Протекција (комедија у пет чинова)/предговор
ПРЕДГОВОР
Године 1887 написао сам једну политичку песму и штампао је у тадањем „Дневноме Листу”. Песма је носила наслов „Два раба”, а садржала је оштар прекор и Краљу и свима надлежнима, што су одсуствовали са погреба једнога војника, који нам је спасао част у бугарском рату (Катанића), а присуствовали сви, па и сам Краљ лично, два дана раније, пратњи једне бабе, чија је сва заслуга што је родила дворскога ђенерала Франасовића, који никаквих нарочитих заслуга за ову земљу није имао. Песма је ова необично наљутила Краља Милана и полиција ме је одмах оптужила за увреду Његовога Величанства. Оптужени став те песме још и сада памтим, јер је небројено пута цитиран у тужби, одговору, жалбама па и на самоме претресу. Тај оптужени став гласио је:
Српска децо. што читати знате,
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке,
Стога и ви не муч'те се џабе:
Српска децо постаните бабе.
Ето, за те речи, на које би данас једва ко нашао разлога да се намршти, осуђен сам ја на две године затвора и одведен у пожаревачки казнени завод на издржавање. Огрешио бих се, ако не бих одао част тадањему председнику првостепенога суда (К. Христић) који ме је, не осврћући се на све поруке из Двора, осудио само два месеца затвора, коју је казну тек Касација попела на две године.
Овако драконску казну разумео сам тек, када сам приликом помиловања морао ићи Краљу Милану, да му се захвалим. Тада ми је расрђени Краљ, између осталога, рекао:
— И ви треба да знате, да нисте тако строго осуђени зато што би такву казну величина увреде захтевала, већ зато што вас је требало, одмах на почетку вашега рада, ударити по челу. Зар ви тек јуче изишли из школе, тек први корак у живот учинили, па не потегосте ни на пандура, ни на министра, већ право на Краља. Зар ништа мање? Па по коме ћете ви доцније у животу ударати, кад сте с Краљем почели?!
И мало је било што сам тако много осуђен, већ сам у затвору био и нарочитом режиму подвргнут. Сам у соби, увек под кључем, шетао сам са разбојницима и коцкарима по један сат пре подне и смео сам да читам само књиге које би ми управа дозволила а новине никако. Писма сам могао писати само једног утврђеног дана у недељи, и та су писма могла бити испраћена тек пошто би управник на њих ставио своје „видео”. Тако исто и писма која су ми долазила, морала су проћи кроз руке управникове и носити његов потпис. Прва три месеца, сем Светога Писма, никакву другу књигу нисам могао добити, тако да сам се, на крају трећега месеца, потпуно оспособио да држим проповеди у цркви. У цркву су ме такође водили кад би ми дошао ред, јер је сваке недеље вођено по двадесет осуђеника, разуме се са спроводницима, који су их пушкама пратили. Ишли смо обично у цркву (црква је у вароши) два по два, и, сећам се и сад, мој друг с лева, био је неки Сава Деветаковић, који је у грађанству био саучесник у некоме убиству и упалио кмету кућу, а на робији важио као врло добар и одан друг и пријатељ.
Ја не могу тврдити да је строги режим према мени употребљаван по некој нарочитој наредби из Београда. Пре ће бити да је то била ствар самога управника завода, јер ваља знати, да је управник завода био тада, по злу познати либералски дотадањи начелник срески, Илија Влах. Бели Мемед, Илија Влах и још неколико начелника среских, били су тада знамените режимске зверке, од којих је стрепео цео срез који би им пао шака и о којима су биле редакције опозиционих листова увек преплављене дописима. Како је пожаревачки казнени завод тада увек био пун опозиционара, послат је нарочито Илија Влах за управника, да им и у затвору загорча дане.
Разуме се да је такав човек, чим је из аката видео да сам осуђен за увреду Његовога Величанства, што је он сматрао највећим злочином који се уопште да замислити — морао из сопствене иницијативе применити на мене сву строгост затвора.
Не могући да пишем, немајући шта да читам, немајући ни с ким да проговорим, проводио сам тада доста тешке дане и скраћивао сам себи време тиме, што сам по цео дан млео кафу, кувао је и пио; што сам правио цигарете и крпио један свој стари капут који сам, без потребе, поткратио, само да бих имао шта да шијем.
И тако је трајало све до 22 фебруара 1888 године, када Краљ Милан, после изгласанога устава, захвали на престолу и повери састав владе ђенералу Сави Грујићу са радикалима и либералним намесништвом.
Илија Влах био је само за тренутак збуњен овим историским чином, па кад је видео да том приликом из Београда није стигло никакво помиловање за радикале, он је дошао до закључка да оставком Краља Милана ред ствари и ред односа у држави није ни у колико поремећен, у толико пре што је краљевска власт у рукама „Господин Јовиним.” Према томе ни он у заводу, којим је управљао, није сматрао да треба да измени ред ствари и ред односа. Ипак је био нешто мало блажи. Када сам му, рачунајући на промену прилика после абдикације, изишао једнога дана на рапорт и понова га замолио да ми дозволи писање, он се није, као првипут када сам то покушао, издирао на мене, већ ме је благо и родитељски саветовао:
— Боље је за тебе, младићу, да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен, ти би данас био ваљан и честит човек и угледан грађанин може бити, а овако се као коцкар вучеш по апсанама.
— Па и господин Јова Ристић је писмен — усудих се ја да приметим..
Илија Влах, на помен Ристићевог имена, рипну са столице као да си га оздо иглом убо.
— Господин Ристић је друго, а друго си ти, разумеш ли?
И тиме је био завршен мој поновни покушај да ми се дозволи писање. Међутим, што је време више одмицало, мени је све теже и несносније било у затвору. У почетку ми је и самоћа била донекле занимљива. Занимали су ме и они мали и ситни послови које сам сам вршио: чишћење собе, намештање кревета, млевење кафе: прављење цигарета. Али ми је, на крају крајева, све то постало обична ствар и поче ме савлађивати досада.
Није ми остало ништа друго, до да прибегнем једноме лукавству, које ми је збиља и помогло. У кабинету ђенерала Саве Грујића био је министар правде покојни Гига Гершић. Покојни Гершић, као што је познато, био је ожењен госпођом Марином, коју је он узео као удовицу. Госпођа Марина била је раније жена неког мог ујака и на основу тога — ја пронађем да је мени Гига Гершић ујак. То јест, ја то нисам пронашао, али, како је Гига Гершић министар правде, дакле непосредни и врховни старешина управника казненог завода, то ми паде на памет да Гершића прогласим ујаком и да тако извојујем себи мало бољи положај, а што је најглавније, можда и слободу писања. И одиста, чим је дошао дан, када смо смели писати својим породицама, ја седнем и напишем овако писмо:
„Драги Ујаче,
Имали би право да се љутите на мене што Вам се досад нисам јавио, али Вас нисам хтео да узнемиравам. Знам да Вас интересује како се осећам овде, у овој необичној кући. Не могу рећи да ми је угодно као код своје куће, али, не могу ни да се пожалим. Једино ме убија досада од дугога времена. Када би ми било дозвољено да могу писати, верујте, стрпљиво би сачекао две дуге године мога тамновања. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари.
Молим Вас, кад дође моја мајка код Вас, поздравите је и реците да ништа не брине. Поздравите много и ујна Марину.
Ваш сестрић
...................“
Разуме се да би се Гига Гершић згрануо да је добио ово писмо, али сам ја (премда је то било врло дрско) управо и рачунао на то, да писмо и не дође Гиги у руке. Пошто сам дакле писмо написао и адресирао, ставио сам га незатворено на управников сто, у гомилу осуђеничких писама, која ће сва редом управник прочитати и на свако ставити своје „видео” па тек тада послати на пошту.
Сутрадан, још у осам часова ујутру, заклапара катанац на мојим вратима, врата се отворише и уђе управник Илија Влах и затвори врата за собом.
— Добар дан, младићу! — поче он љубазно и ја јасно осетих, по његовој љубазности и пријатељскоме изразу лица, да је писмо већ прочитао.
— Па како, како? Како се ти овде осећаш, а? — настави Илија Влах у истоме тону и узе разгледати собу у коју никад досад није долазио, јер је он уопште избегавао да општи са политичким кривцима. — Кажу, Нушић кува добру кафу, па велим: ’ајде баш и ја да попијем једну књижевничку кафу. Је л’ умеш да скуваш?
— Па, извежбао сам се.
— Ако, и то је добро! Човек треба да научи све, злу не требало, Ето, да ти није било апсе, ти не би никад научио да куваш кафу. Па дедер, дедер, скувај две кафе!
Ја узех одмах нову кафу да самељем и налих воду у џезву.
— А, овај... шта сам оно хтео да те питам? Јес’, боме, теби мора да је досадно овако по цео дан? Ти си научио да читаш, да пишеш...
— Па јесте! — Одговорих ја усхићен, јер сад већ јасно осетих да је прочитао писмо.
— Па оно, знаш, — настави управник — кад бих ја знао да ти не би писао политичке ствари и онако, дописе и чланке...
— Не бих дабоме! — тврдим ја.
— Па онда, знаш, кад бих ја знао да не би писао ни песме.
— А не, никад више. Решио сам уопште да не пишем више песме.
— Е, братац мој — учини управник, као да је тога часа дошао до изненадних сазнања — е, брате мој, да сам ја то знао; да си ти одмах мени тако казао, откад бих ја теби дозволио да пишеш. Дабоме, није због писања, него тако; да ти прође време.
— Е, хвала, г. управниче! — заблагодарих ја брже боље не би ли га ухватио за реч.
— Ама нема шта да ми захваљујеш. Откад бих ја то теби дозволио да сам знао...
Кафа је већ била готова и он узе са задовољ- ством да је срче.
— Гле, Бога ми, па ти баш одиста знаш да куваш добру кафу. А овај... шта оно хтедох да кажем,... како ти се греје соба?
— Доста добро, г. управниче!
— Добијаш доста дрва?
— Па, по пропису, три цепанице на дан.
— Ама какав пропис. Три цепанице, којешта! Три цепанице то је довољно за оне тамо, што забију главу под ћебе и леже по цео дан, а за писање... дабоме, теби треба због писања да је мало топлија соба. Наредићу да ти се даје по пет цепаница на дан.
— Хвала, г. управниче!
— Баш добра кафа. Доћи ћу овако свако јутро на кафу, па и да проговоримо мало. Дабоме, ако нећу с тобом да разговарам, онда с ким ћу. Нећу ваљда са оним лоповима и паликућама. Доћи ћу ти!
Изгледало је као да је овим речима завршио разговор, јер се диже са столице, пружи ми руку и пође вратима. Кад је већ дигао руку да се прихвати кваке, он се још једном окрете и, сасвим немарно, и више као узгред, рече:
— А, овај... шта сам оно још хтео да питам... а, јест... је ли теби штогод род господин министар Гершић?
— Ко, ујка Гига? — правим се ја као изненађек питањем. — Ох, да, он ми је ујак... Баш јуче сам му написао реч две, колико да се не љути што му се не јављам.
— Јест, јест, — додаје управник — баш мало пре сам прочитао твоје писмо. Него, слушај, да ја теби оно писмо вратим, па ти друкчије напиши.
Мени засја радост на лицу, јер сам и иначе стрепио да писмо оде Гершићу, који би се морао згранути кад би видео да га ја називам „драгим ујаком”.
— Да, да, и сам сам то мислио, чим сте ми дозволили писање! — прихватих ја свесрдно управников предлог.
— Та разуме се! — додаје он. — Пиши му онако фамилијарно. Кажи му: добро ми је овде, о мени воде рачуна и, тако. Та ти то већ умеш, кад си због писања и апсе допао. Дабоме, то му пиши, а за писањеј имаш већ моју дозволу па ти није потребна никаква протекција!
Изговори то па опкорачи праг и затвори врата за собом.
Чуо сам га још и у ходнику како гунђа и све ми се чини да је још увек понављао реч: протекција, протекција. И, кад ми мало час, по његовој наредби, донеше из канцеларије хартије, мастило и перо и кад сам сео за сто, мислећи шта би почео да пишем, мени је још звонила у ушима последња управникова реч: протекција. И прва реч коју сам на чистоме табаку хартије исписао била је: протекција. Испод те речи затим сам исписао, тамо у затвору, цео позоришни комад, коме сам задржао натпис: Протекција.
|