Пролетерка
Пролетерка
Грозни фијук бесног ветра, са крилима својим ледним,
Прамење је снежно виј'о, певајући песму бедним.
А у соби, бедној изби, коју четир' зида красе,
У самртним мукам' тешким, пролетерка борила се. . .
Измождена утицајем, глади, жеђи, тешке радње,
Остављена сама себи, чекала је часе задње.
Постеља јој где лежаше, сламарица беше бедна,
А собица - ћумез прави - к'о гроб црни беше ледна.
Кроз прозоре без окана, и кроз врата - ветар хучи
Додирујућ' бледо лице, самртнице што се мучи. . .
Под пећи јој ни иверке, а то јој је душу трло,
Нит, на столу чаша воде, да покваси сухо грло.
Ништа! Ништа! Само беда, њену душу испуњује,
Но она се ипак нада - неку помоћ ишчекује.
И докле се тако нада, и са душом својом бори,
Неки човек гојна лица, њена врата тек отвори.
Па још с врата продера се, тај суровко предебели:
„Ил' кирију до довече, ил' се сутра зором сели!“
То јој рече, затим оде, мрмљајући нешто у се,
И не чувши њено болно: „Добро газда. . . селићу се“. . .
_____ _____ _____ _____ _____ _____ _____
Грозни фијук бесног ветра, са крилима својим ледним,
Прамење је снежно виј'о, певајући песму бедним.
А у соби, бедној изби, коју четир' зида красе,
Више главе пролетерке, воштаница повила се.
|