Пред једним портретом
Једног новог Зевса видим златну кишу,
Растопљених срца, вере пуне шљама,
А црвене, меке усне с мене бришу
Румен првих нада и страх првог срама.
И видим да бежи у блуднички умор
Хук и зврктај жеља расплинут и модар,
И све јачом страшћу гоним дошли сумор,
И без вере падам на упрљан одар.
Гушећи се срчем усирене локве,
Живим умирући са трена на тренут.
Страст. Миришу нарди и презреле смокве
И мрчи се видик изнад мене зденут.
Са Велике Смокве лист је пао свенут.
(Без датума)
