Писма од краља Стипана Немање
Разболи се Неманић Стипане,
Од јада се на ћорду наслања.
Не болује од тежке болести,
Већ од туге, јада и жалости.
Веле њему господа Словинска:
Што је теби свитла круно наша?
Али ти је синак погинуо,
Бојак бијућ у земљи Мађарској?
Ал' су теби Герци додијали?
Али су те Бани одбигнули?
Али те је заболила глава?
Од грознице бола великога?
Одговара Неманић Стипане:
Прођ'те ме се Словинска господо!
Нити ми је синак погинуо
Бојак бијућ у земљи Мађарској,
Нит су мени Герци додијали,
Нити су ме Бани одбигнули,
Нити ме је глава заболила,
Од грознице бола великога.
Али ми је боловат невоља,
Чини ми се приболити нећу.
По три краља на ме ударише,
Ударише, ал' ме не добише.
Краљ Унгарски, Герчки и Булгарски
Пуно литах са мном бојак бише,
Бојак бише, и помирише се,
И липе ми даре приказаше.
Али нехти млада удовица
Мађаркиња, од Срима баница
Нехти дојти, ни поклонити се,
Мито послат', ни помирити се:
Него пали села и вароше
И отимље моје бановине.
Још ми она билу књигу пише,
У књизи, ме на мејдан позивље.
То су, бани! љуте ране моје,
Од којизих приболити нећу.
И онда би јадан приболио,
Када би ју живу ухватио.
Њему веле Словинска господа:
Бре! не бој се свитла круно наша,
Силну ћемо војску сакупити,
И баницу живу ухватити.
Да би била из горице Вила,
Или змија из приморских стинах:
Каквих имаш у војсци делијах,
Они ће ју ласно ухватити.
Пак се скачу на ноге јуначке,
Сакупише војску небројену,
Отиђоше к' равној Унгари;
Прид њима је Немања Стипане.
Дочека их баница Урица
На срид равна поља од Сриема,
Коња игра кано Пашалиа;
Ћорду паше кано Мађариа.
Гледао је Неманић Стипане,
Гледао је, тер је бесидио:
Од кад сам се од мајке родио,
И на бедру ћорду припасао,
Ја не видих бољега коњика,
Ни липшега у војски војника,
Од Урице млађе удовице,
Која мене на мејдан позивље.
Већ вас молим мила братјо моја!
Ако нами Бог и сритја даде,
Да њезину војску добијемо.
Радите ју живу ухватити.
Ко ухвати младу удовицу
Мађаркињу од Срима баницу,
Дат' ћу њему Сримску бановину,
Још и моју кћерцу за љубовцу.
Кад војници краља разумише,
Демишкиње ћорде повадише,
Положише своја копја бојна
Полетише низ то поље равно.
Ту се тежка кервца проливаше!
Тежка кервца коњска и јуначка!
Ту се бише пол биела данка,
Ал' се незна чији мејдан бише.
Када ли је по полдневу било,
На Стипану мејдан остануо:
Његова је војска придобила;
Баничина тежко изгинула.
Кад то види Урица Мађарка
Бижи јадна низ то поље равно.
За њом терчу краљеве делие.
Не би лије живу ухватили.
Ал' је не би' виле достигнуле,
Камо ли ће краљеве делие.
У воду је с' коњем ударила,
На шарцу је коњу изпливала.
Пак побиже прико Унгарие,
И утече; весела јој мајка!
