Protekcija (komedija u pet činova)/predgovor
PREDGOVOR
Godine 1887 napisao sam jednu političku pesmu i štampao je u tadanjem „Dnevnome Listu”. Pesma je nosila naslov „Dva raba”, a sadržala je oštar prekor i Kralju i svima nadležnima, što su odsustvovali sa pogreba jednoga vojnika, koji nam je spasao čast u bugarskom ratu (Katanića), a prisustvovali svi, pa i sam Kralj lično, dva dana ranije, pratnji jedne babe, čija je sva zasluga što je rodila dvorskoga đenerala Franasovića, koji nikakvih naročitih zasluga za ovu zemlju nije imao. Pesma je ova neobično naljutila Kralja Milana i policija me je odmah optužila za uvredu Njegovoga Veličanstva. Optuženi stav te pesme još i sada pamtim, jer je nebrojeno puta citiran u tužbi, odgovoru, žalbama pa i na samome pretresu. Taj optuženi stav glasio je:
Srpska deco. što čitati znate,
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake,
Stoga i vi ne muč'te se džabe:
Srpska deco postanite babe.
Eto, za te reči, na koje bi danas jedva ko našao razloga da se namršti, osuđen sam ja na dve godine zatvora i odveden u požarevački kazneni zavod na izdržavanje. Ogrešio bih se, ako ne bih odao čast tadanjemu predsedniku prvostepenoga suda (K. Hristić) koji me je, ne osvrćući se na sve poruke iz Dvora, osudio samo dva meseca zatvora, koju je kaznu tek Kasacija popela na dve godine.
Ovako drakonsku kaznu razumeo sam tek, kada sam prilikom pomilovanja morao ići Kralju Milanu, da mu se zahvalim. Tada mi je rasrđeni Kralj, između ostaloga, rekao:
— I vi treba da znate, da niste tako strogo osuđeni zato što bi takvu kaznu veličina uvrede zahtevala, već zato što vas je trebalo, odmah na početku vašega rada, udariti po čelu. Zar vi tek juče izišli iz škole, tek prvi korak u život učinili, pa ne potegoste ni na pandura, ni na ministra, već pravo na Kralja. Zar ništa manje? Pa po kome ćete vi docnije u životu udarati, kad ste s Kraljem počeli?!
I malo je bilo što sam tako mnogo osuđen, već sam u zatvoru bio i naročitom režimu podvrgnut. Sam u sobi, uvek pod ključem, šetao sam sa razbojnicima i kockarima po jedan sat pre podne i smeo sam da čitam samo knjige koje bi mi uprava dozvolila a novine nikako. Pisma sam mogao pisati samo jednog utvrđenog dana u nedelji, i ta su pisma mogla biti ispraćena tek pošto bi upravnik na njih stavio svoje „video”. Tako isto i pisma koja su mi dolazila, morala su proći kroz ruke upravnikove i nositi njegov potpis. Prva tri meseca, sem Svetoga Pisma, nikakvu drugu knjigu nisam mogao dobiti, tako da sam se, na kraju trećega meseca, potpuno osposobio da držim propovedi u crkvi. U crkvu su me takođe vodili kad bi mi došao red, jer je svake nedelje vođeno po dvadeset osuđenika, razume se sa sprovodnicima, koji su ih puškama pratili. Išli smo obično u crkvu (crkva je u varoši) dva po dva, i, sećam se i sad, moj drug s leva, bio je neki Sava Devetaković, koji je u građanstvu bio saučesnik u nekome ubistvu i upalio kmetu kuću, a na robiji važio kao vrlo dobar i odan drug i prijatelj.
Ja ne mogu tvrditi da je strogi režim prema meni upotrebljavan po nekoj naročitoj naredbi iz Beograda. Pre će biti da je to bila stvar samoga upravnika zavoda, jer valja znati, da je upravnik zavoda bio tada, po zlu poznati liberalski dotadanji načelnik sreski, Ilija Vlah. Beli Memed, Ilija Vlah i još nekoliko načelnika sreskih, bili su tada znamenite režimske zverke, od kojih je strepeo ceo srez koji bi im pao šaka i o kojima su bile redakcije opozicionih listova uvek preplavljene dopisima. Kako je požarevački kazneni zavod tada uvek bio pun opozicionara, poslat je naročito Ilija Vlah za upravnika, da im i u zatvoru zagorča dane.
Razume se da je takav čovek, čim je iz akata video da sam osuđen za uvredu Njegovoga Veličanstva, što je on smatrao najvećim zločinom koji se uopšte da zamisliti — morao iz sopstvene inicijative primeniti na mene svu strogost zatvora.
Ne mogući da pišem, nemajući šta da čitam, nemajući ni s kim da progovorim, provodio sam tada dosta teške dane i skraćivao sam sebi vreme time, što sam po ceo dan mleo kafu, kuvao je i pio; što sam pravio cigarete i krpio jedan svoj stari kaput koji sam, bez potrebe, potkratio, samo da bih imao šta da šijem.
I tako je trajalo sve do 22 februara 1888 godine, kada Kralj Milan, posle izglasanoga ustava, zahvali na prestolu i poveri sastav vlade đeneralu Savi Grujiću sa radikalima i liberalnim namesništvom.
Ilija Vlah bio je samo za trenutak zbunjen ovim istoriskim činom, pa kad je video da tom prilikom iz Beograda nije stiglo nikakvo pomilovanje za radikale, on je došao do zaključka da ostavkom Kralja Milana red stvari i red odnosa u državi nije ni u koliko poremećen, u toliko pre što je kraljevska vlast u rukama „Gospodin Jovinim.” Prema tome ni on u zavodu, kojim je upravljao, nije smatrao da treba da izmeni red stvari i red odnosa. Ipak je bio nešto malo blaži. Kada sam mu, računajući na promenu prilika posle abdikacije, izišao jednoga dana na raport i ponova ga zamolio da mi dozvoli pisanje, on se nije, kao prviput kada sam to pokušao, izdirao na mene, već me je blago i roditeljski savetovao:
— Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan i čestit čovek i ugledan građanin može biti, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama.
— Pa i gospodin Jova Ristić je pismen — usudih se ja da primetim..
Ilija Vlah, na pomen Ristićevog imena, ripnu sa stolice kao da si ga ozdo iglom ubo.
— Gospodin Ristić je drugo, a drugo si ti, razumeš li?
I time je bio završen moj ponovni pokušaj da mi se dozvoli pisanje. Međutim, što je vreme više odmicalo, meni je sve teže i nesnosnije bilo u zatvoru. U početku mi je i samoća bila donekle zanimljiva. Zanimali su me i oni mali i sitni poslovi koje sam sam vršio: čišćenje sobe, nameštanje kreveta, mlevenje kafe: pravljenje cigareta. Ali mi je, na kraju krajeva, sve to postalo obična stvar i poče me savlađivati dosada.
Nije mi ostalo ništa drugo, do da pribegnem jednome lukavstvu, koje mi je zbilja i pomoglo. U kabinetu đenerala Save Grujića bio je ministar pravde pokojni Giga Geršić. Pokojni Geršić, kao što je poznato, bio je oženjen gospođom Marinom, koju je on uzeo kao udovicu. Gospođa Marina bila je ranije žena nekog mog ujaka i na osnovu toga — ja pronađem da je meni Giga Geršić ujak. To jest, ja to nisam pronašao, ali, kako je Giga Geršić ministar pravde, dakle neposredni i vrhovni starešina upravnika kaznenog zavoda, to mi pade na pamet da Geršića proglasim ujakom i da tako izvojujem sebi malo bolji položaj, a što je najglavnije, možda i slobodu pisanja. I odista, čim je došao dan, kada smo smeli pisati svojim porodicama, ja sednem i napišem ovako pismo:
„Dragi Ujače,
Imali bi pravo da se ljutite na mene što Vam se dosad nisam javio, ali Vas nisam hteo da uznemiravam. Znam da Vas interesuje kako se osećam ovde, u ovoj neobičnoj kući. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod svoje kuće, ali, ne mogu ni da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugoga vremena. Kada bi mi bilo dozvoljeno da mogu pisati, verujte, strpljivo bi sačekao dve duge godine moga tamnovanja. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari.
Molim Vas, kad dođe moja majka kod Vas, pozdravite je i recite da ništa ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu.
Vaš sestrić
...................“
Razume se da bi se Giga Geršić zgranuo da je dobio ovo pismo, ali sam ja (premda je to bilo vrlo drsko) upravo i računao na to, da pismo i ne dođe Gigi u ruke. Pošto sam dakle pismo napisao i adresirao, stavio sam ga nezatvoreno na upravnikov sto, u gomilu osuđeničkih pisama, koja će sva redom upravnik pročitati i na svako staviti svoje „video” pa tek tada poslati na poštu.
Sutradan, još u osam časova ujutru, zaklapara katanac na mojim vratima, vrata se otvoriše i uđe upravnik Ilija Vlah i zatvori vrata za sobom.
— Dobar dan, mladiću! — poče on ljubazno i ja jasno osetih, po njegovoj ljubaznosti i prijateljskome izrazu lica, da je pismo već pročitao.
— Pa kako, kako? Kako se ti ovde osećaš, a? — nastavi Ilija Vlah u istome tonu i uze razgledati sobu u koju nikad dosad nije dolazio, jer je on uopšte izbegavao da opšti sa političkim krivcima. — Kažu, Nušić kuva dobru kafu, pa velim: ’ajde baš i ja da popijem jednu književničku kafu. Je l’ umeš da skuvaš?
— Pa, izvežbao sam se.
— Ako, i to je dobro! Čovek treba da nauči sve, zlu ne trebalo, Eto, da ti nije bilo apse, ti ne bi nikad naučio da kuvaš kafu. Pa deder, deder, skuvaj dve kafe!
Ja uzeh odmah novu kafu da sameljem i nalih vodu u džezvu.
— A, ovaj... šta sam ono hteo da te pitam? Jes’, bome, tebi mora da je dosadno ovako po ceo dan? Ti si naučio da čitaš, da pišeš...
— Pa jeste! — Odgovorih ja ushićen, jer sad već jasno osetih da je pročitao pismo.
— Pa ono, znaš, — nastavi upravnik — kad bih ja znao da ti ne bi pisao političke stvari i onako, dopise i članke...
— Ne bih dabome! — tvrdim ja.
— Pa onda, znaš, kad bih ja znao da ne bi pisao ni pesme.
— A ne, nikad više. Rešio sam uopšte da ne pišem više pesme.
— E, bratac moj — učini upravnik, kao da je toga časa došao do iznenadnih saznanja — e, brate moj, da sam ja to znao; da si ti odmah meni tako kazao, otkad bih ja tebi dozvolio da pišeš. Dabome, nije zbog pisanja, nego tako; da ti prođe vreme.
— E, hvala, g. upravniče! — zablagodarih ja brže bolje ne bi li ga uhvatio za reč.
— Ama nema šta da mi zahvaljuješ. Otkad bih ja to tebi dozvolio da sam znao...
Kafa je već bila gotova i on uze sa zadovolj- stvom da je srče.
— Gle, Boga mi, pa ti baš odista znaš da kuvaš dobru kafu. A ovaj... šta ono htedoh da kažem,... kako ti se greje soba?
— Dosta dobro, g. upravniče!
— Dobijaš dosta drva?
— Pa, po propisu, tri cepanice na dan.
— Ama kakav propis. Tri cepanice, koješta! Tri cepanice to je dovoljno za one tamo, što zabiju glavu pod ćebe i leže po ceo dan, a za pisanje... dabome, tebi treba zbog pisanja da je malo toplija soba. Narediću da ti se daje po pet cepanica na dan.
— Hvala, g. upravniče!
— Baš dobra kafa. Doći ću ovako svako jutro na kafu, pa i da progovorimo malo. Dabome, ako neću s tobom da razgovaram, onda s kim ću. Neću valjda sa onim lopovima i palikućama. Doći ću ti!
Izgledalo je kao da je ovim rečima završio razgovor, jer se diže sa stolice, pruži mi ruku i pođe vratima. Kad je već digao ruku da se prihvati kvake, on se još jednom okrete i, sasvim nemarno, i više kao uzgred, reče:
— A, ovaj... šta sam ono još hteo da pitam... a, jest... je li tebi štogod rod gospodin ministar Geršić?
— Ko, ujka Giga? — pravim se ja kao iznenađek pitanjem. — Oh, da, on mi je ujak... Baš juče sam mu napisao reč dve, koliko da se ne ljuti što mu se ne javljam.
— Jest, jest, — dodaje upravnik — baš malo pre sam pročitao tvoje pismo. Nego, slušaj, da ja tebi ono pismo vratim, pa ti drukčije napiši.
Meni zasja radost na licu, jer sam i inače strepio da pismo ode Geršiću, koji bi se morao zgranuti kad bi video da ga ja nazivam „dragim ujakom”.
— Da, da, i sam sam to mislio, čim ste mi dozvolili pisanje! — prihvatih ja svesrdno upravnikov predlog.
— Ta razume se! — dodaje on. — Piši mu onako familijarno. Kaži mu: dobro mi je ovde, o meni vode računa i, tako. Ta ti to već umeš, kad si zbog pisanja i apse dopao. Dabome, to mu piši, a za pisanjej imaš već moju dozvolu pa ti nije potrebna nikakva protekcija!
Izgovori to pa opkorači prag i zatvori vrata za sobom.
Čuo sam ga još i u hodniku kako gunđa i sve mi se čini da je još uvek ponavljao reč: protekcija, protekcija. I, kad mi malo čas, po njegovoj naredbi, doneše iz kancelarije hartije, mastilo i pero i kad sam seo za sto, misleći šta bi počeo da pišem, meni je još zvonila u ušima poslednja upravnikova reč: protekcija. I prva reč koju sam na čistome tabaku hartije ispisao bila je: protekcija. Ispod te reči zatim sam ispisao, tamo u zatvoru, ceo pozorišni komad, kome sam zadržao natpis: Protekcija.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|