Предомислила се

Ала мени сад пролази време!
Младост губим, никога не љубим.
Ал' одјако нећу више тако:
Од сад више нећу бити сама,
Макар мене и псовала мама.
И тако се она на ме сpди,
Нема дана, да мене не грди.
Та шором се чује њена вика —
Баш канда се најела буњика.
Кад се срди — нека барем знаде,
Да јој ћерка швалера имаде.

Извор

Стеван Бошковић. 1879. Бачванске песме. Печатња Игњата Фукса: Нови Сад. стр. 24-25.