске Модерне; главни му је рад на лирици.

Назорова родољубна рефлексивна лирика пролази кроз три стадија: у првим, историјско-митолошким песмама (Славенске легенде, 1900) црта Словене као засебну, вишу расу; то су људи пуни љубави, високих идеала, носиоци новог морала (Суђено је да словенско стабло многим плодом роди, да далеко покољење наше свијет препороди — „Живана“). Поједине мотиве узима из руских „билина“ (Дунај Ивановић, Илија из Мурома), чешких народних легенда (Лозана) итд. Али по обради и општем тону те су легенде више космополитске, с идеалном, морално наглашеном тенденцијом: борбом тмине и светла. — Други ступањ претставља приказивање хрватске прошлости (Хрв. краљеви, 1912, Градови, 1908). Као основну црту Хрвата Назор истиче јунаштво, снагу и борбеност: Хрвати нису више носиоци идеалног морала него „пород вука и арслана“, који се крваво боре за своја права и родну груду (Истарски бан, Ратимир, Мика), али су кадри да се и међусобно кољу и убијају (Бранимир). Као идеал мудрости и праведности приказан је Крешимир, краљ-филозоф, који учи народ да је спас у раду. У ускрисивању херојске прошлости песник види будући препород хрватског народа који у 800-годишњем ропству није изгубио своје националне свести (Звонимирова лађа — „на песку је — ал’ још ту је!“). Али кроз слављење прошлости пробија код Назора успомена на дуго народно робовање, на доба кад су Хрвати „пред двориштем туђим лајали снажно, ступ, сидро и батина били“ (Нове пјесме, 1913). — Он се окреће према правом свом народу, који није више шума, него тек шикара, не див ни погански бог, већ слаб мученик-човек; у овом трећем ступњу своје родољубиве лирике Назор даје своје најтоплије и најјаче песме (Галиот, Шикара, Ми, На мртвој стражи). — У свим тим песмама тешко је оделити лирику од епике; садржај им је епски, из легендарне историје, али је обрада лирска.

Назорова љубавна лирика приказује целу скалу љубавних осећања од идиличне и чисте љубави младих бића, који су или симбол природе или њен саставни део (Код огништа, Позив), до вечите борбе човека и жене (Мржња, На раскршћу итд). Као стари трубадурски писци (по којима је назвао једну збирку „Пјесни љувене“), он се колеба између обожавања жене као симбола чистоће (Маска, Молитва, Госпа свију сања) и понижења жене као оруђа зла (Свијетло и сјена).

У Назоровим мисаоним песмама избија највише његова немирна душа која узбуђено тражи Бога и смисао живота. Он лута између пантеизма (Саркофаг, Живана) и хришћанског смирења (библ. мотиви, Нове пјесме); слави радост живота, опојност природе и телесног уживања, словенски поганизам (Перун), али познаје и дубине најцрњег очајања (Носталгија, Туга). Жеља за уживањем често је само начин да песник побегне од самога себе (Сање).

Епика Назорова обрађује исте теме као и лирика (Госпа од снијега, Утва златокрила, 1916): романтичну борбу добра и зла у симболичном облику измишљених легенда. — Животињски еп „Медвјед Брундо“ (1915) симболизира борбу старих (Брундо) и нових (Вукан) родољубивих јунака за слободу против туђинца који им отима земљу; у исто време то је химна Велебиту и његовој дивљој романтици.

Назорова проза описује углавном Истру и њезин живот. У „Истарским причама“ изнесена је симболично борба Хрвата против Италијана: див Вели Јоже (1908) робује пигмејцима, а кад се побуни и ослободи себе и своје другове, не уме да уравнотежи своју дивовску снагу: због неслоге губи опет своју слободу, али не очајава, јер у дну душе чује увек песму свог друга галиота: „Не буди робом, човек си ти“. — И у прози Назор остаје претежно лиричар, јер износи више своја чувства него реалну природу и људе. — Аутобиографски роман Шарко описује на уста пса Шарка живот песников, његово тражење истине, његова скитања, страсти, заблуде и испаштања. Мисаони и духовни живот уметников је тим рељефнији, што је приказан с гледишта природног и примитивног опажања верног пса.

У целини је Назоров књижевни рад прожет дубоким људским, топлим чувством; он је додирнуо многе стране душевног живота своје генерације и човека уопште у његову тражењу правде и среће. — Назор је лиричар, али његове лирске емоције пролазе кроз филтар мозга, рефлексије, па стога често немају животне непосредности те чине утисак интелектуалистичке, кабинетске поезије. Зато ни његов стил није свуда једнак: у лирским песмама сажет, тврд, али бујан и сликовит, у епско-лирским и мисаонима обично тежак, замршен, претрпан метафорама и симболима, апстрактан, док му је у прози живахан и сликовит, са много локалних народних израза.

Антун Тресић-Павичић (р. 1867)

Родио се у Врбању (на отоку Хвару) у трговачкој породици; гимназију је учио у Сплиту, Задру и Котору, филозофију у Бечу. После завршених студија није ступио у службу, већ се дао на новинарство; много је путовао, издавао часопис „Нови вијек“ (1897—1899), бавио се политиком и био после рата посланик наше Краљевине на страни. Сада живи у Сплиту.

Тресић-Павичић је пре свега лиричар; прве његове песме су патриотске, правашко-реторичне и узбуђене, уперене против народних издајица, итд.; ускоро се обраћа интимној и мисаоној лирици у духу новокласичне поезије Кардучија, парнасоваца и др. (Гласови с мора Јадранскога, 1891, Ђули и зумбули, 1900. Валови мисли и чувстава 1903, Сутонски сонети, 1904, и др.). Он је у основи романтичар, заљубљен у прошлост, нарочито античну, далеко од савремене грубе стварности, естета отмена укуса, профињена на изворима класичне и романске неокласничне уметности, аристократ духа, који се повлачи у свој свет снова и маштања, поклоник вечите и апсолутне Лепоте којој једино хоће да служи. Његова поезија је класичарска, отмена, виртуозна, често наивно бизарна и фантастична, али хладна, интелектуалистичка и исконструисана; код њега има више „мисли“ него „чувстава“, а колико их има, губе се у реторици и пози (Пјесник и лијер, Тамјан и смирна, Двије зипке, Уранион и др.). Том основном тону одговара и његов стил, висок, реторичан, често декламаторски патетичан, с необичним епитетима и метафорама. Тресић-Павичић уводи не само класични дух аристократске лепоте већ и форму, различите класичне метре на основу акцента.

Павичићеве драме обрађују мотиве из наше народне прошлости, по угледу на Ф. Марковића (Љутовид Посавски, 1894, Симеон Велики, 1897, Катарина Зринска, 1899), и из римске историје, под утицајем Шекспирових трагедија, али са бољим познавањем римске старине (Финис реипублицае, 1902, Цицероново прогонство, 1909, Катон Утички, 1911), у којима приказује расуло римске републике, раскалашеност и поквареност Рима и поједине јунаке, поштене и карактерне Римљане, који хоће да се одупру злу, али их оно побеђује (Цицерон, Катон). Драме су развучене, с пуно монолога и мало драматске радње, али је слика старога Рима у доба пропасти републике углавном тачна, а типови су верни и пластични.

А. Тресић-Павичић је писао и приповести (Судбина издајице, Изгубљени људи, Победа крепости, Моћ лепоте и др.), писане с доста маште, нереалистички, више лирски него епски, затим путописе (Преко Атлантика и Пацифика) и историјско-критичке студије (о макјавелизму, уроти Зринско-Франкопанској и др.).

Тресић-Павичић, који није много осетио борбу за опстанак, могао се несметано одати наобразби, естетском уживању и старокласичној „калокагатхији“; аристократ по духу и поклоник апсолутне хармоније и лепоте, коју налази у класичној уметности Грка и Римљана, Шекспира и Кардучија, он оживљава антички дух и новокласичну поезију, али не жаром свог темперамента као Видрић, већ као филозоф-естета, више формално него садржајно и духовно. Он нема топлине и жара, па зато његова поезија, иако формално дотерана, не може да загреје.

Отон Жупанчич (р. 1878)

Родио се у Виници на Купи (Бела Крајина); учио је гимназију у Новом Месту и Љубљани, а филозофију у Бечу. После кратког службовања као суплент одлази за домаћег учитеља и пропутује Француску, Немачку и др. земље; од г. 1910 борави у Љубљани као магистратни чиновник, уредник „Слована“ и „Љубљанског звона“ и др.; сада је управник љубљанског позоришта.

Почеци Жупанчичева књижевног рада падају у његове гимназијске године; певао је дечје и прве лирске и приповедне песме, једноставне, свеже, нежне и примамљиве, ослањајући се на словеначку, српскохрватску и украјинску народну поезију. До ширих уметничких концепција долази он у Бечу, кад се упознаје с велеградским животом и хиперкултурном поезијом француских декадената и симболиста (Бодлер, Верлен, Метерленк и др.). Ти утицаји јављају се и у првој његовој песничкој збирци „Чаша опојности“ (1899), али се поред тога ипак осећа дах песникове свежине, младићског жара и дрхтаве устрепталости. У каснијим песмама (Чез план, Самоговори, 1908, В зарје Видове, 1918) Жупанчич се ослободио тих утицаја и вратио се домаћим мотивима, израслим из његова зрелијег посматрања живота човечанства и његова малога народа; његова лирика постаје дубља, мисаонија, а у исти мах топлија, ближа рођеној груди. Жупанчичева љубавна лирика је нежна, плаха, уздрхтала, у почетку младићски несташна и понекад цинична, а касније све дубља и инстинскија (Пришла си, Тихо, брез бесед, Девојчица моја, Пољуби ме, Еј, мачице, Оранжа, Вихар, Уметник ин женска, Мед рожами). — Рефлексивна лирика је за песника најтипичнија, јер изражава праву бит његове у основу интелектуалистичке поезије. Песник осећа у себи исконски раскол између духа и осећаја, разума и срца, из кога потиче сва мука и патња човечанства; песник је тако рећи само изабраник који мора те патње најјаче да осећа (Птич Саможив, Пребујење); у том сукобу Жупанчич даје превласт разуму, којим анализира филозофске и животне проблеме човечанства (Сфинга, Визија, Самоговор), али није срећан све док не налази смирење те опреке у животној прасили — љубави према жени, народу и домовини (Ночни псалем, В тех тежких днех, З влаком, и нарочито Дума). У том смирењу песник осећа сву тежину и судбину патничког народа, али и љубав и самилост према њему и веру да ће доћи дан правде и слободе (Всех живих дан, Диес ирае, Ковашка, Жебљарска). — Међу најлепше Жупанчичеве песме иде циклус „Маном Јосипа Мурна-Александрова“, којим је поставио свом пријатељу-песнику диван споменик; песник проклиње судбину уметника-мученика кога зову гробови пре него што је испевао своју песму (Гробови тулијо), и код његове смрти открива му се тајна живота и смрти (Кај си?). Цели циклус провејава туга за изгубљеним пријатељем и великим песником. Слична елегична осећања одишу и песме спеване за време светскога рата у којима се назиру страхоте рата (Јожи Берцету в спомин, Бегунка при зибели, Дете чебља). — Значајна је Жупанчичева дечја поезија („Писанице“, „Сто уганк“, Цицибан ин ше кај и др.), у којој једноставним стиховима, који понекад потсећају на народну попевку, пева деци о загонеткама света и живота. — Трагедија Вероника Десенишка (5 чин.) обрађује познати песников и општечовечански проблем о односу срца и разума, љубави и дужности, оличен у лицима из историје цељских грофова. Трагедија обилује лепим лирским сценама, али нема довољно драматске живости. — Жупанчич је и најбољи словеначки преводилац. Мајстор речи, који савршено познаје свој језик, његову нијансираност и мелодичност, он уметнички прелева страна уметничка дела у свој матерински језик; преводио је Шекспира, Дикенса, Мопасана, Ростана, Галсвортија и др.

Жупанчич је, поред Прешерна, највећи словеначки лиричар и један од највећих југословенских песника. Богатством нових мотива и песничких метафора и поређења, дубином мисли и ширином духовног хоризонта, формалном и језичном савршеношћу он је словеначкој лирици указао на нове, дотле неслућене могућности.

Борисав Станковић (1876—1927)

Родио се у Врању и рано остао без родитеља; учио је гимназију у Врању и Нишу, право у Београду. Неко време био је у Француској, а затим је служио као чиновник у разним струкама, напослетку у министарству просвете. Последње године живота провео је у Београду, где је и умро.

Станковић је први писац Јужне Србије. Он у својим делима скоро искључиво описује Врање, и то у оно старо патријархално доба које је знао само по причању, па га је зато много идеализирао. У своја дела уноси типичне балканске и оријенталне црте: чулну љубав, фатализам и слабост воље од којих пате његови јунаци. Али те оријенталне особине ублажене су код Станковића словенском нежношћу, самопожртвовањем и неком тешком сетом и вечитом тугом која чини основни мотив његових дела. Иако није написао ниједне песме, он је пре свега песник, и његова дела, у макаквом облику писана, најјача су баш са песничке стране.

У приповеткама (Стари дани, 1902 и др.) Станковић слика углавном сукоб појединца са средином, борбу — обично неуспелу — за личну срећу. Љубав, покретна сила његових лица, приказана је као нека кобна сила, болест, грозница, у којој човек сагорева. Али она обично узмиче пред захтевима породице, сталежа и сталешких предрасуда, на којима почива патријархални живот (Увела ружа, Станоја, Покојникова жена, У ноћи и др.), те се та непроживљена љубав претвара у „жал за младост“, главну тему Станковићева дела. — Посебну групу чине кратке, тек набачене скице у збирци Божји људи (1902), где Станковић, као Горкиј „На дну живота“, приказује просјаке, луђаке, отпатке и жртве људског друштва (Парапута, Менка, Наза итд.). То је наличје патријархалног сталешког живота, који је газио и уништавао појединца. Писац слика те несрећнике са трагичним реализмом и са много жаљења, разумевања и самилости.

Највеће Станковићево дело је роман Нечиста крв (1911), у коме је хтео обрадити пропадање хередитарно оптерећеног сталежа спахијског реда и подизање новог, здравог сељачког сталежа који продире у град да замени дегенерисано грађанство. Радња се окреће око Софке, типичне Станковићеве личности, зреле девојке, која у самоћи вене уз уздрхтало колање вруће, „нечисте“ крви и сања о „принцу“ који ће задовољити њезине чежње. Али она мора да се жртвује за породицу и њезин углед удајући се за сељака, и то дечака, готово још дете, те њезина непроживљена чулност не налази одушка: Софкина животна трагедија почиње, и она пропада у блату. Премда је композиција романа непропорционална и приказ неједнако драматичан, дело даје утисак Софкине трагедије, кобне и неумољиве као стихија. У роману има сјајног јужносрбијанског колорита из друге пол. 19 в., дубоких психолошких опажања и потресних призора (Софка и луђак, Софка и њезин отац пред свадбу, Марко на свадби итд.).

Исте особине Станковићева рада избијају код његових драмских комада (Ташана, Коштана). — Ташана приказује деспотизам патријархалне породице која тражи да млада жена цели живот испашта своју, по њихову мишљењу грешну љубав. — У Коштани Станковић обрађује исти мотив као у својим приповеткама. Циганка Коштана симболизира чулну љубав, младост са својим заносом, песмом и наивним егоизмом. Три мушкарца на различит начин доживљавају њезину лепоту: млади Стојан бурно и сентиментално, његов отац Хаџи Тома тешко и мучно, свестан својих година и бесмислености своје последње страсти; а Митко види у њој само оличење своје пропале младости. Сва тројица су везани породичним и друштвеним животом; њему се жртвује несрећна девојка која је хтела да унесе мало слободе у мртву провинцијалну средину, а место тога је изазвала бурне страсти и сукобе. — Сви типови, чак и споредни, приказани су са много живота; иако је радња слаба, поједине слике су лепе и пуне поезије, те лиризам превладава над радњом (3-и чин).

Станковић је унео у српску књижевност нову и оригиналну ноту: место сентименталне или романтичне сеоске идиле приказао је сурову и чулну страст која потреса свим његовим лицима и одређује им животну судбину: дубоки, типично оријентални „жал за младост“, севдах и дерт, пун сензуалности и туге, и истински трагизам људских односа, сукоба и патња. Он се не интересује толико социјалним питањима данашњице колико психолошким проблемима које ствара јужњачка чулност у додиру са стварношћу. Станковићев стил је испрекидан и тежак. Као што су његова лица деца природе, примитивна и незаражена вишом културом, којима владају инстинкти, тако је његов начин приказивања примитивно-природан, као исклесан у грубом камену и неизглађен. То Станковићеву стилу даје извесну тврдоћу, али и утисак нечег јаког, елементарног и неизвештаченог.

Милутин Ускоковић (1883—1915)

Рођен је у Ужицу; учио је гимназију у Ужицу и Београду, а право у Београду и Женеви; за време повлачења српске војске 1915 г. убио се у Куршумлији.

Ускоковић је књижевни рад почео цртицама. Збирке „Под животом“ (1905), „Витае фрагмента“ (1908) и „Кад руже цветају“ (1911) одликују се лепом и дотераном формом, коју је постигао изучавањем западне, углавном француске књижевности. Али главни његов рад је у роману. Он је први код Срба дао романе из савременог градског престоничког живота. У Дошљацима (1910) Ускоковић црта живот младог књижевника, „дошљака“ из провинције, Милоша Кремића. Писац обрађује заправо две теме: љубав двоје људи које се не разумеју и не одговарају једно другоме по карактерним особинама, што и доводи до трагичног расплета (девојчино самоубиство), и проблем одрођивања од своје средине и отуђивања у граду. Ускоковић устаје против мешања сталежа, пренаглих промена у друштвеној структури, прешироког замаха појединаца, и тражи да свак остане у својој средини. После преживљене трагедије његов јунак налази излаз у повратку у своју паланку и у жртви за своју породицу, за одржавање њезина огњишта, где се неће осећати као „дошљак“. — У роману има добрих психолошких опажања и анализа, реалистичких описа предратног Београда и његова ђачког и боемског живота, али је радња сконцентрирана више око личности самог јунака. — У Чедомиру Илићу (1914) приказује се слична средина; главни јунак је „дошљак“ као и Кремић, и на свој начин доживљава трагедију провинцијалца у граду. Његов млади идеализам сукобљава се с егоистичном жељом за уживањем. Видећи у престоници лак и удобан живот каријериста, постаје и сам каријерист те се жени с богатом и размаженом девојком, напустивши вољену и одану Вишњу, која се враћа у унутрашњост. Али у новој средини Илић не уме да се снађе, пати од несрећног брака и својих пропалих идеала те се коначно убија. У Илићу је Ускоковић хтео приказати тип човека из почетка 20 века, дезоријеритирана и немоћна у животу, али је то више интернационалан него изразито српски, београдски тип; његове патње условљене су више личним неголи социјалним моментом.

По облику су Ускоковићеви романи дотерани; композиција је добро изведена, радња занимљива, а стил је топао, са много лиризма и лепим описима Београда и провинције.

Динко Шимуновић (1873—1933)

Рођен је у Книну; учио је препарандију у Задру и затим служио као учитељ у цетинској крајини и као професор у Сплиту; последње године је провео у пензији у Загребу, где је и умро.

Шимуновић је одрастао на селу (отац му је био учитељ) и скоро цео живот провео у Приморју и далматинском Загорју. У својим приповеткама црта богати и романтични крај код Цетине; изузетак чини његова прва приповетка Мркодол, у којој даје слику села из далматинског Загорја. У облику мрачне и жестоке сатире приказује његову материјалну и моралну беду као и затуцаност свештенства које спречава сваки напредак. — У приповеткама са Цетине пробија не сатирична нота, него љубав према селу и идеализација његова живота. Цетински сељаци су питомци јунака, хајдука и ускока, који се баве јуначким играма и отимају девојке. Најтипичнија приповетка је Алкар, у којој се отац и син боре за исту девојку, коју коначно отац, као у народној песми, осваја својом победом у витешкој утакмици „алки“. Рашица је нека елементарна сила која руши све да дође до циља, а његов син Салко, нежан и осетљив, подлегне и полуди од бола. Главни део приповетке посвећен је опису „алке“, која симболизује некадашњи витешки живот Цетињана и њихове борбе са Турцима. Опис природе и народних обичаја превладава над психолошком анализом карактера, те они често изгледају недоследни и неубедљиви. — У другим, мањим причама (Дуга, Мулика, Са Крке и Цетине) Шимуновић даје идеализирано село, које живи својим старинским патријархалним животом, чува своје традиције и нерадо гледа сваког дошљака „господина“ (сељаци из Поникве руше чак и друм да им нико не би дошао из града — Сирота). Контраст између здравих и јаких сељачких кућа и дегенерисане поиталијанчене господе истакнут је у већој приповести Породица Винчић; с једне стране су дивови сељаци (Арсеније) и фратри, из њихове средине израсли и слични више хајдуцима него свештеницима (Фра Мија) — с друге карикирани „цонти“, који напуштају село да бедно животаре у граду. — У роману Туђинац Шимуновић напушта село и приказује живот у Дубровнику. Станко Лукавац, отргнут од села, сам у свету, лута по свету осећајући се свуда туђим, међу сељацима као међу дубровачким „госпарима“, те коначно одлази у Америку да бар не буде сам „туђинац“. Тип јунака Станка није јасан, његова душевна драма недовољно је мотивирана, а градска средина описана је доста бледо. — Засебну групу чине његове успомене из младости (Млади дани, Младост), топла и нежна сећања на прве утиске из живота.

Шимуновић је самоникао талент, без ширег хоризонта, али тесно повезан са својим родним крајем који је познавао, осећао и волео. Његова јачина је у описима пејсажа, обичаја, народних веровања, у „штимунгу“ сличном народним песмама: с једне стране јуначке борбе и игре, крвна освета и хајдуковање, као у епским песмама, с друге неодређена туга, љубавна бол и пасивна трагика женске судбине, како је приказује народна лирика. — Стил му је једноставан, једар и пластичан, понекад (у романима) нешто развучен; језик чист, народан, с много локалних речи и израза, које његовим делима дају неки нарочити чар.

Иван Цанкар (1876—1918)

Родио се на Врхники, близу Љубљане, у сиромашној обртничкој кући с великом породицом; свршио је реалку у Љубљани и затим учио неко време технику у Бечу, али се ускоро посветио само књижевном раду: живео је дуго година у Бечу, а поткрај живота у Љубљани, где је и умро.

Цанкар је почео свој књижевни рад као ђак песмама, у духу песама Грегорчичевих и Ашкерчевих; касније, у Бечу, пева под утицајем немачких и француских декадената и неоромантичара, с јаком еротичком и цинички-сатиричком нотом (Еротика, 1899). — Ускоро је Цанкар увидео да му стих не даје могућности да изрази све пориве своје душе и прикаже слике своје маште, и он се окрене прози и драми. У души својој романтик, занесен својим уметничким сновима и опијен лепотом, Цанкар је сав субјективист: у свим својим делима (написао је око 30 књига новела, цртица, приповести и драма) приказује себе, своје патње, наде и разочарања, свој живот као симбол народног и општељудског живота. Одрастао у беди, понизиван и вређан, Цанкар је рано осетио мане словеначког друштвеног, културног и политичког живота, и у прво доба свога развитка он оштром сатиром бичује лажни друштвени морал, филистарство и бескарактерност, себичност и подлост, несклад између речи и дела, идеала и стварности (драме Јакоб Руда, За народов благор, Краљ на Бетајнови, Похујшање в долини шентфлоријански, Хлапци, приповести Тујци, Госпа Јудит, Крпанова кобила, Хлапец Јернеј ин његова правица и др.).

Филистрима и подлацима које је налазио у словеначком друштву Цанкар супротставља своје идеалне људе, идеалисте, уметнике, скитнице и поете, нежне и благе душе што чезну за светлошћу, животом, истином и правдом. Те своје људе он је обасјао свом нежношћу своје душе и топлином свога срца (Нина, Хиша Марије Помочнице). Нарочито је топло приказао жене и девојке као робиње своје дужности и љубави, јадне и забачене, али с великом душом и неутешном жудњом за лепотом и срећом (Ханца у Крижу на гори). Најлепши женски лик му је мајка, једина жена коју је он истински и дубоко волео и обожавао као патницу и робињу и једину светлу појаву у себичном и поквареном друштву (Францка у приповести На кланцу, Моје живљење и др.), Типичан Цанкаров претставник идеалиста-мученика је учитељ Мартин Качур, који долази у село с великим плановима о културном и моралном подизању друштва, али га филистарска и злобна средина душевно убија, те он, запрљан, утучен и јадан, умире на цести. — Цанкарова љубав према беднима и слабима, пониженима и увређенима који жуде за светлошћу и истином, постепено надвладава његов критички и сатирички став према друштвеном, културном и моралном блату; његова уметност постаје све сталоженија, интимнија, симболичнија; песник се повлачи још више у се те из своје душе и својих снова ствара свет уметности, лепоте и правде (Курент, Воља ин моч, Милан и Милена, Лепа Вида). Неки благи оптимизам обасјава његова последња дела (Моје живљење, Грешник Ленарт); најјаче избија то у последњој књизи Подобе из сањ (1917), у којој он индиректно, као неки одјек, црта страхоте светскога рата; он не оптужује, не буни се против страшнога зла, већ као свештеник и лекар душа топлом и увереном речју теши и указује на ускрснуће.

Цанкарова уметност је сва индивидуална, субјективна; у свим делима он слика себе самога и свет око себе, пројициран кроз призму своје осетљиве душе. Та слика није увек једнака, већ се мења према тренутачном расположењу песникову те се чини, гледана као целина, каотична и нескладна; али се у свим делима испољава исти дух, иста основна нота уметникове личности. Цанкар се у вечитој борби духа и материје, добра и зла јавља као уметник-тражилац лепоте, истине и правде. И његов стил је различит: сада је оштар, полемичан и циничан, сада лирски нежан и топао или сањаво симболичан, али увек личан, цанкаровски. Цанкар је мајстор језика и стила; он је открио сву музичку лепоту језика и ритам словеначке прозе и дао у својим делима богату ризницу слика и ликова, снова и уметничких визија.

Фран С. Финжгар (р. 1871)

Родио се у селу Дословиче код Брезнице (Горењско); учио је гимназију и богословију у Љубљани те служио као капелан и жупник у многим селима, највише на Горењском; сада је жупник у Љубљани.

Финжгар је почео писати још као ђак, под утицајем Јурчичевих и Керсникових прича (Гоздарјев син, Зарока о полночи). После бављења омладинском литературом и лирским и епским песмама („Триглав“) вратио се приповедништву и написао низ прича и цртица из живота горењских сељака, с реалистичким описима покрајина и личности и занимљиво израђеном радњом (Стара ин нова хиша, Детељица, Оче је, Смо па ле мож и др.). Прва већа Финжгарова композиција је роман Из модернега света (1904), којим је хтео да, на основу опажања радничког живота и њихових борба за друштвену правду, створи социјални роман у духу хришћанског социјализма. — Историјским романом Под свободним сонцем (1906—1907) описао је, под утицајем Сјенкјевичевих историјских романа, живот наших предака за време запоседања Балкана, њихову борбу с Византијцима и живот царске Византије у доба Јустинијана и Теодоре. Осетивши ваљда да није свладао огромну епску грађу и улио живот ликовима своје фантазије, вратио се Финжгар на приказивање живота око себе. У приповести Сама насликао је живот сеоске учитељице која страда, јер не налази ослонца и помоћи у сељачкој средини, а у Декли Анчки (1917) живот и морални пад двоје добрих сељачких људи који на крају доживљавају морално ускрснуће. У цртицама Пророкована приказује патње словеначког народа у светском рату. — Финжгар је написао и неколико драма, у којима је приказао живот словеначког села у садашњости и прошлости (Дивји ловец, Наша кри, Верига, Развалине живљења). — Финжгар је у основу реалист који у својим приповеткама и драмама анализира живот горењских сељака, радника и ситне сеоске интелигенције, али га приказује са становишта свештеника и духовног пастира те тражи да се задовољи етичка правда: мане и греси морају редовно да се испаштају. У концепцији и стилу нема јединствености; у првим његовим причама превладава идеалистичко-романтички утицај Керсникове и Тавчарове школе, а касније се опажа уплив руских и француских реалиста, а у последњим причама (Пророкавана и др.) испољава се тежња за модернистичком симболиком. — Занимљива, добро компонована радња, једноставни, некомпликовани карактери и лакоћа приказивања учинили су да су Финжгарове приповести постале врло популарне.

Франц Ксавер Мешко (р. 1874)

Рођен је код Св. Томажа близу Орможа; гимназију је учио у Птују и Цељу, богословију у Марибору и Целовцу; службовао је као свештеник по разним крајевима Корушке; после светскога рата живи близу Цеља.

Мешко је почео књижевни рад као ђак песмама и фељтонима, али је ускоро прешао на прозу, и то новелу и цртицу. Међу прве његове веће ствари иде роман „Кам пловемо?“ (1897), писан натуралистичком техником, али без натуралистичке идејне повезаности; али су најбоље Мешкове ствари психолошке цртице и новеле, покупљене у збиркама Об тихих вечерих (1904) и Мир божји (1906). У њима Мешко црта своје душевне борбе с еротичким поривима, које је као свештеник морао потискивати, али их не приказује реалистички отворено, већ застрто симболима и сентименталним лиризмом. Док Цанкар у својим лицима отворено и искрено открива најскривеније кутове своје душе, Мешко их прикрива сентименталном елегичном осећајношћу, као тешитељ младих морално посрнулих девојака и жена, који зна и схвата њихов грех и патњу. Највећа његова ствар је роман На Пољани (1907); Пољана је симбол словеначке домовине коју Мешко воли с болом у души због међусобне мржње људи и њихове тежње за туђином. У роману се испреплиће реалистично описивање сеоског живота с неадекватном симболиком и романтиком идејне конструкције о љубави која прашта све и побеђује мржњу. — Мешко је дао и неколико историјских прича (Драма изза давних дни, Чрна смрт, Кобилице), у којима опет намештени лиризам квари стварност историјског приказа, и драмâ (На смрт обсојени, Мати). — У последње време бави се Мешко омладинском и религиозно-медитативном прозом.

Мешко је мека, осетљива и нежна природа, па му је стил нежан, најчешће сентименталан, више лирско-песнички неголи зорно-сликарски. Зато су му најбоље успеле лирско-осећајне новеле које претстављају прикривене исповести његове осетљиве и у борби с природним нагонима напаћене душе.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Упоредо с развитком књижевности развијала се и књижевна критика која ју је пратила, оцењивала и тумачила, скретала на њу пажњу читалаца и тако много доприносила разумевању књижевних дела и подизању литерарног укуса. Како су почеци књижевног рада уско везани уз развитак књижевнога језика, негује се најпре филолошка критика: оцењује се стил, правилност и чистоћа језика, израза итд., али у само дело, његов садржај, композицију итд. ти први критичари не улазе готово никако или врло ретко. Такви наши критичари су: Вук Караџић, Милован Видаковић, Ђура Даничић, Станко Враз, Адолфо Вебер-Ткалчевић, Фран Курелац, Матија Чоп, Јернеј Копитар, Фран Левстик и др. — Други ступањ у развитку критике претставља т. зв. догматична критика: критичари улазе дубље у књижевно дело те га просуђују по идејама, садржају, композицији, изразу, али му прилазе с неким унапред спремљеним естетским или каквим другим правилима и догмама, те гледају да ли и уколико им које књижевно дело одговара или не; такву критику негују: Светозар Марковић, који књижевност и књижевна дела просуђује са гледишта социјалне утилитарности, тражећи од писаца да цртају социјалне прилике и жигошу друштвене неправде; Љубомир Недић, који књижевна дела суди према вечитим естетским принципима лепоте; сличну естетску критику негују Светислав Вуловић, Фрањо Марковић, Јанко Јурковић, Август Шеноа, Јосип Стритар, Фран Левец и др. — У вези с реалистичнијим и свестранијим схватањем књижевности и књижевног рада као и с развитком модерне психологије развија се психолошка критика. Она улази у проучавање књижевног дела и његова творца — писца, посматрајући колико је уметник унео у своје дело моменте који одређују став појединог писца и његових јунака према свету и животу; проучава се историјска епоха, расни момент и нарочито миље, друштвена и културна средина, у којој је писац одрастао и васпитао се и која се огледа у његову делу; проучава се душевни живот приказаних јунака, њихова животна истинитост, гледа се, уопште, колико је слика пишчева истинита и стварна (реална). Таквом критиком бавили су се код нас: Марко Цар, затим Миливој Шрепел, Чедомил Јакша (др. Јаков Ћука), Јанко Иблер, Јосип Пасарић, Динко Политео, Јанко Керсник итд. — У вези са модернистичким индивидуализмом и субјективизмом јавља се т. зв. импресионистичка (артистичка) критика, која неће да улази у потању анализу књижевног дела и његова творца, већ даје само утисак, импресију што је оно оставља на читаоца односно критичара; износе се судови о уметничком делу као таквом, основани на појединим елементима што их је критичар уочио, те се не обазиру на писца који стоји иза дела нити на средину из које је он изашао. Најбољи претставници те критике су сами књижевници, јер се истиче да само уметник може правилно да схвати и оцени уметника. Такву критику гаје Богдан Поповић, Бранко Ливадић, Владимир Луначек, Антун Г. Матош, Мирослав Крлежа, Иван Цанкар и др. — То су, дакако, само најекстремније методе, односно схватања и гледишта у књижевној критици, која се ретко налазе потпуно чиста, изведена консеквентно, без примеса осталих критичарских метода и становишта. Најчешће се догађа, нарочито у новије време, да критичар настоји да буде што свестранији, потпунији и праведнији, да обухвати не само читаво дело него и свеукупну уметникову психичку личност у читавој његовој друштвеној, културној и књижевној атмосфери; у том духу раде Павле Поповић, Јован Скерлић, Бранко Дрецхслер-Водник, Петар Скок (П. Миков), Милан Марјановић, Милутин Цихлар-Нехајев, Антун Барац, Иван Графенауер, Иван Пријатељ и др.

Љубомир Недић (1858—1902)

Родио се у Београду, где је свршио и гимназију; у Лајпцигу је учио чисту филозофију и психологију и постао затим професор филозофије на београдској Вел. школи; 1895 је издавао часопис „Српски преглед“; због дугогодишње болести бејаше више година прикован на кревет; умро је у Београду.

По струци филозоф, Недић почиње књижевни рад објављивањем популарно-филозофских расправа (о хипнотизму, сну и сновима, софистима итд.), али прелази ускоро на књижевну критику (Из новије српске лирике, 1893, Новији српски писци, 1901, Критичке студије, 1910.) С развијеним интелектом, али слабо осећајан, Недић је себи створио неке естетске догме, према којима априористички просуђује писце строгом логичарском методом, износећи дијалектички само аргументе који иду у прилог његову идеалу лепоте и уметности. Забацујући Тенову методу миљеа, он посматра уметничко дело као такво, независно од пишчева живота, околине и прилика у којима је стварао. Као психолог настоји да тражи писца у делу, не иза њега, да логичком и психолошком анализом дела пронађе у колико оно одговара његовим „општим нормама лепога“. Уверен у исправност свога гледишта — као сваки догматичар — Недић је своје судове износио темпераментно, одлучно и безобзирно, не марећи како ће их публика примити. Том методом је он оцењивао неке тада најгласовитије српске песнике и писце, жестоко се оборио на њих и одрекао им сваку уметничку вредност (Костић, Ненадовић и др.); Змаја је признавао само као дечјег песника. Тај логички дух је у ствари био романтичар, који је у поезији тражио нелогичност, ирационалност, осећај и страственост, па је зато ценио Бранка, Јакшића, Вој. Илића и још неке, а забацивао Змајеву једноставну, разумну поезију. Због своје догматичности и консервативности у естетским, социјалним и политичким назорима, као и због пристраности којом се руководио код свога рада, многе његове оцене — упркос наоко логичној и убедљивој аргументацији — нису праведне и тачне.

Недић има ипак велик значај за српски књижевни живот: учинио је крај некритичном хвалисању сваког писца из родољубивих побуда и утро пут слободној, на анализи дела основаној критици, а својом методом посматрања дела као таквог, без обзира на његова творца, постао је претеча каснијој артистичкој критици.

Богдан Поповић (р. 1864)

Родио се у Београду, где је свршио гимназију и универзитет; науке је наставио у Паризу и постао затим професор упоредне књижевности и теорије књижевности на београдском универзитету; био је први уредник „Срп. књ. гласника“ (од 1901); сада живи у Београду.

Поповић је одличан познавалац светске књижевности и уметности, с врло широким књижевним и естетским образовањем и истанчаним укусом. Његово посматрање писаца не оснива се, као Недићево, на неким утврђеним естетским нормама, већ на свестраној естетској анализи књижевних дела и уметничких ефеката. Његов књижевни рад није богат, те се састоји од неколико есеја и других расправа о савременом роману, о Бомаршеу, О књижевности, О васпитању укуса итд. Више теоретичар него практичар, он, говорећи о појединим писцима или њиховим делима, проширује своје излагање обично у читаве принципијелне расправе; тако на пр. говорећи о Л. Костићу пише о уметничком начелу хармоније, уз приказ Шантићеве поезије говори о песничкој дикцији, поводом Змајеве смрти излаже опште карактеристике великог песника, анализира неке Домановићеве сатире, а на примеру Дучићеве песме у прози „Сунце“ излаже своју методу уметничке анализе „реда по ред“. За Матицу хрватску приредио је одличну „Антологију новије српске лирике“, која је сама по себи уметничко дело. Можда још значајнији је Поповићев рад као универзитетског наставника, јер је својим предавањима из упоредне књижевности и књижевне теорије читавим генерацијама васпитавао укус и упућивао их на студиј страних и домаћих уметничких дела.

Поповић уводи код Срба естетску критику и европско мерило за просуђивање књижевних продуката; његова метода састоји се у свестраној, потањој, анатомској анализи сваког ретка или стиха, сваке реченице и речи; као естета мери њихову емоционалну вредност и естетску улогу код постизавања уметничког ефекта, залази у дубине психологије уметничког стварања. Отмен и профињен дух, човек од укуса, с ванредним осећањем лепоте и хармоније не само у књижевним делима већ и у музици и ликовним уметностима, он није само естетски критичар већ и ванредан писац; он је први код Срба о уметности писао уметнички, књижевно, он је творац т. зв. „београдског стила“, сликовитог, духовитог, и отмено-једноставног и природног начина изражавања. Научио је читаоце не само да мисле код читања већ да и контролирају и анализирају своје естетске емоције и тако одгајају свој укус. Његова прегнантна и живописна проза утицала је на писце и читаоце, па је његов утицај на српску литературу био неколико деценија врло велик; он се осећа још данас и осећаће се још дуго.

Павле Поповић (р. 1868)

Родио се у Београду, где се и школовао; наставио је науке у Паризу и постао професор београдског универзитета за историју југословенске књижевности; на томе ради и данас.

Поповић се, као и брат му Богдан, васпитавао у проучавању француске књижевности, па је први његов рад из те литературе („Француски моралисти“); после се дао на проучавање савремене домаће литературе пишући приказе и расправе о појединим књижевним радницима и појавама: у расправи „Срп. књиж. задруга“ развија читав литерарни програм, у студији „О Горском вијенцу“ даје исцрпну анализу и оцену тога дела, рехабилитује Јов. Ст. Поповића, оцењује књижевни рад Вујићев, Прешернов, Вуков, Ненадовићев, Сремчев итд. (Из књижевности, 4 књ.), испитује поједине мотиве наше народне поезије (Приповетка о девојци без руку). Као критичар, Павле Поповић није тако ексклузиван естета као Богдан, већ при оцени дела узима у обзир и његова творца, и као човека и као уметника. Зато му је слика пишчева пуна и животна, а суд правилан и образложен. — Као професор књижевне историје саставио је одличан „Преглед српске књижевности“, у коме обрађује нашу стару, дубровачку и народну књижевност; он је напустио стару филолошку методу која је проучавала све споменике народне писмености у прошлости те их мерила литерарно-историјском методом, него је и ту увео естетски принцип: избацио је све што нема књижевне вредности, а код оцена писаца употребио је естетско мерило. Знаменита је Поповићева расправа „Југословенска књижевност као целина“; у њој он истиче међусобне додирне тачке појединих делова и епоха наше књижевности и њихове органске везе које чине да се цела југословенска књижевност мора узимати и обрађивати као целина. По тим принципима он је сам израдио кратак преглед југословенске књижевности и истакао њену јединственост.

Стил Павла Поповића више је научењачки, прост и јасан те није тако живописан и блистав као Богданов; али су његове анализе и прикази наших књижевних дела сјајни и његови судови дефинитивни.

Јован Скерлић (1877—1914)

Родио се у Београду у трговачкој кући; после свршених гимназијских и универзитетских студија у Београду учио је у Лозани (Швајц.) француску литературу и методику књижевне историје; по повратку постане гимназијски наставник, а ускоро затим професор нове српске књижевности на београдском универзитету; уређивао је „Срп. књиж. гласник“ (год. 1905/6 у заједници с П. Поповићем, 1906—1914 сам), бавио се и политиком; умро је у Београду.

Ђак Богдана Поповића и француских реалиста, Скерлић као критичар уводи код нас научну објективну и свестрану критику, основану на детаљном истраживању писца, његова темперамента, његове културне и социјалне средине и његова дела као израза тог амбијента и одређене уметничке личности. Не ослања се на утврђене естетске догме ни на тренутачну импресију, већ на савесно испитивање објективних чињеница. Том позитивном и реалном методом, изложеном у чланку Догматска и импресионистичка критика, Скерлић посматра и анализира старије и савремене српске књижевнике у самосталним расправама (Јаков Игњатовић, Вој. Илић, Свет. Марковић) и многобројним чланцима и есејима скупљеним у 9 свезака његових „Писаца и књига“. По природи реалист, по политичком убеђењу социјалист, Скерлић воли јасан поглед, рационалну, збиљску књижевност, па зато нарочито цени Дос. Обрадовића, Ј. Ст. Поповића и сл. и истиче социјалне писце који обрађују савремене друштвене проблеме (Игњатовића, Ранковића, Матавуља и др.) тражећи у делима идеје и тенденцију. Он није волео романтику, фантастичност и мистицизам, па је зато његов приказ романтичара и модерних декадената често непотпун и понекад неправедан (Јакшић, Костић, Петковић-Дис, Пандуровић и др.). Неправедан је био и према писцима који су се у политичким, социјалним и књижевним идејама начелно одвајали од њега (на пр. Сремац). Није волео ни болећиво-сентименталних писаца слабе и пасивне воље који „не могу живети без ослањања на догме и традиције“, као на пр. Л. Лазаревића. Своје идеје и погледе заступао је темпераментно, борбено, те је тим својим поступком као и јасноћом и убедљивошћу својих приказа наметао савременицима своје судове. После 1908 (анексиона криза) Скерлић мења донекле свој политички и литерарни став; он увиђа да је национално питање у оно доба било прече од социјалног, па заступа идеје националног уједињења и ступа на чело југословенске омладине у Србији, а у литератури поздравља појаву патриотских песника (Ракић, Шантић, Вељко Петровић), праштајући им у име идеје многу иначе слабу страну.

Као литерарни историчар, Скерлић проводи своје идеје о књижевности у опширним делима о српској књижевности у 18 веку (1908), Омладини и њеног књижевности (1906), у „Историјском прегледу српске штампе“ (1911), а нарочито у својој Историји нове српске књижевности (1914), где, на основу опширног биографског и библиографског материјала, црта развитак српске књижевности од почетка 18 века до светског рата, с јасним и исцрпним приказом политичких и културних прилика у појединим епохама, доводећи их у везу са савременим европским културним, историјским и литерарним струјама.

Необично радин, бистра духа, добар посматрач који уме да одели битно од споредног, изврстан стилист, који је у своје расправе, уз јасноћу, пластичност и прецизност излагања, уносио сав свој темперамент и борбену природу, Скерлић је имао на своје савременике, нарочито на омладину, огроман утицај. Имао је, дакако, и противника, али се они крај њега нису могли истаћи. — Према својим схватањима књижевника и вредности њихова рада Скерлић је у својим делима свакоме од њих одредио место; многе је изоставио те им тако одрекао свако значење, неке је одвећ уздигао, а код неких је због принципијелног става донео нетачан суд. Али његов утицај био је и јесте донекле још тако јак да се његови судови још данас често примају и врло споро коригују.

Иван Пријатељ (1875—1937)

Родио се на Виницама код Содражице, јужно од Љубљане; гимназију је учио у Љубљани, филозофију (славистику) у Бечу; затим је путовао по Европи проучавајући књижевност и културу европских, нарочито словенских народа. Од 1905 до 1919 је био чиновник дворске библиотеке у Бечу, а кад је после рата отворен љубљански универзитет, постао је тамо професор словеначке књижевности, а уз то је предавао и историју словенских литература; умро је у Љубљани.

Пријатељ је зачетник модерне словеначке литерарне критике и историје. Док се раније та грана науке обрађивала филолошком методом, састављањем био- и библиографија, без дубљег улажења у социолошку, културно-историјску, психолошку и естетску анализу књижевних дела, њихових твораца и средине из које су никли, Пријатељ први код Словенаца уноси у литерарну историју широке видике филозофско-естетске и психолошко-уметничке анализе културних и књижевних епоха и њихових претставника. На основу свих извора до којих може доћи он саставља пластичне слике социјалних, политичких, уметничких и уопште свих културних прилика у појединим епохама те из њих тумачи појаве појединих књижевних стваралаца. Али он није само научењак који аналитички проматра време и људе, мислилац који тражи филозофске и културно-историјске основе књижевног стварања, већ и естета и уметник који проживљава и суптилном естетском и психолошком анализом тумачи уметника у његову делу. „Само онај који зна шта је уметност, који у уметничким делима доживљава као што доживљава уметник у свету може нешто рећи о уметничким делима“. — Пријатељев књижевни рад је огроман; написао је преко 160 чланака, расправа, есеја, студија и књига. Међу најзначајније његове ствари из словеначке књижевне историје иду студије „О културном помену словенске реформације“. Душевни профили словенских препородитељев, велика синтетичка студија у 2 књиге Јанко Керсник, његово дело ин доба, Борба за индивидуалност словенскега језика в летих 1848 — 1857, и много других. Из словенских књижевности објавио је Пријатељ међу осталим студије Предходники ин идејни утемељитељи рускега реализма, о Толстоју, Достојевском итд. и Поезија „Младе Пољске“. — Међу најбоље Пријатељеве литерарно-критичке студије иду уводи у песме пријатеља Мурна-Александрова, студије о Жупанчичу, Цанкару и др. — Пријатељ није само суптилан посматрач и тумач књижевних дела него и конгенијалан преводилац, нарочито из руске књижевности коју је много волео и одлично познавао (Пушкинова „Капетанова кћи“, „Евгениј Онегин“, Тургењевљев роман „Племићко гнездо“, песме Кољцова, Тјутчева, Горкога и др.).

По дубини и значају својих дела, по богатству нових резултата у својим истраживањима и естетско-критичких формулација као и по уметничком начину приказивања, Пријатељ иде и као научењак, и као естета, и као уметник међу најзначајније претставнике наше литерарне критике и историје.

ДОДАТАК

ТЕМЕ ЗА УСМЕНУ И ПИСМЕНУ ОБРАДУ ГРАДИВА

I. Народна књижевност

Појам књижевности и историје књижевности

Подела историје наше књижевности

Најважније ознаке појединих периода у нашој књижевној историји

Постанак и развитак народне поезије

Ширење наше народне поезије (варијанте)

Разлике између народне и уметничке књижевности

Деоба наше народне књижевности

Најстарије вести о нашој народној лирици

Подела и главне ознаке наше народне лирике

Врсте и ознаке наше обредне лирике

Деоба и карактеристика наше пригодне лирике

Карактеристика народне љубавне лирике

Народне баладе и романце (ознаке, мотиви итд.)

Хасанагиница у народној песми и уметничкој књижевности

Разлике између народне лирике и епике

Најстарији записи наших народних епских песама

Главне ознаке наше народне епике

Деоба наше народне епике по стиху

Постанак и развитак наше народне епике

Бугарштице (постанак, развитак, мотиви, престанак, име)

Деоба народних епских песама кратког стиха по садржају

Главни мотиви и лица легендарног циклуса

Мотиви и личности у преткосовском циклусу

Како народ опева косовску трагедију

Историјска и неисторијска лица у косовском циклусу

Поезија косовског циклуса

Личност Краљевића Марка у историји и народној поезији

Карактерне особине Краљевића Марка према народно поезији

Личности и мотиви нар. песама из доба пропадања срп. самосталности

Бранковићи у нашој народној епици

Карактерне особине и живот хајдука према народним песмама

Главна лица хајдучког циклуса

Ускоци у нашој народној епици

Црна Гора и Црногорци у нашој народној епици

Ослобођење Србије према народним песмама

Главне ознаке муслиманске народне епике

Развитак словеначке народне епике

Главна лица слов. народних песама и њихов однос према историји

Карактеристика словеначке нар. епике у поређењу са српскохрватском

Филип Вишњић и други певачи народних песама

Однос наше епике према историји

Стих наше народне поезије (лирске и епске)

Стилистичке и песничке особине наше народне поезије

Главни скупљачи и главне збирке наших народних песама

Интересовање Европе за нашу народну поезију

Преводи наших народних песама у светској књижевности

Наша народна поезија — огледало духовног живота нашега народа

Социјални односи у нашем народу према нашим народним песмама

Етика наших народних песама

Жена и мајка у народној поезији

Однос мужа и жене у нашим народним песмама

Љубав браће и сестара у нашој народној поезији

Породични живот нашега народа према нашој народној поезији

Значење наше народне поезије за наш културни и национални живот

Деоба наше народне прозе

Главне ознаке наших приповедака

Натприродни елементи у нашим народним приповеткама

Наше гатке и њихови мотиви

Легенде (ознаке, лица, мотиви)

Општа карактеристика наших шаљивих приповедака

Ознаке нашега народнога хумора

Главни шаљиви типови у нашим народним приповеткама

Интернационални мотиви у нашим народним приповеткама

Теорије о постанку наших народних приповедака

Етичка вредност наших народних пословица

Карактеристика наших народних загонетака и питалица

Уметнички елементи у нашој народној поезији

Које друштвене сталеже приказује наша народна књижевност и зашто?

Којих књижевних врста нема у народној књижевности и зашто?

Зашто народне књижевности нестаје?

II. Стара и средња књижевност

Повод за стварање југословенске књижевности

Рад и значење св. Ћирила и Методија

Глагољица и ћирилица, њихов постанак и развитак

Главне ознаке заједничке југословенске књижевности (9—11 в.)

Ученици св. Браће на Словенском Југу

Наши најстарији глагољски и ћирилски споменици

Књижевни рад у Македонији и Бугарској од 9 до 11 в.

Борба хрватских глагољаша за словенску литургију

Књижевни рад хрватских глагољаша

Значење хрв. глаголизма у нашем културном и националном животу

Књижевни рад Словенаца до 16 века

Општа карактеристика наше средњовековне књижевности

Морал и морални принципи у нашој старој књижевности

Улога Цркве и манастира у нашој старој књижевности

Рад на нашој старој литургијској књижевности и његове ознаке

Наше средњовековно песништво

Поезија наших глагољаша у поређењу с ћирилским песништвом

Црквена драма (постанак, развитак, ознаке)

Општи преглед наше средњовековне литературе у прози

Утицај црквене драме на световно драмско песништво

Наши средњовековни романи и приповетке (мотиви, њихово порекло, карактеристика)

Апокрифи у нашој старој литератури (појам, врсте, порекло, ознаке)

Хагиографија у нашој старој књижевности

Опште ознаке наших старих биографија и њихово значење

Књижевни рад св. Саве и његово значење

Стеван Првовенчани као биограф

Савина и Стеванова биографија св. Симеуна (поређење)

Доментијан и Теодосије и њихова „Житија св. Саве“ (поређење)

Биографи 14 в. (Данило и његови настављачи)

Глигорије Цамблак и његово „Житије Ст. Дечанског“

Константин Филозоф као биограф и филолог

Последњи биограф Пајсије и његово „Житије цара Уроша“

Преглед наших старих историјских списа у ужем смислу

Хронике, хронографи и летописи (преглед, ознаке)

Летопис попа Дукљанина

Правничка дела у нашој старој књижевности (Душанов и Винодолски закон, статути)

Хрватски „луцидар“

Карактеристика глагољске књижевности у поређењу са ћирилском

Хуманизам и ренесанса и њихово значење за наш културни и књижевни развитак

Зашто се развила наша средња књижевност баш у Далмацији и Дубровнику?

Постанак наше ренесансне књижевности

Марко Марулић као човек, филозоф и писац

Анализа Марулићеве „Јудите“

Петраркистичка поезија и њезини први претставници код нас

Х. Луцић и његова „Робиња“

П. Хекторовић и његово „Рибање“

Први роман у нашој средњој књижевности (Зоранићеве „Планине) и његове ознаке

Чубрановићева „Јеђупка“ (садржај и карактеристика)

„Јеђупка“ и „Робиња“ (поређење)

Мавро Ветранић и његов књижевни рад

Преглед и карактеристика Држићева књижевног рада

Држићеве пасторале и њихове ознаке

Марин Држић, наш први комедиограф — Главни мотиви Држићевих комедија

Ренесансни живот Дубровника према Држићевим делима

Држићев став према сељаштву као одраз социјалне идеологије ренесансног Дубровника

Држићева драмска техника

Држићев хумор

Држић и Ветранић (поређење)

Ознаке наше лирике у првој половини 16 века

Дубровачка лирика у другој половини 16 века и њезини претставници (Рањина и Златарић)

Општи преглед далматинске књижевности у 16 веку:

а) лирика

б) епика

в) драма

Реформација код нас

Примож Трубар и његови сарадници

Настављачи Трубарова књижевног рада код Словенаца

Почеци наше кајкавске књижевности

Општа карактеристика наше протестантске књижевности

Заслуге протестантског покрета за наш духовни и књижевни живот

Крижанићев културни, политички и књижевни рад

Противуреформација и њезин утицај на нашу културу и књижевност

Главне ознаке противуреформаторске књижевности и уметности

Гундулићева духовна лирика („Сузе“; анализа, карактеристика)

Историјска позадина Гундулићева „Османа“

Садржај „Османа“ (у крупним цртама)

Композиција „Османа“ (Павић-Марковић)

Реалистички и романтички елементи у „Осману“

Оригиналност Гундулићева „Османа“

Главне идеје Гундулићева „Османа“

Гундулићев рад на драми (младеначка драма и „Дубравка“)

Анализа „Дубравке“ (садржај, типови, идеје, техника)

Гундулићев језик, стил и стих

Јуније Палмотић и његов књижевни рад (преглед)

Анализа „Павлимира“ (садржај, идеје, композиција, језик, стил)

Иван Бунић-Вукићевић као лиричар

Ђорђићев „Дервиш“ и Менчетићев „Радоња“ (поређење)

Карактеристика књижевности у „златно доба дубровачке књиге“

Културне и књижевне прилике у Босни до 17 века

Књижевни рад босанских фрањеваца и његово обележје

Противуреформација у Хрватској и њезин утицај на културне и књижевне прилике

Најважнији радници на католичкој кајкавској књижевности 17 века

Књижевни рад хрватске аристокрације у 17 в. (Зрински и Франкопан)

П. Ритер-Витезовић, његов рад и његово значење

Пад Сигета у нашој књижевности

Узроци пропадања дубровачке књижевности у 18 веку

Игњат Ђорђић и његова поезија

Анализа Ђорђићеве „Мандаљене покорнице“

Мотив греха и покајања у дубровачкој књижевности

Пародија љубавне лирике у дубровачкој књижевности

Преглед књижевних врста у дубровачкој књижевности 17 и 18 века:

а) лирика

б) епика

в) драма

Општа карактеристика дубровачке књижевности

Родољубље у дубровачкој књижевности

Зашто у млетачкој Далмацији од 16 до 18 в. нема књижевног рада?

Андрија Качић Миошић и његов рад (преглед)

„Разговор угодни“ (анализа, композиција, идеје)

Качић Миошић као песник и историчар

Културне и књижевне прилике у Србији под Турцима

Словенија и њезине културне и књижевне прилике у доба католичке реакције

Општи поглед на нашу средњу књижевност и њезине тековине

III. Нова књижевност

1. Прелаз у ново доба — Рационализам — Псевдкласицизам

Ознаке новога доба у нашој култури и литератури

Књижевни центри у почецима наше нове књижевности

Почеци новог књижевног рада у Војводини — Рачани

Руски утицај (узроци, носиоци, последице)

Јован Рајић и његов књижевни и историјски рад

Историјска дела у српској књижевности 18 века

Канижлић као настављач противуреформаторске књижевности

Рационализам (порекло, идеје, главне ознаке)

Улога књижевности у доба рационализма

Доситеј Обрадовић — наш народни учитељ

Доситеј Обрадовић као човек и писац

„Живот и прикљученија“ (анализа, идеје, стил, језик)

Политичке, националне, културне и књижевне идеје Д. Обрадовића

Значење Д. Обрадовића за нашу културу и књижевност

Релковићев „Сатир“ (анализа, идеје, стил, језик)

Брезовачки као рационалист у „Матијашу грабанцијашу“

Цојсов просветитељски круг у Љубљани

Водников књижевни и просветитељски рад

Наши просветитељи — поређење (заједничке црте, разлике)

Утицај псевдокласицизма у нашој књижевности у почетку 19 века

Мушицки и Катанчић — поређење

Књижевни лик С. Милутиновића Сарајлије

С. Милутиновић Сарајлија као историчар

Милован Видаковић као романописац

Вујићеве заслуге за наш културни и књижевни развитак

2. Романтизам

Главне ознаке романтизма на Западу и код нас

Вуков рад (преглед)

Вук и Копитар

Вук као скупљач нашег народног блага

Вукова борба око књижевног језика и правописа

Вук као критичар и полемичар

Вуков рад на историји и етнографији

Вуков језик и стил

Вуков утицај на нашу нову књижевност

Вукови ученици и следбеници

Година 1847 у нашој књижевности

Приказ војвођанског живота код Богобоја Атанацковића

Романтичке и реалистичке црте код Атанацковића

Атанацковићеви јунаци

Бранко — песник омладине

Бранкова љубавна лирика (карактеристика)

Садржајна и формална анализа „Ђачког растанка“

Бранкова родољубива поезија

Бранкове епске песме (мотиви и обрада)

Бранков стил и стих

Љубавна поезија Јована Илића

Елементи народне поезије код Јована Илића

Карактеристика Његошевих мањих дела

Главне идеје у „Лучи микрокозма“

Утицај страних књижевности у „Лучи микрокозма“

„Луча“, „Први људи“ и „Први грех“ — поређење

Историјска позадина „Горског вијенца“

Слика Црне Горе и Црногораца у „Горском вијенцу“

Турци у „Горском вијенцу“

Хумор у „Горском вијенцу“

Критика западњачке културе у „Горском вијенцу“

Народни и уметнички елементи у „Горском вијенцу“

Филозофске идеје у „Горском вијенцу“

Композиција и стил „Горског вијенца“

Историјска позадина и трагови народне традиције у „Шћепану Малом“

Његош као скупљач народног блага

Његошев језик и стил

Општа карактеристика Његошеве песничке личности

Ј. Ст. Поповић као романописац

Поповићеве комедије карактера (преглед и карактеристика)

Кир Јања као тип

„Кир Јања“, Држићев „Скуп“, Молијеров „Тврдица“ — поређење

Карактеристика лица у „Лажи и паралажи“

Слика српског друштва у комедији „Београд некад и сад“

Личности у „Родољупцима“

Поповићев хумор и сатира

Поповићева драмска техника у комедијама

Језик и стил у Поповићевим комедијама

Поповићева лирика

Општа карактеристика Ненадовићевих „Писама“

Ненадовићев аутопортре у његовим „Писмима“

Његош у Ненадовићевим „Писмима“

Тон и стил Ненадовићевих „Писама“

Социјалне, политичке и културне прилике у Хрватској уочи илиризма

Преглед књижевних прилика код Хрвата уочи илиризма

Почетак и развитак илирског покрета

Народно-политичке и књижевне идеје илирског покрета

Је ли илирски покрет аутохтон?

Главни радници у илирском покрету

Улога Јанка Драшковића у илирском покрету

Књижевни рад илираца и његове ознаке

Улога позоришта у илирском покрету

Општи карактер илирске поезије

Народно-просветни рад илираца

Однос Срба и Словенаца према илиризму

Илирске институције

Заслуге илирског покрета за наш политички, национални и књижевни развитак

Гајев рад у илирском покрету

Гајева реформа правописа и уједињење књижевног језика

Гај као песник, писац и уредник

Гајеве заслуге за наш народни живот

Гај, Вук и Блајвајс — поређење

Мотиви и њихова обрада у Вразовим „Ђулабијама“ (анализа)

Фазе у Вразовој љубавној лирици

Враз као патриотски песник

Вразов стил и стих

Општа карактеристика Вразове поезије

Вразово „Коло“ и његова улога у каснијем илиризму

Враз као критичар

Однос између Враза и Прешерна

Враз као скупљач народнога блага

Бранко и Станко — поређење

Мотиви и стил Мажуранићевих лирских песама

Историјска позадина „Смрти Смаил-аге Ченгића“

Драмски и епски елементи у „Смрти“

Приказ патња хришћанске раје у „Смрти“

Карактер Смаил-агин

Главне идеје и композиција „Смрти“

Језик, стих и стил Мажуранићеве поезије

„Смрт Смаил-аге“ и „Горски вијенац“ — поређење

Историјска позадина и главна лица у „Теути“

Основне идеје у „Теути“

Драмски конфликт и трагична кривња у „Теути“

Анализа „Гробничког поља“

Општи поглед на Деметров књижевни и позоришни рад

Прерадовићева љубавна лирика

Прерадовићево родољубље и његова еволуција

Прерадовић као мислилац и филозоф

Анализа и главне идеје „Краљевића Марка“

Натприродни елементи и симболика у „Краљевићу Марку“

Композиција и идејна садржина „Првих људи“

Утицај спиритизма на Прерадовићеву поезију

Општа карактеристика Прерадовићеве поезије

Ознаке Јакшићеве родољубиве лирике

Драма Јакшићева живота према његовим песмама

Јакшићев песимизам

Сликарски и музички елементи у Јакшићевој поезији

Мотиви и карактеристика Јакшићевих романтичних приповедака у поређењу с његовим епским песмама

Јакшићеве сеоске приповетке

Социјални мотиви у Јакшићевим приповеткама

Јакшићев прозни стил

Историјска позадина, композиција и идејна садржина „Јелисавете“

Личности и драмски конфликт у „Јелисавети“

Анализа „Сеобе Србаља“

Анализа „Станоја Главаша“

Драмска техника Јакшићева

Општа карактеристика Јакшићева књижевног рада

Змајева интимна лирика — Змај као отац и муж

Змај као дечји песник

Змај као хроничар српског културног и политичког живота у другој половини 19 века

Змајева сатира и хумор

Змај као преводилац

Змајев стил и стих

Карактеристика Костићеве лирике

Костићеве баладе и романце (мотиви и обрада)

Елементи народне поезије у „Максиму Црнојевићу“

„Максим Црнојевић“ и „Јелисавета“ — поређење

Романтичне црте у „Максиму Црнојевићу“

Патриотске идеје у „Пери Сегединцу“

Костићева драмска техника

Костић као преводилац

Анализа Костићева језика и стила

Прешернова љубавна поезија (општа карактеристика)

Анализа „Сонетног венца“

Прешернове баладе и романце

Прешерново родољубље

Класични и романтични елементи у Прешерновој поезији

Анализа „Крста при Савици“

„Крст при Савици“ као документ песникова живота

Прешернова филозофија живота

Рефлекс словеначких културних и књижевних прилика у Прешерновим песмама

Прешернов језик и песнички стил

Општа карактеристика Прешернове песничке личности

Прешерен и Прерадовић — поређење

Љубиша као приповедач (мотиви, обрада, тон, композиција, стил)

Љубишини типови Бокеља и Црногораца

Кањош Мацедоновић и Мартин Крпан — поређење

Август Шеноа — преглед његова рада

Шеноине повестице (мотиви, обрада, идеје)

Мотиви у Шеноиним савременим приповестима

Психолошки проблем у „Пријану Ловру“

Хрватске друштвене прилике према Шеноиној „Бранки“

Романтични и реалистични елементи у „Бранки“

Историјска позадина, личности и идеје у Шеноиној приповести „Чувај се сењске руке“

Загребачки друштвени живот у 16 веку према „Златареву злату“

„Сељачка буна“ као слика наших социјалних прилика у 16 веку

Личности у „Сељачкој буни“ и Шеноин став према њима

Друштвене и политичке прилике у 18 веку у Хрватској према „Диогенесу“

Загреб у Шеноиним романима

Основне идеје и техника Шеноиних историјских романа

Романтички и реалистички елементи у Шеноиним делима

Шеноини фељтони

Шеноа као критичар и уредник „Вијенца“

Шеноин стил

Значење Шеноино за хрватски културни и књижевни напредак

Томић као хуморист

Томићеве приповести из босанског живота (карактеристика)

„За краља — за дом“ и „Диогенес“ — поређење

Ф. Марковић као сликар културних и политичких прилика у Хрватској

Историјска позадина, композиција и идеје Марковићева епа „Кохан и Власта“

Ф. Марковић као драматичар

Анализа „Карла Драчког“

Књижевне идеје Ф. Марковића

Ф. Марковић као критичар и естетичар Левстикова поезија

Анализа Левстикова „Мартина Крпана“

Левстик као критичар

Левстиково значење за словеначку културу и књижевност

Јенкова поезија (мотиви, обрада, карактеристика)

Јенко и Враз — поређење

Стритар као патриотски песник

Естетске и филозофске идеје Стритарове

Културне и књижевне прилике у Словенаца како се огледају у Стритаровим делима

Стритар као литерарни критичар

Стритар и Шеноа — поређење

Главне ознаке Стритарова књижевног рада и његов утицај на словеначку књижевност

Јурчичеве историјске приповетке (мотиви, карактеристика)

Типови у „Десетом брату“

Анализа Јурчичева „Суседова сина“

Јурчич као сликар сељака и интелигенције

Реалистичке и романтичке црте у Јурчичевим делима

Драма Грегорчичева живота како се огледа у његовим песмама

Грегорчич као патриотски песник

Грегорчич, Крањчевић, Војислав Илић — поређење

3. Реализам

Прилике које су изазвале реализам у светској књижевности

Општа карактеристика и теорија реализма

Реализам и натурализам

Француски и руски реализам — поређење

У чему се огледа утицај руског реализма на наше писце?

Утицај француског реализма на наше писце

Прилике у Војводини према Игњатовићевим романима

Игњатовићеви јунаци и њихов морал

Романтичне и реалистичке црте у Игњатовићевим романима

Трифковићеви типови

Малограђански живот према Трифковићевим комедијама

Јанко Јурковић као хуморист

Павао Чутурић као тип „староверског учитеља“

Утицај Светозара Марковића на стварање и правац српског реализма

Глишићеве сатиричке приповести (мотиви, карактеристика)

Глишићев приказ србијанског села

Лазаревићева слика мачванског села

Психологија Лазаревићевих јунака

Лазаревићев оптимизам и песимизам

Моралне и друштвене идеје Лазаревићеве

Гетеов и Лазаревићев „Вертер“ и Стритаров „Зорин“ — поређење

„Школска икона“ и „Ладањска секта“ — поређење

Веселиновићево село и његов живот

Карактеристика Веселиновићевих личности

Глишић и Веселиновић — поређење

Историјска позадина „Хајдука Станка“ и личности у њему

Ознака Јанкове прозе

Веселиновић и Лазаревић — поређење

Мотиви Матавуљевих приповедака (преглед)

Како Матавуљ приказује Далматинце и Бокеље?

Љубишини и Матавуљеви Бокељи и Црногорци — поређење

Анализа и карактеристика „Бакоње“ — Матавуљев хумор у „Бакоњи“

Сремчев Ниш и нишки живот

Сремчеви типови

Анализа „Поп-Ћире и поп-Спире“

Вукадин као тип

Сремчев хумор и стил

Сремчеве идеје о савременим социјалним проблемима

Сремчеви погледи на историју

Сремац и Станковић — поређење

Шумадија у Ранковићевим приповеткама

Проблем хајдучије у Ранковића

Опис хајдучког живота у Веселиновића и Ранковића

Психологија Дурице у „Горском цару“

Учитељица на селу (Бранка, Ђ. Агићева, Сеоска учитељица, Сама)

Психологија Љ. Васића у „Порушеним идеалима“

„Живот и прикљученија“, „Порушени идеали“, „У ћелијама“ — поређење

Вукичевићеви граничари

Социјални проблеми код Ћипика

Проблем „паука“ у нашој реалистичкој књижевности

Море у нашој реалистичкој књижевности (Кумичић, Матавуљ, Новак, Ћипико)

Карактеристика Домановићеве политичке и друштвене сатире

Које мане напада Домановић у својим сатирама?

Краљевић Марко у народним песмама и у Домановића

Наша политичка сатира (Ковачић, Домановић, Кочић)

Босанска Крајина према Кочићевим приповеткама

Кочићеви типови

Ћоровићеви јунаци и њихов миље

Карактеристика Ћоровићевих приповедака

Оријентални елементи у Ћоровићевим делима

Сремац и Ћоровић — поређење

„Стојан Мутикаша“ и „Пауци“ — поређење

Ћоровићев и Станковићев севдах

Нушићева проза (преглед)

Типови у Нушићевим комедијама

Друштвени проблеми у Нушићевим комедијама

Проблем „отаца и синова“ код Стерије и Нушића

Јурковић — Трифковић — Нушић (паралела)

Кумичићева Истра и њезин живот

Кумичићева и Назорова Истра — поређење

Како Кумичић гледа на странце?

Загребачки породични и друштвени живот према Кумичићевим романима

„Олга и Лина“ и „Госпођа Сабина“

Реализам и романтизам од Кумичића

Личности у Кумичићевим историјским романима

Шеноино и Кумичићево приказивање у историјским романима

Политичке и друштвене идеје Анте Ковачића

Романтика и стварност у Ковачића

Слика „виших“ кругова код Ковачића

Књижевни облик и стил романа „У регистратури“

Проблем погоспођеног сељака у нашој реалистичкој књижевности

Ђалски — Хомер хрватског Загорја

Психологија загорске властеле према Ђалском

Однос личности и друштва у Хрватској према делима Ђалског

Политичке и националне идеје Ђалског

Филозофија, песимизам и оптимизам Ђалског

Реализам и мистика код Ђалског

Криза индивидуализма и интелектуализма код Ђалског

Козарчеви „живи“ и „мртви“ капитали

Проблем љубави и љубоморе у Козарчевим приповестима

Козарчева слика Славоније

Сељакиња и интелектуалка у Козарчевим делима

Морални и економски проблеми у Козарчевим делима

Козарчеве мисли о правом и лажном просвећивању народа

Градски и сељачки живот код Козарца

Проблем одгоја код Козарца

Пропадање старих кућа у Новаковим приповестима из приморског живота

Типови мученика у Новаковим делима из просјачког и сеоског живота

Велеградско подземље код Новака

Проблем наслеђа код Новака

Проблем уметника у нашој средини (Новак, Ђалски, Цанкар)

Типови свештеника у нашој реалистичкој књижевности (Шеноа, Новак, Сремац)

Егоизам и деспотизам у породичном животу (Новак, Лазаревић, Станковић)

Проблем моралне одговорности у Лесковаровим новелама

Психологија Лесковарових јунака и њихов проблем љубави

Општи тон Лесковарових дела и његов стил

Керсникова слика сеоске властеле и интелигенције

Културно-политички проблеми у Керсниковим делима

Керсникови сељаци у поређењу с Јурчичевима

Мане словеначког сељака према Керсниковим социјалним приповестима

Керсник, Ковачић, Ранковић — поређење

Главна карактеристика Војислављеве лирике

Илићево схватање класичне антике

Родољубље Илићево

Природа у Илићевим песмама

Песнички стил и инструментација Илићевих песама

Шантићева патриотска поезија

Мотиви у Шантићевим социјалним песмама

Шантићева љубавна лирика

Шантић — песник Херцеговине

Мостарски круг око „Зоре“

Крањчевићева патриотска и социјална лирика

Крањчевићев поглед на свет и живот

Развитак Крањчевића као мислиоца како се огледа у његовим песмама

Мотиви Ашкерчевих балада и романца

Ашкерчева филозофија и његов став према религији и Цркви

Социјални мотиви код Ашкерца

Ашкерчево родољубље

Главни мотиви наших реалиста

Реализам код Срба, Хрвата и Словенаца — поређење

4. Модернизам

Дубровачка госпарска идеологија у Војновићевој „Трилогији“

Женски типови у Војновићевим новелама

Мајка у Војновићевим драмама

Мајка Југовића у нашој народној и уметничкој књижевности

Војновићев национализам и интернационализам

Војновићев симболизам

Гераниум и сунцокрет као симболи супротних женских типова

Композиција реалистичких и симболичких Војновићевих драма

Природа, средина и ствари у Војновићевим драмама

Култ спољашње лепоте, рафинираности и форме код Војновића

Француски ларпулартизам у нашој модерној књижевности

Култ песничке форме код Дучића

Љубавна антитеза у Дучићевим песмама

Дучићеве идеје о ставу уметника према друштву

Схватање Бога, природе и смрти код наших модерних песника

Индивидуализам и артизам у Дучићевим песмама

Песничка проза у Дучићевим писмима

Национална историја и легенда код Дучића, Ракића и Назора

Дух и „штимунг“ Дучићевих дубровачких сонета

Дучићева верзификација

Карактеристика Ракићеве родољубиве поезије

Ракићев песимизам и његови узроци

Жена и љубав у Ракићевим песмама

Дучић и Ракић — поређење

Антички свет у Видрићевим песмама

Видрићев поганизам и естетизам и његово схватање љубави

Грегорчичев, Крањчевичев и Видрићев став према раду и раднику

Схватање класичне старине код Илића, Видрића и Тресића-Павичића

Домјанићева поезија властелинских двораца

Домјанићев став према животу и људима

Домјанићев патриотизам

Домјанићево приказивање љубави и жене

Николићев модернизам

Сентименталне ноте у Николићевој љубавној лирици

Николићева меланхолија као сукоб идеала и збиље

Декаданса у Матошевој поезији

Оригиналне црте Матошеве прозе

Борбеност Матошеве полемике и критике

Матошев став према уметности

Хрватска прошлост у Назорову тумачењу

Словенство и његова улога према Назоровим епским песмама

Задаћа Словенства у нашој књижевности од Прерадовића до Модерне

Историја и фантастика у Назоровој епици

Идеологија хрватске борбе за ослобођење према „Медвједу Брунду“

Љубав као борба сполова у Назоровој лирици

Назоров идеализам, романтизам и симболика у „Шарку“

Развитак Жупанчича као песника и мислиоца

Општа карактеристика Жупанчичеве поезије

Жупанчичева рефлексивна лирика

Жупанчичево родољубље

Жупанчичева дечја поезија

Мотив Веронике Десинићке у нашој књижевности (Томић, Јурчић, Жупанчич)

Оријентализам и словенски дух у Станковићевим новелама

Станковићеви људи са „дна живота“

Пропадање патријархалнога живота према Станковићу

Станковићеви женски типови

Станковићев натурализам

Јужна Србија код Сремца и Станковића

Главни мотиви Станковићевих драма

Станковићев стил

Трагизам Ускоковићевих јунака

Психолошка анализа у Ускоковићевим романима

Проблем мешања сталежа код Ускоковића, Новака и Ковачића

Женски типови код Ускоковића

Село и сељаци у Шимуновићевим приповеткама

Народни обичаји и локална боја код Шимуновића

Цанкарова поезија

Цанкаров сарказам и његов извор

Цанкарова критика словеначких културних и моралних прилика

Цанкарова „Долина шентфлоријанска“

Основне црте Цанкарових драма

Цанкарови идеалисти

Цанкарово социјално осећање

Проблем у „Хлапцу Јернеју“

Цанкаров симболизам

Цанкарова аутобиографија

Лик Цанкарове мајке

Женски типови код Цанкара

Генеза Цанкарове приповедачке уметности

Историјска позадина Финжгарова романа „Под свободним сонцем“

Финжгаров опис Јустинијанова Цариграда и његова живота

Живот старих Словена према Финжгару

Финжгаров став према селу

Љубав у Финжгаровим делима

Мотиви и обрада Мешкових психолошких новела

Мешкова „Пољана“ (анализа)

5. Књижевна критика

Методе књижевне критике

Недићева догматска критика и њезина техника

Идеје Богдана Поповића о књижевности

Васпитање укуса према истоименој студији Б. Поповића

Метода Б. Поповића код критике књижевних дела

Значење књижевног рада Богдана Поповића

Књижевни рад Павла Поповића

Критичка метода Павла Поповића

Књижевни рад Јована Скерлића

Књижевне идеје Скерлићеве

Заслуге Скерлићеве за нашу литерарну историју и критику

Пријатељев књижевни рад (преглед)

Метода Пријатељева критичког рада

Пријатељев став према уметности и књижевности