Putnik i domaćin

Putovao jedan čovjek kroz nekakvu veliku šumu. Bila je velika zima; mrazovi da kamen puca, što no riječ; snijeg preko koljena. U tome se poče i mrak hvatati. Putnik se uplaši koje od zime, koje pak što ga mogu i kurjaci izjesti. Izdaleka opazi jednu poveću kuću, obraduje se i požuri njojzi. Na vratima ga sretne nekakav čovjek i upita ga šta traži. Ovaj mu kaže kakva je stvar: kako se boji noću putovati a i veli, umoran je od teškog puta, nego ako hoće da ga primi na prenoćište, pa će mu platiti što zatraži i što je pravo.
    Domaćin se zamisli, pa mu reče: Ne tražim ti da mi platiš, nego ću ti ja staviti neka pitanja i za svako pitanje, koje ne budeš znao, dobićeš po jedan šamar. Putniku to ne bi milo, ali nemade kud. Domaćin ga uvede unutra i postavi ga za bogatu trpezu, na kojoj bjehu sva jestiva i pića, što mu srce poželjeti može. Pošto su večerali i malo razgovarali prevali aman po noći. U tome im se donese i kava i pošto popiše, reče domaćin putniku:
    E sad pazi, na tebe je red.
    „Šta je ono?” — upita ga domaćin — pokazujući rukom na mačku, koja ispod stola ležaše.
    „Mačka”, odgovori putnik.
    „Nije”, reče domaćin i priveza mu dobar šamar, nije, to je „čistota”.
    „A šta je ono?” — upita ga, pokazujući na vodu.
    „Voda”.
    „Nije”, — i opali putniku šamar; „to je „dobrota””.
    „A ono?” — pokazujući rukom na vatru.
    „Vatra”.
    „Nije” — i opet šamar, to je „divota”.
    „A ono gore?” — pokazujući na tavan.
    „Tavan”.
    „Nije, nego visota”, i opali putnika tako, da ga je do srca zaboljelo. S toga zamoli on domaćina da izađe malo na polje, da se razmisli, pa onda da opet odgovara. Domaćin mu dopusti.
    Izišavši iz kuće nađe jednog povećeg mačka, uhvati ga, priveza mu jednu zapaljenu zublju luča u pojuri mačka, on onako uplašen pobježe na tavan. Putnik se vrati domaćinu i reče:
    „Čistota uze divotu i odnese na visotu, nego brže daj dobrotu da ubijemo divotu!”
    Domaćin se zbuni ne znajući šta to znači, jer nije ni pazio šta je govorio i upita ga neka mu to ljudski kaže.
    „A, tako li znaš!” — reče mu putnik, uhvati ga za ruku i vrati mu ona četiri šamara, ali mnogo jače, pa mu onda reče: „gori ti kuća!”
    U tome i svane. Putnik produži put a domaćinu izgori kuća i on u njojzi.

Biograd Milorad Savičević

Izvor

1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, broj 17, str. 269–270.