ПЈЕСНИКОВ ДУХ У ЉУБАВИ
Зуј чујеш ли топла повјетарца
Кад цвијетку спушта с' у њедарца?
С њим се игра, лако га повија,
Његовим се мирисом опија;
То је, Маре, пјесников дух њежни
Кад се блажен у љубави њија.
Чујеш л' олуј кад с облака дуне,
И на земљу као гром се суне?
Гњеван муње стреса с крила своји',
Све обара што пред њиме стоји;
То је, Маре, пјесников дух бујни
Кад за своју љубав се побоји.
А видиш ли гдје к'о зв'језда сјајна
Уз небеса лети сјенка бајна?
Она нешто у наручју стеже,
Под њом земља пјесмом се разлеже;
Дух пјесников носи љубав своју,
Да за вјечност песмама је веже.
Вај! Видиш ли исту сјенку сада
Гдје с висина стрмоглаво пада?
О земљу је звонко ударила,
Зајекнула, па се угасила!
Нема више пјесникова духа;
Грлећ' љубав она г' угушила.
23/3 1840.
