Прехвала/20
| ←Седми призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ОСМИ ПРИЗОР |
Девети призор→ |
ОСМИ ПРИЗОР
ТОМИСЛАВ (сам):
Изви ми се к’о глатка јегуља.
Шта да мислим? Чему да се надам?
Хоће ли се та груд поносита
Кадгод мојој жељи отворити?
(С поуздањем.)
Хоће! хоће! Како топло рече:
„К'о рођака бих те неговала...
„К’о брата бих тебе оплакала!“
Већ ме дакле гледи к’о рођака...
Као брата!... ох како ми јако
Срдце куца од радости силне...
Брат је срдцу сестрином наблизу,
Један корак ближе, ша ће ми се
То божанско срдце отворити,
Те ми бити и више и лепше
Нег рај души... нег богу небеса!
(У сумњи.)
Но може л’ се та охола душо
Прклонити низком властелину?
Низком? Тежко! Но зар ја не могу
Ближе к њеној приступит’ висини?
Зар не рече пророк ђеревички
Да ћу круну понети краљевску?
Смело напред, срдце соколово!
Велика те мука очекује,
Ал’ и дивна маше ти награда,
Јер ког буде љубила Прехвала,
С малим богом неће се мењати.
(Пође па застане.)
Милена долази! Сирота девојка,
Како иде сетна, невесела;
Ко зна, можда и она кога љуби,
А он охол љубов јој презире!
|