Прехвала/10

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Жупан, Пијена, Бигрен, Негослав и други дођу. Пређашњи.

ЖУПАН (загрли Прехвалу, која пред њега изтрчи):
Чедо моје! Сунце моје јарко!
Јеси л’ жива? Да ли те доиста
Притискујем на срдце отчино?
ПРЕХВАЛА:
Истина је, драги родитељу!
И ономе (показује на Томислава) имаш захвалити,
Што кћер видиш, што је грлит’ можеш.
ЖУПАН (гледи је):
Истина је! ти си ту доиста!
Јошт једнако као анђ’о лепа,
Ведра као зора на истоку,
Мила као то цветно пролеће...
Моји људи себра ухватише,
И од њега страшну вест дознаше,
Да те људи кнеза Страшмира
Ухватише к њему одведоше.
ПРЕХВАЛА:
Све би тако од слова до слова,
Само крај се другчије изсука;
Не однеше мене Страшимиру,
Нег’ он кости евовде остави.
(Показује на Страшимира.)
ЖУПАН (оде и види га):
Он заиста! у оклопу! мртав!..
Коју руку Бог с неба укрепи
Да савлада ову дивску снагу?
ПРЕХВАЛА (показује на Томислава):
Већ сам теби једаред казала,
Ком си дужан што до данас ником.
Томислав је кнеза надвладао.
ЖУПАН (гледа Страшимира па Томислава):
И ти ово страшило савлада?..
Очевидно сам ти Бог поможе!
(Пође к њему.)
Ходи амо на срдце отчино
Што кроз тебе од радости игра.
(Загрли га.)
ТОМИСЛАВ:
О хвала ти на том загрљају!
По сто пута нек’ ти буде хвала
На тој речи и гласу од љубови.
ЖУПАН:
Не плаши се! Неће се са речма
Свришт’ хвала рашкога жупана.
Бог те посла у моје дворове
Ал’ не само на срећу моима.
У мом врту и теби је срећа
Леп и дичаи цветак засадила,
Којим ћеш се моћи поносити.
(Оде кћери.)
Оди амо па се држи отца,
Ни за корак од њега не иди.
Твоја срећа гнездо је савила
У мом недру на сигурном месту,
Пак те несме беда такнути се
Док се бавиш под отчиним скутом,
А како се од отца удаљиш,
Одмах њена завидљива сестра
Несрећа те својом руком зграби.
(Окрене се к Страшимиру.)
Ту наказан... но нек’ Бог му суди...
Ху! какав би гром ме ударио
Да те она рука не заклони...
Хајде, кћери.... хајд брже, дијете...
Знам да тамо лежи без живота,
Али срдце и опет ми стрепи.
Све ми с' чини, да ће се дигнути.
Хајде брже! (Одведе је са собом.)
ПРЕХВАЛА (окрене се Томиславу):
Дођи и ти с нама!
(Оду сви, остану)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.