Protekcija (komedija u pet činova)/34
II
SAVETA, PREĐAŠNjI
SAVETA: Ko da sam u bob vračala, znam o čemu ste razgovarale.
JOVANKA: O Beogradu!
SAVETA: I o tome kako ćete se lepo ovde provoditi.
JOVANKA: O Kalemegdanu!
JULKA: I o Topčideru i o pozorištu i o klaviru...
SAVETA: E’ ’ajde, ’ajde, udešavajte samo!
JULK A: Mi ćemo, majko, zajedno da šetamo svako veče na Kalemegdanu. Ja ću napraviti četiri haljine, a ti jednu.
SAVETA: Gle, gle...
JULKA: Pa dobro, dve. Pa onda...
SAVETA: Ostavi ti mene, eto ti brata Svetislava!
JULKA: A istina, majka, dokle će otac držati Svetislava zatvorena?
JOVANKA: Virila sam i malo čas kroz ključaonicu. Po ceo dan spava.
SAVETA: Bolje je, sinko, da ga mi držimo zatvorena nego li policija. Da ga otac nije sprečio da dvrši onaj članak — zlo bi bilo, veliko zlo. I mi ne samo što ne bi dobili Beograd, nego bi otac ostao još i bez službe.
JULKA: Žao me je, tako bih volela s njim da govorim sad o Beogradu.
JULKA: Žao je i meni, nisam s detetom čestito ni razgovarala. Ali šta ćeš, mora da se stegne srce kad je i za njegovo dobro, a i za naše! Nego, ostavite vi njega pa idite malo u kujnu. Pomozi zaboga, dete, Jovanki, pa tamo nastavite vaše planove.
JULKA (Jovanki): ’Ajde, pa da te učim kako se... naučiću ja već tebe. 'Ajde! (Ode).
|