Прибислав и Божана/2

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II

— Милунка, Вита, Борка и остале бродарице носе се на таласима к скупљају око царице.

ЦАРИЦА:
Сестрице добро дошле!
БРОДАРИЦЕ:
Боље те нашле Сејо!
ЦАРИЦА:
Одакле долазите?
МИЛУНКА:
С обала оних равних, што но их магла скрива
Царице сињег мора, овај ти бисер носим:
Онамо Немци живе, оштрећи паклене стреле
И као победници, крваву добит деле.
(Кити царицу бисером)
ЦАРИЦА:
А ти, шта виде Вито?
ВИТА:
Сред поља и долина
Згажено лежи жито, а росно цвеће вене!
И где је весели косач уз песму косио класје,
Сад покошене леже крваве људске главе;
И стреле као облак, скривају сунце јарко;
А над главама њудским, ронећи сузе вреле,
Богиња љупког мира за својом дечицом тужи,
Док над њом вештица страшна са бојним бесом леће.
И са тих ужасних поља, царице наша светла,
Носим ти поклон овај: злаћена бурма то је,
Скидох је са јунака, кога су обранили.
(Надева царица на прст прстен)
ЦАРИЦА:
А ти, о лепа Борка! Зашто си сетна тако?
Што кријеш поглед лепи и стидно вале бројиш?
Зашто си бујне косе низа се разасула
Те крију бела плећа? Зар немаш за сеју дара?
БОРКА:
Царице, сестро мила, под морем јунак лежи,
Песмама ја сам њега са гора домамила;
Већ трећа нојца прође како га иза сна будим;
Ал оне усне рујне ко мрамор ледени ћуте!
Узаман што му косе, низ плећа јуначка плетем,
Он ћути, само ћути; милост је мала моја,
Иза сна да га будим! Ах, он је срдит на ме!
Овим му венцем хтедох окитит русу главу,
Како је дивап!
(Кити царицу венцем од биља и шкољки.)
ЦАРИЦА (милујући је):
Сестрице моја драга, ти волеш њега?
БОРКА:
Ја не знам шта то кажеш.
ЦАРИЦА:
Богови, нека су с тобом, ал заман јунака зовеш,
Витез се неће више иза сна пробудити.
БОРКА:
Ал ипак он ће вечно у нашем двору бити!
На мојој руци нека санком се слатким слади.
Најлепше песме моје њему ћу певати само!
ВИТА:
Чујете'л сестре миле, са мора песма се хори?
МИЛУНКА:
Оно је нека шајка?
ЦАРИЦА:
Куда се упутила?
МИЛУНКА:
На наше долази коло.
ЦАРИЦА:
Хитајте сестрице моје!
Са вашом песмом лепом витеза пмамите!
А ја ћу дотле буру послати са ветрима бесним,
Да витезове дрске у коло баце наше!
БРОДАРИЦЕ (певају):
На што звезде тихо сјају?
Милија је тамна ноћ;
Таласи се љуљушкају
Песма хори по сву ноћ!
Ој таласи, ој таласи,
Носите нас шајци тој;
Љубави су кратки часи,
Xоди нама драги, хој!
(У томе певању све даље и даље измичу док их са свим нестане. А зато време тамни облаци покривају небо; вихор и ходуја узбуњују море; а грмљавина, која се из почетка на далека чује сада јако грми. Кроз ову хукучује се из далека мушки хор.)
ХОР:
Мајко мила домовино
Где су твоје красне горе?
Ноћ, је мрачна, нигде зрака,
О стишај се бурно море!
Преходницо, звездо јасна.
Сијни, сијни кроза тмину,
Да видимо цветне доље,
Мајку, милу, домовину!
(Холуја једнако бесни. Драгош наоружан ножем и кратком сикиром и Божана долазе.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.