Путник и домаћин

Путовао један човјек кроз некакву велику шуму. Била је велика зима; мразови да камен пуца, што но ријеч; снијег преко кољена. У томе се поче и мрак хватати. Путник се уплаши које од зиме, које пак што га могу и курјаци изјести. Издалека опази једну повећу кућу, обрадује се и пожури њојзи. На вратима га сретне некакав човјек и упита га шта тражи. Овај му каже каква је ствар: како се боји ноћу путовати а и вели, уморан је од тешког пута, него ако хоће да га прими на преноћиште, па ће му платити што затражи и што је право.
    Домаћин се замисли, па му рече: Не тражим ти да ми платиш, него ћу ти ја ставити нека питања и за свако питање, које не будеш знао, добићеш по један шамар. Путнику то не би мило, али немаде куд. Домаћин га уведе унутра и постави га за богату трпезу, на којој бјеху сва јестива и пића, што му срце пожељети може. Пошто су вечерали и мало разговарали превали аман по ноћи. У томе им се донесе и кава и пошто попише, рече домаћин путнику:
    Е сад пази, на тебе је ред.
    „Шта је оно?” — упита га домаћин — показујући руком на мачку, која испод стола лежаше.
    „Мачка”, одговори путник.
    „Није”, рече домаћин и привеза му добар шамар, није, то је „чистота”.
    „А шта је оно?” — упита га, показујући на воду.
    „Вода”.
    „Није”, — и опали путнику шамар; „то је „доброта””.
    „А оно?” — показујући руком на ватру.
    „Ватра”.
    „Није” — и опет шамар, то је „дивота”.
    „А оно горе?” — показујући на таван.
    „Таван”.
    „Није, него висота”, и опали путника тако, да га је до срца забољело. С тога замоли он домаћина да изађе мало на поље, да се размисли, па онда да опет одговара. Домаћин му допусти.
    Изишавши из куће нађе једног повећег мачка, ухвати га, привеза му једну запаљену зубљу луча у појури мачка, он онако уплашен побјеже на таван. Путник се врати домаћину и рече:
    „Чистота узе дивоту и однесе на висоту, него брже дај доброту да убијемо дивоту!”
    Домаћин се збуни не знајући шта то значи, јер није ни пазио шта је говорио и упита га нека му то људски каже.
    „А, тако ли знаш!” — рече му путник, ухвати га за руку и врати му она четири шамара, али много јаче, па му онда рече: „гори ти кућа!”
    У томе и сване. Путник продужи пут а домаћину изгори кућа и он у њојзи.

Биоград Милорад Савичевић

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 17, стр. 269–270.