Прехвала/24

←Први призор

Прехвала Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР

Трећи призор→

ДРУГИ ПРИЗОР
Врт у двору жупановом
Томислав уђе нагло водећи Милвну за руку


ТОМИСЛАВ:
Ходи, селе, брже ми говори...
Удаје л’ се Прехвала доиста?
МИЛЕНА:
Ко то каже?
ТОМИСЛАВ:
Ту је младожења!
МИЛЕНА:
Младожења? (Промислив насмрје се):
Да, да... младожења!
ТОМИСЛАВ (одбаци јој руку):
Немој више те казати речи...
Јер ћеш њоме пробудит’ ми беса.
Па ћу учинит’, да ћете сгрозит’ се.
Ко је, шта је тај дечко Требињски?
Жива лутка, одевено дрво;
Нема јоште ни знака од мужа,
Гола му је и устна и брада,
Рука му је од мекана воска,
Кад би кршно њом стиснуо копље,
Својим би се сва скрушила стиском,
Као крхко што се ломи стакло,
Кад удари о челик жилави...
Да га жупан не роди Требињски
Могао би ићи пред гускама,
Мужко дружство не би га примило.
Па тај богаљ да ми отме Прехвалу!
Та хоћу га овако смрвити!
МИЛЕНА:
Не мучи се, кад немаш узрока!
ТОМИСЛАВ (не пазећи):
Љуто ли се и опет преварих!
Мислио сам, да је поносита,
И то сам јој мог’о опростити,
Јер охолост више пут казује
Снагу духа од других већега
И вредности чувство надобичне:
Ал’ сад видим да тог духа нема,
И да сама себи.ништ’ не вреди.
Па ту душу, да Томислав љуби?
Ту ништавост тек презират’ могу.
МИЛЕНА:
Слушај само!
ТОМИСЛАВ:
Нећу, не говори!
Кад га узима, мора да га љуби!
Ја ју носим усред срдца свога;
Више ми је од целога света,
Сто живота радо б’ за њу дао,
Неба бих се ње ради одрек’о;
Спчувах јој живот и поштење,
Новом славом кућу увенчах,
Седи старци духу ми с’ клањају;
Сви ме љубе, сви ме одликују:
А она? — А она не налази
За вриједно мило погледат’ ме,
Већ господском срета ме пријазни.
Спушта ми се, да ме даље отисне!
А тог сјајног ништавића љуби!
Љуби!?.. Ватра мозак ми пробија
А срдце ми у лед се претвара
Кад помислим само да га љуби...
Страшну мисао ту поднет’ не могу...
Убићу је... ох!... уншитићу је
Да је нема на беломе свету,
Па ма сав свет у прах се сатр’о
За створењем својим најдивнијим,
Ма угасло оно јарко сунце
За тим лицем од њега јаснијим,
Ма ме људи на сабља разнели
Што најлепшу уништих им дику,
Ма Бог веечну убио ми душу,
Што му скруших понос створитељски.
Нека гине... и ја ћу гинути...
Ал ћу и њега најпре удавити,
Нек’ ми плати смртни уздисаи
Сваку зраку љубовне милости
Коју доби из њезина ока.
Нек’ ми врати у болови срдца
Сваку капљу сласти што ми украде
Са њезиних медених устана...
(Тргне мач.)
Идем... идем одмах... идем
Прије него што ми ова мисао грозна
У лубањи сав мозак попије...
(Пође.)
МИЛЕНА (уплашена заустави га):
Стани! Је си л’ сишао с памети!
Зар ћеш људе да кољеш невине?
ТОМИСЛАВ (заустави се у сумњи):
Невине?
МИЛЕНА:
Да, невине! Слушај ме!
Син жупана Требињског одлази
Јоште данас.
ТОМИСЛАВ:
Ал’ ће опет доћи!
МИЛЕНА:
Него никад као младожења!
ТОМИСЛАВ (радостно):
Шта говориш!... дакле га одбија?
Казуј, селе... Та говори...
Видиш да ти на речи изгледам,
Ко што онај, кога на смрт воде,
На глас, на знак чека од милости.
Видиш да ме страшан санак дави,
Пробуди ме да се не угушим...
Казуј...
МИЛЕНА:
Одбија га; већ га је одбила!
ТОМИСЛАВ (загрли је):
Уста ти се твоја позлатила!
Никад на њих горка не изишла!
МИЛЕНА (извије му се и брише крадом сузе.)
ТОМИСЛАВ:
Неће дакле удат' се за њега?
МИЛЕНА:
Неће!
ТОМИСЛАВ:
Зашто?
МИЛЕНА:
Не допада јој се!
ТОМИСЛАВ:
Само за то?
МИЛЕНА:
Тако сама каже!
ТОМИСЛАВ:
Ни ти незнаш другога узрока?
МИЛЕНА:
Незнам! незнам!
ТОМИСЛАВ:
Не слутиш ли на што?
МИЛЕНА (простодушно):
Баш ни на што!
ТОМИСЛАВ:
Јошт једанпут питам?
МИЛЕНА:
Како ћу ти што незнам казати.
ТОМИСЛАВ (прекрсти руке, тихо):
Једна варка другу измењује,
А ја свакој на ново верујем!
(Одважно.)
Чујеш, селе, закуни се братом,
Да ћеш њему истину казати.
МИЛЕНА (за себе):
Боже! Шта ће? (јасно)
Истину ћеш чути.
ТОМИСЛАВ:
Кажи мени право по истини,
Да л' ме љуби... па ма тек толико,
Да ми кадкад за име запита!
МИЛЕНА (узнемирена):
Ал’ ако ти не кажем по вољи,
Немој за то на мене жалити.
ТОМИСЛАВ:
Красан увод!.... Но говори само.
Шта је, да је, хоћу да га чујем,
Да не мнслим да је другачије.
МИЛЕНА (отежући):
Нит’ те љуби, нит’ на тебе мрзи.
ТОМИСЛАВ:
Тако! Тако? а што да не мрзи?
Нека мрзи! Ја хоћу да мрзи! ...
Не љуби ме! А што да ме љуби?
И како би могла љубити ме?
Кћи жупана, простог властелина,
Ког се име само зна у дому
Где се роди, који ништа нема
До свог мача, а незна се ни то,
Да ли га је ковачу платио!
Који главу на пазар износи
Па је даје ко му боље плати!
Властелин без сваке властитости,
Без слободе слободно чељаде,
Ком је просто свачјим бити слугом,
Кого закон својим проглашава,
А робом га прави голотиња!
МИЛЕНА (молећи):
Немој да те то тако убија!
Није једна на свету Прехвала!
Има једно срдце на свијету
Што те љуби више од свег света!
ТОМИСЛАВ (не слушајући):
Не љуби ме? А ко то и иште
Од ње? Ја? О ја не! Па част кћери
Жупановој љубав њена; мени
И не треба. Ја хоћу да мрзи,
Да, да мрзи на мене, к’о шго ћу
Ја од овог дна да на њу мрзим...
Као на самрт! Ал’ не! Смрт нам кадкад
Може бити драга и угодна,
Као што би данас мени била...
Ја ћу на њу мрзит’ као... као...
Не налазим речи, у којој би
Слику моје мрзости познао...
МИЛЕНА (за себе):
Сиромашни Томиславе! Твоја
Мрзост речи не налази, што јој
Само име љубави приличи...
(Гласно.)
Томиславе! Не буд’ неправедан!
Истина је, Прехвала т’ не љуби,
Ал’ је за то кривити не можеш.
Љубов незна ни за какву силу;
Нит се даје коме наметнути
Нит’ је можеш коме изнудити.
(Уздахне.)
Често пута, за многог би било
Боље, да бит може другачије...
Ал’ не може, па тако остаје!
ТОМИСЛАВ:
Истина је; али тако исто
Сама собом и мрзост долази,
Па што ћу јој, кад баш на њу паде.
МИЛЕНА (метне му руку на раме):
Не љуби те... али те поштује!
Све ти твоје врлине признаје...
Уважава што си учинио...
И сјајну ти будућност прориче!...
Не љуби те... но мрзак јој ниси!
ТОМИСЛАВ:
Све то може кћерка жупапова
Сиромашном дати властелину;
И кад би га срећа узвисила,
Украсила кнежевским именом
И сјајне му дворе саградила,
Могла би га онда и љубити...
Ал’ док у свом мраку налази се,
Ко ће љубит, што нико не цени!
Охолост је душа њене душе...
И баш с тога тако на њу мрзим.
МИЛЕНА:
Не криви је, у чем право има.
Хоћеш белом крину замерити
Што поносно лепу диже главу?
Хоћеш орлу у зло уписати
Што се диже холо под сунашце?
Поносна је, ал’ и ваља да је!
Од лера је лепша и дичнија,
Више јој је гнездо нег орлово!
Узми себе! Зар тебе не вуче
То јуначко срдце у висину?
Зар би мог'о у себрове сићи,
И одрећи се очина племена!
ТОМИСЛАВ (потрешен):
Имаш право! ја сам забасао!
Зар кад коме живот избавимо
Добивамо право убити га?
Жени живот добро је велико,
Ал’ јој љубов већу цену има;
Пак ко љубов за живот јој иште,
Више тражи него што је дао!
МИЛЕНА (утешена):
Сад си брате на правоме путу:
Напред само, па ћеш оздравити.
ТОМИСЛАВ (у мислима):
Поноси се, ал’ има и чиме!
Право кажеш! лер тако чист није,
Тако красан, тако сјајан није,
К’о што дивно њена младост цвати.
Кад је гледим, кад на њу помислим,
Чини ми се небо се отворило,
Па из њега силази лепота,
Мати сласти, и чедо милине,
Увијена сунчаним зракама,
Обасута мирисом пролећа,
Пуна чини, чудо од дивоте — —
Пак та слика небесне лепоте...
Не!... Хвала ти, Милено!...
Хвала ти! Твоје речи, твоја проста слика,
Затворене ми очи отворише,
Тс сад видим што мн чинит’ ваља.
Нећу од ње љубови искати...
Нисам вредан да ме она љуби...
Нвћу сестро ни мрзити на њу...
Ко ћо мрзит’ на јарко сунашце?...
Али овде боравит’ не могу...
Убиће ме срдце непослушно...
Отићи ћу... сјутра ћу отићи!
МИЛЕНА (уплашена):
Ах!
ТОМИСЛАВ:
Ти цикну?... Жао ти је брата?
Сестрино је срдце милостиво!
Ти ме љубиш?... и ја тебе љубим...
Кад се уморим од тешка напора
На тебе ћу мислит’ при одмору;
Кад ме стегне пријека невоља
Од твог лика утехе тражићу;
Кад ми туга јадно срдце стисне
Тај ће поглед пред мене изићи,
Тако ће се та груд надимати,
Тако ће ми та рука пружат’ се,
Вако ћу те у мисл грлити...
Ти ћеш бити роса од живота
За дахћуће за животом груди.
(Придржи је неколико пригрљену.)
Ал’ одовуд морам одлазити:
Јер ако се скоро не удаљим,
Или ћу ти, селе, полуђети,
Ил’ ћу какав покор учинити,
Да ми се име са чуда пронесе!
МИЛЕНА (плаче тихо.)
ТОМИСЛАВ (полази.)
МИЛЕНА (болно):
Томиславе! сам у туђ свет куд ћеш!
ТОМИСЛАВ:
Сам не идем, твој лик собом носим!
(Оде на десно.)
МИЛЕНА:
Не одлази, остани код мене.
(Гледи за њим тужна, па онда притисне руком
срдце, и оде на лево.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.