Превара за превару/5

ПОЗОРИЈЕ ЧЕТВРТО

ПОЗОРИЈЕ 4.

ДАМЈАН И КУЗМАН

ДАМЈАН (за себе): Шта ме то мој комша зове? Да не буде осетио штогод?
КУЗМАН (за себе): Како крије очи! Кад би се очи каткад за сведочанство узимале, пређе би се истина изнашла, него поред гдекоји сведока, којима је савест чашом ракије покривена. (Гласно): Ја не знам, комшо, од неког времена избегаваш моју кућу, канда смо богзна што помешали. Та, фала богу, ако се нећемо ми састајати и разговарати, да ко ће?
ДАМЈАН: Е, комшо, знаш, кућа је брига. Човек ваља да не избива из посла, ако оће да завреди што деци.
КУЗМАН: Е, фала богу, сад ћемо ми трокатне куће зидати! Колико се може! — Знаш, што сам те звао. Ево и ја сам се забунио, мислим да покварим ову башту, и да направим âр. Шта мислиш? Знаш, од баште никакве вајде нема, само деца трче и кваре.
ДАМЈАН: О бога ти, комшо, како те не мрзи у посао без нужде бацати се, а знаш каква је невоља с посленицима.
КУЗМАН: Та знаш, нашло се нешто мало новца, пак не знам како да потрошим.
ДАМЈАН: Ја би ти рекао, да се ти тога манеш. Па кад ти буде могућно, а ти поквари сву кућу, па начини изнова. Бар кад мислиш штогод, а ти ради људски. А шта је крпити од данас до сутра?
КУЗМАН: Право велиш, комшо; то је млого боље, а башта је, ако ништа друго, а оно бар да се човак прође по њој и покоји пут проспава. Но да видиш другу моју невољу. Одвојио сам нешто мало новаца и закопао на једном месту; знаш, времена су свакојака, а жена као жена, пак се сад бијем по памети, оћу ли оно друго закопати, што ми је у сандуку, или да оставим тако, бар ако на једној страни пропадне, нек остане друго.
ДАМЈАН: А гди ти је, комшо, више: што је закопано или што је у сандуку?
КУЗМАН: Та то ме и мучи, што је у кући тројином више него у земљи. Пак свакојако размишљавам. Велим, по путу сам, кућа сама, богзна шта се може догодити.
ДАМЈАН: Е, комшо, кад је тако, боље је да закопаш; и ја сам ти сам то исто учинио. Време је чудно, мучиш се и кињиш, пак наједанпут да ти други однесе.
КУЗМАН: То и јест, али с друге стране кад помислим, људи смо смртни, да ми се изненада што догоди.
ДАМЈАН: Е, фала богу, канда смо само ми на свету. А друго, има и добри пријатеља. Ево ја сам више пута мислио да ти покажем, гди ми оно мало лежи, пак ако ми се што деси, бог ти, душа ти.
КУЗМАН: Фала, комшо, на твом пријатељству; али, опет, не желим да ми место покажеш. Знаш, новац је ђаво.
ДАМЈАН: Иди, молим те, сад ћу ја о теби, или ти о мени сумњати. Ако се нећемо ми, као комше, пазити, да ко ће?
КУЗМАН: Па велиш да закопам и оно друго?
ДАМЈАН: Ја сам тако учинио, а ти можеш радити како ти је воља.
КУЗМАН: Кад теби није ништа, ваљда неће ни мени бити ништа. Баш ти фала, комшо; више реди, кад сам на путу, не могу по целу ноћ од бриге да спавам, бар ћу се од тога опростити.
ДАМЈАН: Дакако; куд ће ти боље, него кад скинеш бригу.
КУЗМАН: Пак велиш, да не казујем жени?
ДАМЈАН: Богме, ја мојој нисам још казао, а ти чини како знаш.
КУЗМАН: Баш ти фала, комшо. Твој је савет у свачему бољи од мога. Како улучим прилику, таки ћу гледати да скинем ту беду с врата.
ДАМЈАН: Право богме имаш. Но мене послови зову. Збогом, комшо! Не могу се даље задржати. (Отиде.)
КУЗМАН: Збогом!.. Да видим, оће ли ми ово помоћи. Мој лепи комша, како је и он своје новце закопао, пак јошт оће да ми на савест повери; зато је ваљда и он моје узео. Кад је Епаминонда кућу своју продавао, он је за препоруку и то јавити дао да часног комшију има. Тако ћу морати и ја, кад станем моју продавати. (Отиде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.