ПРОМЕНАДА
Kроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.
Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у томе часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.
Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
“Ти си је љубио као огањ пак'о,
А она је дошла кад је све већ касно.”
И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав, коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.
И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.
Из мисли се тргох. Бацах поглед доле,
Никог није било. и дође ми жао:
“Можда је чекала, можда много воле,
А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.”
И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам могô наћи;
О како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.
Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана,
Коју сунце сутра поново ће дићи.
Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
К'о одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи, што дише месечином бледом.
Не знам како, зашто — али гласно рек'о:
“Ја те волим драга”; и осетих тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које намах појави се сада.
И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твог стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.
*
Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео,
И пет'о се мучи да пробуди зору.
