Prevara za prevaru/5
| ◄ ПОЗОРИЈЕ ТРЕЋЕ | POZORIJE ČETVRTO | ПОЗОРИЈЕ ПЕТО ► |
POZORIJE 4.
DAMJAN I KUZMAN
DAMJAN (za sebe): Šta me to moj komša zove? Da ne bude osetio štogod?
KUZMAN (za sebe): Kako krije oči! Kad bi se oči katkad za svedočanstvo uzimale, pređe bi se istina iznašla, nego pored gdekoji svedoka, kojima je savest čašom rakije pokrivena. (Glasno): Ja ne znam, komšo, od nekog vremena izbegavaš moju kuću, kanda smo bogzna što pomešali. Ta, fala bogu, ako se nećemo mi sastajati i razgovarati, da ko će?
DAMJAN: E, komšo, znaš, kuća je briga. Čovek valja da ne izbiva iz posla, ako oće da zavredi što deci.
KUZMAN: E, fala bogu, sad ćemo mi trokatne kuće zidati! Koliko se može! — Znaš, što sam te zvao. Evo i ja sam se zabunio, mislim da pokvarim ovu baštu, i da napravim âr. Šta misliš? Znaš, od bašte nikakve vajde nema, samo deca trče i kvare.
DAMJAN: O boga ti, komšo, kako te ne mrzi u posao bez nužde bacati se, a znaš kakva je nevolja s poslenicima.
KUZMAN: Ta znaš, našlo se nešto malo novca, pak ne znam kako da potrošim.
DAMJAN: Ja bi ti rekao, da se ti toga maneš. Pa kad ti bude mogućno, a ti pokvari svu kuću, pa načini iznova. Bar kad misliš štogod, a ti radi ljudski. A šta je krpiti od danas do sutra?
KUZMAN: Pravo veliš, komšo; to je mlogo bolje, a bašta je, ako ništa drugo, a ono bar da se čovak prođe po njoj i pokoji put prospava. No da vidiš drugu moju nevolju. Odvojio sam nešto malo novaca i zakopao na jednom mestu; znaš, vremena su svakojaka, a žena kao žena, pak se sad bijem po pameti, oću li ono drugo zakopati, što mi je u sanduku, ili da ostavim tako, bar ako na jednoj strani propadne, nek ostane drugo.
DAMJAN: A gdi ti je, komšo, više: što je zakopano ili što je u sanduku?
KUZMAN: Ta to me i muči, što je u kući trojinom više nego u zemlji. Pak svakojako razmišljavam. Velim, po putu sam, kuća sama, bogzna šta se može dogoditi.
DAMJAN: E, komšo, kad je tako, bolje je da zakopaš; i ja sam ti sam to isto učinio. Vreme je čudno, mučiš se i kinjiš, pak najedanput da ti drugi odnese.
KUZMAN: To i jest, ali s druge strane kad pomislim, ljudi smo smrtni, da mi se iznenada što dogodi.
DAMJAN: E, fala bogu, kanda smo samo mi na svetu. A drugo, ima i dobri prijatelja. Evo ja sam više puta mislio da ti pokažem, gdi mi ono malo leži, pak ako mi se što desi, bog ti, duša ti.
KUZMAN: Fala, komšo, na tvom prijateljstvu; ali, opet, ne želim da mi mesto pokažeš. Znaš, novac je đavo.
DAMJAN: Idi, molim te, sad ću ja o tebi, ili ti o meni sumnjati. Ako se nećemo mi, kao komše, paziti, da ko će?
KUZMAN: Pa veliš da zakopam i ono drugo?
DAMJAN: Ja sam tako učinio, a ti možeš raditi kako ti je volja.
KUZMAN: Kad tebi nije ništa, valjda neće ni meni biti ništa. Baš ti fala, komšo; više redi, kad sam na putu, ne mogu po celu noć od brige da spavam, bar ću se od toga oprostiti.
DAMJAN: Dakako; kud će ti bolje, nego kad skineš brigu.
KUZMAN: Pak veliš, da ne kazujem ženi?
DAMJAN: Bogme, ja mojoj nisam još kazao, a ti čini kako znaš.
KUZMAN: Baš ti fala, komšo. Tvoj je savet u svačemu bolji od moga. Kako ulučim priliku, taki ću gledati da skinem tu bedu s vrata.
DAMJAN: Pravo bogme imaš. No mene poslovi zovu. Zbogom, komšo! Ne mogu se dalje zadržati. (Otide.)
KUZMAN: Zbogom!.. Da vidim, oće li mi ovo pomoći. Moj lepi komša, kako je i on svoje novce zakopao, pak jošt oće da mi na savest poveri; zato je valjda i on moje uzeo. Kad je Epaminonda kuću svoju prodavao, on je za preporuku i to javiti dao da časnog komšiju ima. Tako ću morati i ja, kad stanem moju prodavati. (Otide.)
|