Pisma od kralja Stipana Nemanje
Razboli se Nemanić Stipane,
Od jada se na ćordu naslanja.
Ne boluje od težke bolesti,
Već od tuge, jada i žalosti.
Vele njemu gospoda Slovinska:
Što je tebi svitla kruno naša?
Ali ti je sinak poginuo,
Bojak bijuć u zemlji Mađarskoj?
Al' su tebi Gerci dodijali?
Ali su te Bani odbignuli?
Ali te je zabolila glava?
Od groznice bola velikoga?
Odgovara Nemanić Stipane:
Prođ'te me se Slovinska gospodo!
Niti mi je sinak poginuo
Bojak bijuć u zemlji Mađarskoj,
Nit su meni Gerci dodijali,
Niti su me Bani odbignuli,
Niti me je glava zabolila,
Od groznice bola velikoga.
Ali mi je bolovat nevolja,
Čini mi se priboliti neću.
Po tri kralja na me udariše,
Udariše, al' me ne dobiše.
Kralj Ungarski, Gerčki i Bulgarski
Puno litah sa mnom bojak biše,
Bojak biše, i pomiriše se,
I lipe mi dare prikazaše.
Ali nehti mlada udovica
Mađarkinja, od Srima banica
Nehti dojti, ni pokloniti se,
Mito poslat', ni pomiriti se:
Nego pali sela i varoše
I otimlje moje banovine.
Još mi ona bilu knjigu piše,
U knjizi, me na mejdan pozivlje.
To su, bani! ljute rane moje,
Od kojizih priboliti neću.
I onda bi jadan pribolio,
Kada bi ju živu uhvatio.
Njemu vele Slovinska gospoda:
Bre! ne boj se svitla kruno naša,
Silnu ćemo vojsku sakupiti,
I banicu živu uhvatiti.
Da bi bila iz gorice Vila,
Ili zmija iz primorskih stinah:
Kakvih imaš u vojsci delijah,
Oni će ju lasno uhvatiti.
Pak se skaču na noge junačke,
Sakupiše vojsku nebrojenu,
Otiđoše k' ravnoj Ungari;
Prid njima je Nemanja Stipane.
Dočeka ih banica Urica
Na srid ravna polja od Sriema,
Konja igra kano Pašalia;
Ćordu paše kano Mađaria.
Gledao je Nemanić Stipane,
Gledao je, ter je besidio:
Od kad sam se od majke rodio,
I na bedru ćordu pripasao,
Ja ne vidih boljega konjika,
Ni lipšega u vojski vojnika,
Od Urice mlađe udovice,
Koja mene na mejdan pozivlje.
Već vas molim mila bratjo moja!
Ako nami Bog i sritja dade,
Da njezinu vojsku dobijemo.
Radite ju živu uhvatiti.
Ko uhvati mladu udovicu
Mađarkinju od Srima banicu,
Dat' ću njemu Srimsku banovinu,
Još i moju kćercu za ljubovcu.
Kad vojnici kralja razumiše,
Demiškinje ćorde povadiše,
Položiše svoja kopja bojna
Poletiše niz to polje ravno.
Tu se težka kervca prolivaše!
Težka kervca konjska i junačka!
Tu se biše pol biela danka,
Al' se nezna čiji mejdan biše.
Kada li je po poldnevu bilo,
Na Stipanu mejdan ostanuo:
Njegova je vojska pridobila;
Baničina težko izginula.
Kad to vidi Urica Mađarka
Biži jadna niz to polje ravno.
Za njom terču kraljeve delie.
Ne bi lije živu uhvatili.
Al' je ne bi' vile dostignule,
Kamo li će kraljeve delie.
U vodu je s' konjem udarila,
Na šarcu je konju izplivala.
Pak pobiže priko Ungarie,
I uteče; vesela joj majka!
