Путник (б)
Милораду М. Петровићу
На смирају сунце као ватра руди.
Један црвен облак сам некуда блуди.
Хитно часи лете у дугоме низу;
Одмора ми треба, ноћ је ево близу.
С балконима овдје видим виле старе, -
При заходном сјају окна ми се жаре.
Наоколо баште пуне тиха мира.
Озго чујем пјесму и звуке клавира.
На ова ћу прва врата скромно стати,
Закуцаћу; можда конак ће ми дати.
За мене је доста мјесто гдје на поду;
Постеље су меке само за господу.
Идем!... Али куда? Што да будем лудом?
Гдје бољари себра припустише у дом?!
Из мрамора ових само зима бије,
Као да ми зборе: "Одлази што прије!"
Онамо, под врбом, уз ријеку ближе,
Са два мала окна трошни дом се диже.
По убогу крову маховина расте
И под стару стреху долијећу ласте.
На домаку врата, испод лисне шатре
Посједала чељад око топле ватре.
Тамо, тамо иђем; ту је љубав с небом,
Ту ме орач чека са сољу и хљебом!