Pusta je...
| Pusta je... Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1858. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Pusta je...
Pusta je gora kroz koju hodim,
Mala je družba što sobom vodim;
U srcu gorka tuga i nada —
Jedna se diže, a druga pada.
O, srce moje, bolano čedo,
Celi sam svijet iz tebe gled'o.
Bašta je ovo, punana cvećem,
Stvorena zato, da po njoj šećem;
Gizdave mome — ružice bele,
Što samo mene ljubiti žele;
Ja, junak ves'o, veselo, lako
S jednoga cveta drugom sam skak'o,
Taki sam bio, tako sam mnio,
I, o, u srcu srećan sam bio!
Al' jedna iskra u plam se turi,
Punanu baštu meni razuri!
Puste me želje moriti staše —
Odonda svet mi teret bejaše.
Sve pusto, nemo beše za mene,
Uvele ruže i potrvene.
Najlepše mome i najmilije,
U kojim' nebo sve svoje krije,
Pred'o sam žaru prsiju moji',
Gde samo pep'o spomena stoji.
Dalje sam poš'o, dalje po svetu,
Al' ruže za me nigde ne cvetu,
Zemlja je pusta svud sa svih strana,
Ja — suva grana sred pustog stana.
|