Pred događajima
| Pred događajima Pisac: Branislav Nušić |
"Mi smo pred događajima” počinju poslednjih dana svoje članke naši listovi, a završavaju ih sa: „događaji su pred nama!”
„Događaji su na dogledu” uzzikuju strani listovi.
„Događaji će nas iznenaditi” vele jedni.
„Nas neće događaji ni malo iznenaditi” vele drugi.
I tako se već dva tri meseca jednako govori o događajima i jednako se očekuju. Ja ne znam da li svako od nas veruje, ali ja verujem u te buduće događaje koji su na pragu. Nekako sva atmosfera, sve što se događa oko nas i kod nas, kazuje to.
Austrija mobiliše, u Turskoj vri, Bugarska priprema „manevre” a mi — pišemo ukaze. Verujte mi, to je vrlo tačan i pouzdan znak. Kad god se nešto krupno imalo desiti na Balkanu, uvek su se ti znaci kao prethodni javljali t. j. Austrija je mobilisala, Turska je vrila, Bugarska je „manevrisala”, a mi smo pisali ukaze.
A najzad i zašto ne bi pisali. Nisu događaji valjda tako ludi pa da grunu sad, za vreme banjske sezone. Znaju oni da nije red uznemiravati ljude kad se odmaraju.
To ne govorim ja na pamet, o tome sam se uverio. Čim sam čuo da su događaji „vrlo blizu”, ja sam se na sve strane počeo raspitivati: gde su? Hteo sam da ih nađem i da progovorim kao čovek sa njima reč dve.
Potrčim jednom državniku i zapitam ga:
— Je l’ te, molim vas, bi li mi vi mogli kakazati gde su događaji?
— Vrlo blizu, gospodine, vrlo blizu.
Odem drugom državniku pa ga upitam:
— Je l’ te, molim vas, bi li mi vi mogli kazati gde su događaji?
— Događaji su, gospodine moj, tako reći pred vratima.
Lako mi je dakle bilo otškrinuti vrata i proviriti malo napolje. A ono napolju ništa, sve sitnice: Turska ratuje sa Italijom — al’ šta se to nas tiče; u Arbaniji revolucija i ustanici zauzeli već sve varoši oko naše granice — al’ šta se to nas tiče; u Hrvatskoj pošto su osudili ljude i žene sad počeli da sude decu — al’ šta se to nas tiče; u Vojvodini Mađari pojeli jedino pravo koje je Srbima zaostalo — al’ šta se to nas tiče;u Austriji nagomilali vojsku na tursku granicu i razume se to se nas ne tiče, nagomilali je i duž naše granice, al’ to nas se još manje tiče.
A kad sam već tu, pred vratima, rekoh; hajd’ da progovorim reč dve sa tim događajima, te da se bar svojim ušima uverim o njihovim namerama. I taj je razgovor ovako tekao:
Ja: Je l’ te, more, događaji, pa vi se odigravate tu pred našim vratima, a i ne pitate: je l’ to nama prijatno?
Događaji: Pa šta imamo da vas pitamo, mi se razvijamo nezavisno od vas.
Ja: Pa dobro nezavisno, al’ to nije red i nije učtivo od vas, da larmate pred tuđim vratima, Taman mi, Srbija, legli posle ručka malo da spavamo, a vi nadigli toliku larmu.
Događaji: Pa vi se probudite.
Ja: Jes’, za vašu ljubav da se probudimo, nije nego još nešto.
Događaji: Pa dosta ste spavali.
Ja: Gledaj ti njih kako su razuzdani i neučtivi! Kao da ćete vi nama određivati dokle ćemo i koliko ćemo spavati. Nemojte da uzmem metlu pa da vas sve razjurim.
Događaji: Nemojte, molim vas.
Ja: E, kad molite, to je druga stvar. Možete se i dalje odigravati pred našom kućom i pred našim nosom, ali nemojte toliko da larmate.
Događaji: Vi valjda volete mir i tišinu?
Ja: Ne to, ali smo u poslu.
Događaji: Važnom poslu?
Ja: Ta dabome važnom, pišemo ukaze, premeštamo i unapređujemo svoje prijatelje i svoje rsđake.
Događaji: E, kad je tako, mi ćemo, događaji, čekati, dok vi posvršavate te poslove.
Ja: Hvala vam.
Događaji: Na malo.
I posle ovoga iskrenoga razgovora rastali smo se kao najbolji prijatelji, još su mi „događaji” poželeli, do viđenja.