Религија
Религија Писац: Милутин Бојић |
Не! Не дајте уму да господар буде!
Он се свему смеје сатански и стравно
И распарчан блуди попут голе луде
И раздрљив мрце цери се огавно.
Са детињским смехом слуша тмулу лупу
Иструлих лубања и пуст цвокот зуба;
Док му висе груди и мре снага груба,
Са похлепом стеже зарђалу купу.
И густ отров пије пун трулежи смрадне,
И то зове пивом што истином поји.
А кад ледна слана изненада падне,
Нем, смућен, лешине по пепелу броји.
О, пусти да звезде иду својим током.
Нека мру небеса и сунца се гасе!
Не бешчасти небо поганичким оком:
Ти незнаш реч Вечност, не појмиш му гласе.
Усамљен на жалу спрженом и голом,
Где говори талас и где олуј риче,
Или јужни ветар игра се тополом,
Или гладан галеб изнад стена криче,
О, ту слушај Бога, а уму се цери
Што јауче болно гласом црног Јуде:
Тад се срце клања једној новој вери,
Тад љубав и мржња свој му венац нуде.
Не, не дајте уму да господар буде!
1911
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|