Пролеће вида девојку
| Пролеће вида девојку Писац: Јован Грчић Миленко |
I
Устани, ’рано, устани,
Данак се златом разлио!
У гори птице певају,
А пољем сасе цветају,
Све им је срцу на вољу,
Још тебе само чекају!
Устани, снаго, устани!...
»Дигни ме, мајко, дигни ме!
Што јесен језом обори,
А зима болом ослаби,
Лако се само не диже!
Дигни ме, мајко, дигни ме,
Меканом руком дигни ме!«
II
Пролеће здрављем да’нуло,
Извело брата рођеног:
Ох, ето јутро свaнуло!
Пролеће здрављем да’нуло,
Извело сина јединог:
Ох, ето сунце плануло!
Па како дивно искочи!
Па како красно трепеће!
K‘o сејка мила зорица
Кад златну косу расплеће!...
Њима се птице радују,
Њима се птице поносе,
Па певком својом веселом
По гори срећу разносе.
То гора цвећу шапнула,
А цвеће роси од ока,
Роса се брзо отиште
У хитре вале потока,
А поток журно потече
Да каже селу веселу,
Да каже деви болесној:
Устани, село весело!
Устани, дево болесна!
Дивота живну у пољу:
Пролеће здрављем да’нуло,
Извело брата рођеног:
Ох, ено јутро свaнуло!
Извело сина јединог:
Ох, ено сунце плануло!
Па како дивно искочи!
Па како красно трепеће!
К’о сејка мила зорица
Кад златну косу расплеће!...
О, брже, село весело,
О, брже дево болесна:
О, брже право у поље!...
III
»Љубице, моје сестрице!
Са плавим оком смиреним,
Са чистом душом мирисном,
Ала вас волим од срца!
Љубице, моје сестрице!«...
— Набери, душо, набери!
Набери доста, подоста:
Нека те доста радују!
Набери, слатка јагодo!...
»Ох, погле, мајко, погледај!
Ох, ал’ је ова малена,
Једва се види једвице
Од млада лишћа зелена,
Но, мајко, само покушај:
И она већем мирише!!
Мирис ме њезин узорит
На здравље моје подсећа,
На скупу негу матере,
Ил’ добро срце пролећа...
Покушај, мајко покушај!...«
IV
»Причекај, мајко, причекај
Да мало само приседнем;
Чисто ми лакше у срцу
Кад здраву дољу погледнем.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
»Ох, ала птице певају!
Ох, ала славуј изводи!
Ох, ал’ ми ветрић, умиљат
На чело санке наводи!
Подмети руку мекану,
Подмети, мајко милена;
Очи би малко одмора...«
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
V
Клеца л’ ти, снаго, колено,
Дрхће л’ ти рука и саде?
»Богу сам хвалу шапнула,
Слабости, мајко, нестаде!«
— Прија л’ ти вода у пољу,
Ох, бистра вода, ледена?
»К’о здравље срцу клонулом,
Ил’ твоја речца ледена.«
— Гледаш ли оком светлије
По ширном пољу без краја?
»Све сија, мајко, преда мном,
К’о дична слика из раја.«
VI
Пролеће здрављем да’нуло,
Извело брата рођеног:
Поносно јутро свaнуло!
Извело сина јединог:
Весело сунце плануло!
Па како дивно искочи!
Па како красно трепеће!
К’о сејка мила зорица
Кад златну косу расплеће!...
То гледи с брда зелена
Девојка млада румена,
Па кличе срећно, гласито:
»Да Бог да, јутро поносно,
У срећи сваком свaнуло!
Да Бог да сунце сјајано
У срећи сваком плануло!
А теби, роде милосни,
А теби, хвала, пролеће!
Док срце живот осећа,
Свe дoнде тебе волеће!...«
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 181-185
|