Пуста је...
| Пуста је... Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1858. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Пуста је...
Пуста је гора кроз коју ходим,
Мала је дружба што собом водим;
У срцу горка туга и нада —
Једна се диже, а друга пада.
О, срце моје, болано чедо,
Цели сам свијет из тебе глед'о.
Башта је ово, пунана цвећем,
Створена зато, да по њој шећем;
Гиздаве моме — ружице беле,
Што само мене љубити желе;
Ја, јунак вес'о, весело, лако
С једнога цвета другом сам скак'о,
Таки сам био, тако сам мнио,
И, о, у срцу срећан сам био!
Ал' једна искра у плам се тури,
Пунану башту мени разури!
Пусте ме жеље морити сташе —
Одонда свет ми терет бејаше.
Све пусто, немо беше за мене,
Увеле руже и потрвене.
Најлепше моме и најмилије,
У којим' небо све своје крије,
Пред'о сам жару прсију моји',
Где само пеп'о спомена стоји.
Даље сам пош'о, даље по свету,
Ал' руже за ме нигде не цвету,
Земља је пуста свуд са свих страна,
Ја — сува грана сред пустог стана.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|