Протекција (комедија у пет чинова)/34
II
САВЕТА, ПРЕЂАШЊИ
САВЕТА: Ко да сам у боб врачала, знам о чему сте разговарале.
ЈОВАНКА: О Београду!
САВЕТА: И о томе како ћете се лепо овде проводити.
ЈОВАНКА: О Калемегдану!
ЈУЛКА: И о Топчидеру и о позоришту и о клавиру...
САВЕТА: Е’ ’ајде, ’ајде, удешавајте само!
ЈУЛК А: Ми ћемо, мајко, заједно да шетамо свако вече на Калемегдану. Ја ћу направити четири хаљине, а ти једну.
САВЕТА: Гле, гле...
ЈУЛКА: Па добро, две. Па онда...
САВЕТА: Остави ти мене, ето ти брата Светислава!
ЈУЛКА: А истина, мајка, докле ће отац држати Светислава затворена?
ЈОВАНКА: Вирила сам и мало час кроз кључаоницу. По цео дан спава.
САВЕТА: Боље је, синко, да га ми држимо затворена него ли полиција. Да га отац није спречио да дврши онај чланак — зло би било, велико зло. И ми не само што не би добили Београд, него би отац остао још и без службе.
ЈУЛКА: Жао ме је, тако бих волела с њим да говорим сад о Београду.
ЈУЛКА: Жао је и мени, нисам с дететом честито ни разговарала. Али шта ћеш, мора да се стегне срце кад је и за његово добро, а и за наше! Него, оставите ви њега па идите мало у кујну. Помози забога, дете, Јованки, па тамо наставите ваше планове.
ЈУЛКА (Јованки): ’Ајде, па да те учим како се... научићу ја већ тебе. 'Ајде! (Оде).
|