Преварени кадија
Била два брата, један паметан, а други субудаласт. Иза оца им није ништа остало, до једно псето. То псето вољели су више но ишта друго. Еле, један пут псето се разболи па крепа. Браћа га однесу у гребље, па закопају. Кад поп дође на гребље, види један греб нов, а он није знао одакле, јер га није он сахрањивао. Почне распитивати, ко је закопан и дозна да су два несретника псето закопали. Одмах их тужи кадији. Кадија их позове, па стане испитивати: вели — како сте ви смјели некрштено тијело међу крштене закопати? — онда рече онај субудаласти: — Драги кадија, оно није било псето, већ баш ко иксан ; знао је наш Зељо и говорити ко иксан. Па знаш једном отео од вука овцу, па смо ми то нарекли, да је његова. Од те овце намложила се послије читава стока и то је, бива, његов мал. Па знаш кадија, кад шћеде умријети, заповиједи, да сав његов мал дамо кадији, па већ издишући рече: „ју ... ју ... бива и оно његово јуне да ти доћерамо.“ — Тада кадија рече попу: — „Јес, ћитаба ми, сад се сјетих, њихов је Зељо знао говорити, па бива није ђунах, што су га у гребље закопали, јер је као и чојек.“ — Поп слегне раменима, па оде, а кадија запита браћу: — „Кад ћете ми бива, то мала донијети?“ — „Хоћемо кадија у петак одмах.“ — и браћа оду. Кад прође петак, браћа не догоне кадији мала, а, други, трећи петак, њих нема никако. Тада кадија пошаље по њих и они дођу. „Камо мој мал, пасја вјеро, што слагасте?“ Онда рече онај паметни брат: „а збиља кадија, ми тебе прије не питасмо, шта је теби наш Зељо био своје, те ти узимаш његов мал?“ — „Сиктер пасја вјеро! напоље и с вашијем Зељом и малом!“ Браћа то једва дочекају, па оду радосни, што су преварили кадију.
Извор[уреди]
Босанска вила, година I, број 2, Сарајево, 1. januar 1886, стр. 29.