ПРИЧА
У ноћи тако кад никога нема,
И када људе, заједно са злобом,
Заборав узме, мисао се спрема,
Да приђе теби и говори с тобом.
К'о дуга небом после многе кише,
И моја нада појави се тада
Над љубављу ми, и лагано брише
Дубоки очај и трагове јада.
И твоја слика, као звезда среће,
Прилази мени: и ја видим тебе
Далеко, свуда; и знајући где ће
Толики живот, ја заволим себе.
Дуго ти причам, занесен, у жару,
Будућност нашу што се дрско крије,
И ону песму о срећноме пару
У земљи, куда никад таме није,
Где љубав влада, где станују жуди.
И све што драган својој драгој таји,
Дуго ти причам, док задрхте груди,
Док снови мину, приђу уздисаји.
