Пјесник
Пријатељу Светозару Ћоровићу
Носећи путир свијетли, пунан истине сјајне,
Он међу људе ступа и с љубављу их дружи,
Он братство миром брати и зубљу вјере трајне
Високо небу диже и с њоме роду служи.
По неравноме путу, на коме трње срета,
Он смјело напријед греде, презирућ судбу строгу,
У часу искушења диже га мисô света,
И он се само моли небу и своме богу.
Са његовијех уста слободна ријеч лети
И уморне снаге к новоме дјелу креће,
А кад га руља гони, штити га анђô свети, -
А кога небо брани, руља га срушит неће.
Што људи благом зову, његово благо није -
Престоље, моћ и сила све се то зачас губи;
Он вишег блага има, у коме свјетлост грије:
Пјесму и срце младо, срце што вјечно љуби.
И носећ путир свијетли, пунан истине чедне,
Он ће живјети тако, посвећен храму мира,
А кад му тијело клоне под косом смрти ледне,
На његовоме гробу опојаће га лира.
10. марта 1895.