Псалми Давидови попут србскијех народнијех пјесамâ 2

←Катизма 1

ПСАЛМИ ДАВИДОВИ ПОПУТ СРБСКИЈЕХ НАРОДНИЈЕХ ПЈЕСАМÂ Писац: Огњеслав Утјешеновић-Острожински

Катизма 3→

КАТИЗМА 2

ПСАЛАМ 9

Сла̀вна́ пјесма праведному судцу посље побједе (1-21).
Молитва кад наваљују злотвори незнабожни (22-39).

Слједи пјесма Давидова света;
А на руке пјевачком главару.
Да се пјева уз свиралу. Бену.

2. Из свег срца Господе Те хвалим
И казујем сва чудеса Твоја.
3. Радујем се и веселим Ти се,
Имену Ти вишњем пјесму пјевам.
4. Злотвори се обратише моји,
Ненадно се они спотакоше,
Изпред лица нестаде их Твога
Од гњевнога Твог погледа страшна.
5. Јер Ти сврши суд мој, те м'обра̂ни
На прјестолу Својему сједећи,
Ка праведни судија и благи.
6. Незнабожце побио си клете,
Угасио име им до вјека.
7. Непр'јатељу нестаде мачева̂,
Ти градове разори му силне
Да ни трага остало им није.
8. Али Господ до вијека живи,
Свој пријестол суду Своме спреми.
9. Свему свјету судит ће по правди,
Установит народима право.
10. Уточиште Бог је од вијека
Убогоме у невољи љутој.
11. Све се у Те Господе, уздају
Сви што славу Твог имена знају,
Јер Господе, нигда не остављаш
Људство Твоје које Тебе тражи.
12. Појте пјесму Господу својему
Који живе на гори Сиону,
Каж'те свјету за дјела Његова!
13. Крв Он памти пак је освећује,
И спомиње јаук невољника̂:
14. „Смилуј ми се Господе, погледај
Како страдам са злотвора̂ својих,
Ти, који ме вјечне смрти спасе,
15. Да казујем славе Твоје хвале
А на прагу кћери Сионове,
И спасење Твог имена славно,“
16. Попадаше народи у јаму
коју себи изкопаше сами,
У њихову намјештену замку
Ухвати се ножица њихова.
17. Ти̂ познаше Господа вишњега
Он усуди, а у дјела своја
Зликовчева заплете се рука.
18. Вратит ће се паклу сви зликовци,
Сви народи што Бога не знаду.
19. Убог не ће заборављен бити
До вијека, нит ће погинути
Сладка нада игда невољнику.
20. Молим Ти се Господе, устани,
Да се човјек сасвим не помами,
Да народи суд пред Тобом приме.
21. Пусти Боже! страха грозу на њих,
Нека знаду да су само људи. —
22. Дуго стојиш Господе далеко,
Од невољних са шта кријеш лице?
23. С охолости зликоваца̂ худе
Измучи се убоги крваво.
У своје ће уловит се замке
Они који измишљају злобу.
24. Жељом својом зликовац се дичи,
Отимачи за Бога не маре.
25. Та зликовац за Бога не пита
У објести својој плаховитој.
„Он не види“ — тако помишљава,
Нема Бога по његовој мисли!
26. Мисли да су путеви му прави,
За судове Твоје и не знаде;
Непр'јатеље своје и не гледа.
27. Он помишља: „ Посрнути не ћу;
А зло не ће никада ме снаћи“.
28. Уста су му све пунана клетве.
Преопуна сиља и лукавства,
Под његовим језиком опаким
Сва је мука и сва погибија.
29. У засједи иза кућа̂ прежа,
Из потаје праведна убија,
Убогога вребају му очи.
30. Попут лава у густишу своме
Тајом вреба да убогог лови,
Те га хвата и у мрежу вуче.
31. Притаји се тајом и прилегне,
Те убоги суновратце падну
У његове оштре нокте јаке.
32. И говори у срцу својему:
„Та и Бог је већ заборавио,
Другој страни обрнуо лице,
Та никада ни видио није“.
33. Молим Ти се Господе, устани,
И подигни јаку Своју руку,
Не заборав' тужних невољника̂.
34. Та зликовац са шта да се руга
Све Господе, срцем говорећи
Да никада покарати не ћеш?
35. А Ти видиш, јер увреде гледаш
И све муке које они чине,
Те на Својој записујеш руци.
Даје ти се убоги у руке,
Сироти си храна и обрана.
36. Та зликовцу мишицу сатари,
Безакоње прођи му неви̂дом!
37. Цар је Господ ва вјек и до вјека,
Незнабошца нестат' ће са земље.
38. Ти Господе, чујеш жеље ништих,
Па утврди срдашце њихово
И отвори ухо милостиво
39. Да невољном и сироти судиш,
Да се земни човјек не понесе.

ПСАЛАМ 10

Узкраћење бјегства у згоди животу опасној.

Слједи пјесма Давидова света,
А на руке пјевачком главару.

У Господа ја се поуздавам,
Ма да мојој говорите души:
„Као птица сад у гору лети!
2. Јер зликовци натегоше лу̂ке
И запеше стрјелу за тетиву
Да праведне стрјељају из мрака.
3. Кад се свему темељ разкопава
Шта да чине Божји праведници?“
4. Господ што је у Свом светом двору
Пријестол Му на ведрим небес'ма —
Гледају му очи на далеко,
Изпитује вјеђама Својима
По земљици синове човјечје.
5. Праведника изпитује Господ,
А блага Му ненавиди душа
Све зликовце и безаконике.
6. И пустит' ће замке на зликовце,
Дажд од огња и жива угљевља,
И сувише сумпорна горива,
Огњен вјетар њих ће напојити.
7. Праведан је Господ, љуби правду,
Праведници видјет' ће Му лице.

ПСАЛАМ 11

Тужњава и утјеха усред коварства са свијех страна̂.

Слједи пјесма Давидова света;
А на руке пјевачком главару,
Да се пјева уза осам жица.

Помоз' Боже, светијех нестаје,
А вјернијех мало већ на земљи
Међу дјецом рода човјечјега!
3. Лаж говоре један о другоме
Медним устма из срца дволична.
4. Својим гњевом Господе изтрјеби
Лажна уста, језик величави;
5. Људе оне што се величају:
„Наша уста; језиком смо јаки;
Нада нама није Господара.“
6. Вели Господ: „Ради невољника,
Рад' страдања ништа и убога
Устати ћу сад, па избавити
Оног кому злоба додијава.“
7. Господње су рјечи чисте рјечи,
Згоља сребро огњем очишћено
И до седам пута̂ претопљено.
8. Ти Господе, хоћеш да их чуваш
Те обра̂ниш од рода овога.
9. Еле иду залци наоколо,
Простачине сувише на земљи
Међу дјецом рода човјечјега.

ПСАЛАМ 12

Молитвено кликовање човјека, који хоће да клоне.

Слједи пјесма Давидова света
А на руке пјевачком главару.

Докле ћеш ли Господе, са свиме,
Та сасвиме да ме заборавиш,
И одвраћаш сјајно Своје лице?
3. Докле л' ћу се довијати душом,
Дању ноћу у срцу се мутит?
Докле ће се мог злотвора рука
Подизати нада мојом главом?
4. Погледај ме Боже мој, услиши!
Просвјетли ми очи моје мутне,
Да не заспим самртнијем санком.
5. Да не рече злотвор: „Тог надвладах“;
Насилници да се не веселе
Кад се случи да гдје и посрнем.
6. А ја с' уздам све у милост Твоју,
Радосно ће бити срце моје
И весело са спасења Твога.
Пјеват' хоћу Господу мојему
Као моме добротвору старом,
Пјеват хоћу имену Вишњега.

ПСАЛАМ 13

Неваљалство што влада и избављење жељно очекивано.

Слједи пјесма Давидов света
А на руке пјевачком главару.

Рече смјело у срцу безумни:
„Није Бога.“ Ма неваљали су,
Гадна ли су сва дјела њихова;
Тога није ко да добро твори.
2. Господ мотри с високих небеса̂
На синове људског покољења,
Гледа је ли у кога разума?
Хоће л' који да за Бога знаде?
3. Сви залазе и сви ти се кваре,
Није тога ко да добро твори,
Та није га, таман ни једнога.
4. „Безумни ли јесу ти зликовци,
Као хљеб ми изједоше народ,
Нити хоће Бога да призивљу.“
5. Дрхтати ће и гдје није страха,
јер је Господ у роду праведном.
6. Смијете се што невољник ради,
Али Господ сам њега заклања.
7. Ко да пошље благодат спасења
Са Сиона Израиљу тужну?
Када робље Своје Господ врати
Јаков ће се срцем радовати,
Израиљ се веселити силно.

ПСАЛАМ 14

Тко може да приступи к Богу?

Слједи пјесма Давидова света.

Ко Господе, може поднијети
Да посједи у сјеници Твојој,
Да настава на тој гори светој?
2. Ко без мане ходи творећ правду
И говори свесрдно истину;
3. Ко језиком својим не опада,
Зла не чини никому другоме
И не ружи ближњега својега;
4. Ко не гледа Богом одбачена,
Штује оне што се Бога боје;
Ко се куне ближњему својему
Те са штете не пориче клетве;
5. Ко не чини сребром каматника,
И не прима на правога мита.
Ко овако ради на свијету
До вијека посрнути не ће.

ПСАЛАМ 15

Уточиште у Богу највећем добру, од невоље и смрти.

Записи су ово Давидови.

У Те с' уздам Боже, Ти ме чувај.
Рекох Њему: „Ти си Господ Бог мој!
Добра мени мимо Тебе није.“ —
3. А к светима који су на земљи:
„С тих великих утјеха је моја.“
4. Јао си га идолопоклонцем
Који Бога одметнуше свога.
Ја им не ћу крвавих налјева̂
Налјевати, нити ћу метати
У уста своја имена њихова.
5. Господ је мој омиљени дио
Од баштине и од чаше моје;
Ти подижеш моје достојање!
6. Уже ми је захватило лјепо
Сва убава мјеста и прекрасна,
А мој дио мени омилио.
7. Благосивљам Господа вишњега
Који мене све опамећује;
Утроба ме ноћу подучава.
8. Свагда видим Господа пред собом,
С десна ми је све да не посрнем.
9. С тога срце радује се моје,
Дика моја кликује весеље;
Уздајућ' се тјело ми се смири,
10. Не ћеш паклу дати моје душе
Ни побожном да он трухлост гледа.
11. Показат ћеш животне ми путе,
Обиље Ти радости пред лицем,
У десници утјехе до вјека.

ПСАЛАМ 16

Уточиште безгрешно гањанога ка Господу, који своје позна.

Молитва је Давидова света.

Правду моју Господе, услиши,
Чуј ми гласак када к Теби кличем!
Мо̂бу моју к уху Своме прими,
Не долази из лажљивих уста̂.
2. Суд ми дођи од Твојега лица,
Нек Ти очи погледају к правди.
3. Изпитај ми срце и обиди
Тавне ноћи; у огњу ме кушај,
И неправде моје не ћеш наћи;
Зло л' помислим, изустити не ћу.
4. У свакоме дјелу човјечјему
Држат ми се рјечи Твојих уста̂
И чуват се силовита пута.
5. На Свом путу стопе ми утврди,
Да кораци моји не залазе.
6. Призивљем Те Боже, дај услиши,
Сагни ухо и чуј моје рјечи.
7. Милост Своју покажи ми дивну,
Ти што оне избављаш и браниш
Којијех је у Те поуздање
Прот онима који се не боје
Твога гњева и деснице Твоје.
8. Чувај мене ка̂ зеницу ока,
Сјеном Својих заклони ме крила̂.
9. Од навале незнабошца љута,
Од злотвора̂ јадне моје душе,
Који су ме обколили сасвим.
10. Срце своје затворише чврсто
А устима говоре узгорно.
11. Узастопце обколише мене,
Те су очи наперили своје
Да ме како на земљу оборе.
12. Као лав су, хоће да разтргне,
Као лавић сједи у потаји.
13. Устан' Боже, претец' их, обори;
Мачем Својим одбрани ми душу
Од насиља злобе незнабожне:
14. Руком Својом од људи̂ овијех,
Та од људи овога свијета,
Којима је овај живот дио.
Којима ти утробу напуни
Даровима Својега богатства,
Да су сити они и синови
И добит' ће унуци њихови.
15. А у правди гледат' ћу Ти лице;
Па на јави, кад се пробудим,
Сит ћу бити од прилике Твоје.