Pred jednim portretom
Jednog novog Zevsa vidim zlatnu kišu,
Rastopljenih srca, vere pune šljama,
A crvene, meke usne s mene brišu
Rumen prvih nada i strah prvog srama.
I vidim da beži u bludnički umor
Huk i zvrktaj želja rasplinut i modar,
I sve jačom strašću gonim došli sumor,
I bez vere padam na uprljan odar.
Gušeći se srčem usirene lokve,
Živim umirući sa trena na trenut.
Strast. Mirišu nardi i prezrele smokve
I mrči se vidik iznad mene zdenut.
Sa Velike Smokve list je pao svenut.
(Bez datuma)
