Се што добро, што ли красно свуда међу људма,
Нежел’ жити браћи скупа с љубве пуним грудма!
Житеиске скорби тару б’једна нама чувства,
Шта би било, да нам није искренога дружства?
Пријатељство, искрености благородно чадо, 5
Стегнуло је њежном свезом дружествено стадо:
И друг другу све теготе носити помажу,
Мед је сладак, зашто пчеле овако се слажу.
У починку, у одмору, покоју, празнику,
Гди се срце наслаждава, и ухо у лику, 10
Младост, крјепост и охота воспарују вољу,
И на земљи чловеческог угодија дољу.
Сад нас један љупком пјесном, други игром блажи,
Овај милим пљасанијем, ини вкусом дражи:
Ов’да селским љепотама дух наш преизбива, 15
Он’да тиха разговора сладост нас опива.
