Пјесма на колијевци
Кад сам првом св'јет углед'о,
Над кол'јевком, драга мати
Пјеваше ми: слатко чедо!
Србином се мораш звати.
Чуваше ме као своје
Очи и све благо св'јета,
Клицаше ми: злато моје!
Мој лијепи пупчак цв'јета.
Жив ми био много љета,
На утјеху мајке своје,
Нек сврх тебе рука света
И анђели Божји стоје.
Сретан био у твом в'јеку,
Вјеран синак своме роду.
Ал' те кунем на мом мл'јеку,
Гини за крст и слободу!
К'о љубезна мати права,
Пјевала би да ме с'влада
Да с' умири и успава
Невинашца душа млада.
Што ми тада препоручи,
У срцу ми оста трајно,
Те ми увјек јасно звучи:
„Чувај своје име сјајно.“
С тога, мајко, теби хвала!
На наукам светим твојим;
На рођењу што с' ми дала,
Да их у мом срцу гојим.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, 1902. год. Мило Јововић, „Голуб“, број 8., у Сомбору, 15. априла 1902., стр. 122.