Пред догађајима

Пред догађајима Писац: Бранислав Нушић

     "Ми смо пред догађајима” почињу последњих дана своје чланке наши листови, а завршавају их са: „догађаји су пред нама!”
     „Догађаји су на догледу” уззикују страни листови.
     „Догађаји ће нас изненадити” веле једни.
     „Нас неће догађаји ни мало изненадити” веле други.
     И тако се већ два три месеца једнако говори о догађајима и једнако се очекују. Ја не знам да ли свако од нас верује, али ја верујем у те будуће догађаје који су на прагу. Некако сва атмосфера, све што се догађа око нас и код нас, казује то.
     Аустрија мобилише, у Турској ври, Бугарска припрема „маневре” а ми — пишемо указе. Верујте ми, то је врло тачан и поуздан знак. Кад год се нешто крупно имало десити на Балкану, увек су се ти знаци као претходни јављали т. ј. Аустрија је мобилисала, Турска је врила, Бугарска је „маневрисала”, а ми смо писали указе.
     А најзад и зашто не би писали. Нису догађаји ваљда тако луди па да груну сад, за време бањске сезоне. Знају они да није ред узнемиравати људе кад се одмарају.
     То не говорим ја на памет, о томе сам се уверио. Чим сам чуо да су догађаји „врло близу”, ја сам се на све стране почео распитивати: где су? Хтео сам да их нађем и да проговорим као човек са њима реч две.
     Потрчим једном државнику и запитам га:
     — Је л’ те, молим вас, би ли ми ви могли каказати где су догађаји?
     — Врло близу, господине, врло близу.
     Одем другом државнику па га упитам:
     — Је л’ те, молим вас, би ли ми ви могли казати где су догађаји?
     — Догађаји су, господине мој, тако рећи пред вратима.
     Лако ми је дакле било отшкринути врата и провирити мало напоље. А оно напољу ништа, све ситнице: Турска ратује са Италијом — ал’ шта се то нас тиче; у Арбанији револуција и устаници заузели већ све вароши око наше границе — ал’ шта се то нас тиче; у Хрватској пошто су осудили људе и жене сад почели да суде децу — ал’ шта се то нас тиче; у Војводини Мађари појели једино право које је Србима заостало — ал’ шта се то нас тиче;у Аустрији нагомилали војску на турску границу и разуме се то се нас не тиче, нагомилали је и дуж наше границе, ал’ то нас се још мање тиче.
     А кад сам већ ту, пред вратима, рекох; хајд’ да проговорим реч две са тим догађајима, те да се бар својим ушима уверим о њиховим намерама. И тај је разговор овако текао:
     Ја: Је л’ те, море, догађаји, па ви се одигравате ту пред нашим вратима, а и не питате: је л’ то нама пријатно?
     Догађаји: Па шта имамо да вас питамо, ми се развијамо независно од вас.
     Ја: Па добро независно, ал’ то није ред и није учтиво од вас, да лармате пред туђим вратима, Таман ми, Србија, легли после ручка мало да спавамо, а ви надигли толику ларму.
     Догађаји: Па ви се пробудите.
     Ја: Јес’, за вашу љубав да се пробудимо, није него још нешто.
     Догађаји: Па доста сте спавали.
     Ја: Гледај ти њих како су разуздани и неучтиви! Као да ћете ви нама одређивати докле ћемо и колико ћемо спавати. Немојте да узмем метлу па да вас све разјурим.
     Догађаји: Немојте, молим вас.
     Ја: Е, кад молите, то је друга ствар. Можете се и даље одигравати пред нашом кућом и пред нашим носом, али немојте толико да лармате.
     Догађаји: Ви ваљда волете мир и тишину?
     Ја: Не то, али смо у послу.
     Догађаји: Важном послу?
     Ја: Та дабоме важном, пишемо указе, премештамо и унапређујемо своје пријатеље и своје рсђаке.
     Догађаји: Е, кад је тако, ми ћемо, догађаји, чекати, док ви посвршавате те послове.
     Ја: Хвала вам.
     Догађаји: На мало.
     И после овога искренога разговора растали смо се као најбољи пријатељи, још су ми „догађаји” пожелели, до виђења.