Proleterka
Proleterka
Grozni fijuk besnog vetra, sa krilima svojim lednim,
Pramenje je snežno vij'o, pevajući pesmu bednim.
A u sobi, bednoj izbi, koju četir' zida krase,
U samrtnim mukam' teškim, proleterka borila se. . .
Izmoždena uticajem, gladi, žeđi, teške radnje,
Ostavljena sama sebi, čekala je čase zadnje.
Postelja joj gde ležaše, slamarica beše bedna,
A sobica - ćumez pravi - k'o grob crni beše ledna.
Kroz prozore bez okana, i kroz vrata - vetar huči
Dodirujuć' bledo lice, samrtnice što se muči. . .
Pod peći joj ni iverke, a to joj je dušu trlo,
Nit, na stolu čaša vode, da pokvasi suho grlo.
Ništa! Ništa! Samo beda, njenu dušu ispunjuje,
No ona se ipak nada - neku pomoć iščekuje.
I dokle se tako nada, i sa dušom svojom bori,
Neki čovek gojna lica, njena vrata tek otvori.
Pa još s vrata prodera se, taj surovko predebeli:
„Il' kiriju do doveče, il' se sutra zorom seli!“
To joj reče, zatim ode, mrmljajući nešto u se,
I ne čuvši njeno bolno: „Dobro gazda. . . seliću se“. . .
_____ _____ _____ _____ _____ _____ _____
Grozni fijuk besnog vetra, sa krilima svojim lednim,
Pramenje je snežno vij'o, pevajući pesmu bednim.
A u sobi, bednoj izbi, koju četir' zida krase,
Više glave proleterke, voštanica povila se.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Nestorović, umro 1916, pre 108 godina.
|