PROMENADA
Kroz otvoren prozor, nestašan i mio,
Na zavesu vetrić nevidljivi sleće,
I njome se igra bezbrižan i čio;
Noć na polju leži, mir se po njoj kreće.
Nad zemljom je suton; a svud po pučini
Tišina se digla da spokojstvom leči:
I u tome času meni se učini,
Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči.
Zvala si me sebi. Ja se nisam mak'o;
Radost sva u tuzi prigrli me strasno:
“Ti si je ljubio kao oganj pak'o,
A ona je došla kad je sve već kasno.”
I zaneh se potom. Misao mi ode
Do prošlosti moje, u krajeve znane;
Da poseti ljubav, koju boli vode,
Dok sećanja brižno od smrti je brane.
I tu vide doba, ona svetla, vedra,
Da ih već nestaje polako i tužno,
Da prolaznost svoja otvara im nedra,
I da stvarnost svuda podiže se ružno.
Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole,
Nikog nije bilo. i dođe mi žao:
“Možda je čekala, možda mnogo vole,
A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.”
I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga,
Ali reči tvoje nisam mogô naći;
O kako je ljubav velika i blaga,
Mada kao zvezda i ona će zaći.
Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana,
Ugodno mi beše kretati se, ići
Razvalinom ovom života i dana,
Koju sunce sutra ponovo će dići.
Svuda tako mirno, izrazito, mračno:
K'o odblesci smrti senke pale redom,
Lišće tek zašušti jednoliko, plačno
U noći, što diše mesečinom bledom.
Ne znam kako, zašto — ali glasno rek'o:
“Ja te volim draga”; i osetih tada
Onu ljubav staru i doba daleko,
Doba koje namah pojavi se sada.
I ta ljubav stara, kao duh bez glasa,
Povede me žurno tamo, do tvog stana:
Na prozoru nađoh sliku tvoga stasa,
Kao znak ljubavi i ranijih dana.
*
Došao sam kući. Vetrić se još peo,
Po zavesi igra sam u svome oru;
Dok napolju suton već postaje beo,
I pet'o se muči da probudi zoru.
