Прехвала/9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Прехвала
Писац: Јован Суботић
ДЕВЕТИ ПРИЗОР



ДЕВЕТИ ПРИЗОР


3. МОМАК (дотрчи пред оне горе):
Не идите амо! Натраг доле!
Овамо се ловци изкупише.
Натраг хајд’те, па преко истока
Најпре к букви, затим преко моста
К сувом бресту, пак онда низ брдо...
ТОМИСЛАВ (је међу тим Страшимира за кулису стерао и сад пред њим узмичући изиђе на позорницу борећи се.)
3. МОМАК (види ове доле):
А шта је оно! Је л’ то наш господар?
2. МОМАК:
Он је!
ТОМИСЛАВ (избије Страшимиру мач из руке.)
3. МОМАК:
Па што ту се скаменисте?
Доле к њему, да му помогнемо.
(Стану слазити.)
ТОМИСЛАВ (Страшимиру):
Предај се !
СТРАШИМИР (виче):
Момци амо! (Стане бегати.)
ТОМИСЛАВ (стигне га и прободе):
Стани!
Нећеш даље!
СТРАШИМИР (падне на колено):
Ху проклето гвожђе,
Продера ми што у груди нађе.
(Падајући на руку.)
Страшимире! Неби ти суђена!
Мислио си у брачну постељу,
А ти падаш у мрачну гробницу,
(Падне на земљу.)
1. МОМАК (долазећи):
Држ’ се, држ’ се! Ево ти помоћи!
ТОМИСЛАВ (пред њега):
Касно стиже да њему помогнеш,
Како ваља да те с њим оправим.
(Нападне на њега.)
2. и 3. МОМАК (с Прехвалом дође.)
2. МОМАК (оде к Страшимиру):
Господару! (Види да је у несвести.)
Не миче се! (друговима)
Беж’те!
Кнез погину!
1. МОМАК (што се бори с Томиславом):
Престан’, кнеже, ако ти је воља,
С моје стране мир је већ подписан.
ТОМИСЛАВ:
Сад ћу ти га крвљу и ја подписат’!
(Навали јаче на њега.)
Прехвала (задржи га):
Остави га! Пустп га нек’ иде.
Није вредан да га ти закољеш.
ТОМИСЛАВ (спусти мач.)
1. МОМАК:
Лепа госпо, лијепа ти хвала!
(Оде на лево.)
МИЛЕНА (притрчи к Прехвали и загрли је):
Хвала Богу, спашена си, сестро!
ПРЕХВАЛА:
Хвала Богу и овом витезу!
(Томиславу.)
Скини оном са лица кацигу,
Да видимо ко је, одкуда је.
ТОМИСЛАВ (учини то.)
СТРАШИМИР (дође мало к себи.)
ТОМИСЛАВ:
Јоште живи...
ПРЕХВАЛА (видећи га):
О велики Боже!
ТОМИСЛАВ:
Познајеш га?
ПРЕХВАЛА (клекне и дигне руке к небу):
Хвала ти преблаги!
СТРАШИМИР:
Не дирај ме... да умрем на миру...
Ох!... какав ми бол... груди... пробада...
Про... кле... та ти десна ру ... ка... би... ла...
Ни теби... се... не... да... ло... загр... лит'
За ко... јом... ти живом... срдце мре – Ох!
(Умре.)
ТОМИСЛАВ:
Носи ветре ту немилу клетву
Да не дође до уха Божија...
(Приступи Прехвали и хоће да је дигне.)
ПРЕХВАЛА (неда се додирнути него сама скочи.)
ТОМИСЛАВ (увређен):
То бијаше моја рука, госпо,
А не љута змија из камена.
ПРЕХВАЛА:
Ти си данас из грдне несреће
Избавио кћер свога жупана.
Велика ти је услуга... велика!
Пази какву да иштеш награду.
ТОМИСЛАВ:
На отца ме дакле упућујеш?
Ти која си много богатија?
ПРЕХВАЛА:
Да на ког ћу већ на отца свога?
Знадеш што сам твоме господару,
Па на њега кад те упућујем,
Немој мислит’, мање ћеш добити.
ТОМИСЛАВ:
Има, госпо, дана и прилика,
Кад ни сам Бог тога блага нема,
Да замени и најмањи дарак,
Што га млада може дат’ госпођа.
ПРЕХВАЛА:
Може бити, ал’ ја не увиђам!
ТОМИСЛАВ (за себе жалостно):
О ту срдце ништа не осећа,
Кад ми речи смисла не погађа.
(Гласно.)
Свако око не види једнако!
(Спусти главу.)
ПРЕХВАЛА (топлије):
Нећу ни ја бити незахвална.
Свако јутро, кад од сна устанем
И свој данак Богу препоручим,
И твоје ћу име споменути,
И молит га, да те од зла чува
К’о анђела мога хранитеља.
ТОМИСЛАВ:
Са тих лепих молитва устана
Мора бити мила и пријатна;
Али има речи, које с њих би
Биле слађе од сваке молитве.
ПРЕХВАЛА:
Родитељ ми овај живот даде,
И сву наду, која је у њему,
И сву јасност, која је на њему,
А ти данас све ми то сачува:
За то ћу те у срдцу својему
Уз драгога носит’ родитеља!
ТОМИСЛАВ:
Кажу људи, да се твоја љубов
Сва савила око отца твога.
Добро мери речи кад говориш
Да ком дајеш место покрај њега,
Јер те може добро не разумет’,
Помислити што ниси мислила,
И узети што му ниси дала,
Па без своје варат’ се кривице,
А та варка љући бол би дала,
Него језик гује присојкиње.
Прехвала (као мало негодујући):
Данас врло чудан си, витеже.
Досад ти увек ведро бија лице,
Око бистро, глас пун милог звука,
А сад си се сасвим изменијо...
Лепше ти је онако стојало.
ТОМИСЛАВ:
Док је сунце на небу ведроме
Мајско јутро блиста се весело:
Али пусти нека облак увије
Јарко сунце својим црним скутом...
(Поћути.)
О, и младост има своје сунце,
И то сунце зна за облак црни!
ПРЕХВАЛА (поносито):
А најпосе, ако кад узваља
До ти живот животом изкупим:
У свако ћу спремна бити доба
У дуг дати чим ме сад задужи!
(Хоће да иде.)
ТОМАСЛАВ (жалостно):
Зар већ идеш? — Не иди јошт! — иди!
ПРЕХВАЛА:
Остаћемо овде. Чујеш како
Рогови се све на ближе чују:
То сигурно мој отац долази.
Пак боље ће бити дочекат’ га,
Да се како не мимоиђемо.
(Затруби знак.)
Сад ће знати где нас може наћи.
(Томиславу.)
Једва чекам! да овамо дође,
Да га молим да ти се захвали.
Он ће имат’ ваљану награду
За јунака млада и честита,
Што ни својем има месту срдце,
Поуздану сабљу и десницу,
За сјајнима тежи узорима,
И полетит' жели у висину.
Сутра ће ти друго јутро сванут'.
Друго ће ти сунашце донети,
Које зраке просипа светлије
И разлива огањ обилнији.
ТОМИСЛАВ:
Остав’ отца, њему нисам ништа
Учинио, што иште награду.
Срећа теби послужит даде ми;
Зар ми нећеш никаквог дат знака,
Који ће ми овај час овечит'?
Зар ми нећеш ништа свога дати,
У чем ћу те цео век видити,
Како сада ту предамном стојиш
Као слика коју небо роди,
Као узор дике и кросоте,
Као жива љубав и милина...
(Понизно молећи.)
О дај... дај ми ту ружу из косе!
ПРЕХВАЛА (ступи један корак натраг):
Ову ружу? (мисли се)
Ова ружа јошт ће
Час два живит, па ће увенути,
И без сваке вредности остати.
Већ кад желиш, даћу ти што друго
Што ће мало дуже потрајати
И вредности увијек имати.
(Гледи на себе као да што тражи.)
Ево узми ову златну гривну,
И лепа је и лепе је цене,
Доликује и мени, и теби,
Мени дат’ је, а теби примит’ је.
Кћи жупана рашког морала би
Пред самом се собом застидити,
Да за живот спаситељу свому
Спомен даде... увехлу Ружицу!
(Даде му гривну.)
ТОМИСЛАВ (у једној руци држи гривну, а другом се ухвати за срдце.)
Рогови се сасвим близу чују.
ПРЕХВАЛА (весела пође на ону страну):
Ево отца, хајдемо пред њега!


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 134 године.