Превара за превару/2
| ◄ НАСЛОВНА | ПОЗОРИЈЕ ПРВО | ПОЗОРИЈЕ ДРУГО ► |
ПОЗОРИЈЕ 1.
(ВЕЛИКА ЈЕДНА БАШТА.)
KУЗМАН (сам држи једну кесу у руци): Новац је као жена. Докле је не добијеш, уздишеш за њом и преврћеш се; а кад се ожениш, Бог зна шта би дао, да се натраг повратиш. Ту ти је она досадна у кући; ту се бојиш, да је ко не обмане — сам не знаш шта ћеш да почнеш. Тако исто и с новци. Док их нисам имао, чинило ми се да ми је читав свет велика, празна чинија. А сад мије, као оном који се прејео, па не зна шта ће од муке: ако их носиш поред себе, притискују те, и као што је трска некад шуштала: „Краљ Мидас има магареће уши“, тако се око мене канда гласови разводе: „Чујте, људи, Кузман има новаца!“ — Ако их код куће оставим, не смем никуд да се макнем. Како чујем, овај је поаран, таки ме грозница вата, шта је с мојим новцима. А, ово треба да престане. Новац је у кући ватра. Немир, брига, неспавање, јесу сљедства овога. Ко оће да изгуби спокојство, нека само новаца зежели, пак ће му се намера испунити. Истина, кажу моралисте, да нам је новац зато дат, да и друге помажемо. Но учене људе ваља само слушати што говоре, нигда не гледати што чине. Онај, који нам умереност препоручује, највише је неумерености одан. А гди се највише псује и скаредно говори, него код оног који нам зна три сата читати, како су псовке испод достојанства човека. Тако је. „Вуци се у собу“, мати кћери говори; а зашто? — да она може слободније на сокак гледати. Но ово засад нека стоји, него шта ћу с новцима, с новцима? Јошт ће најбоље бити да и испод оног дрвета закопам. С тим ћу мирније моћи на пут отићи и спокојније спавати. (Обзире се најпре, отиде и сакрије новце, да се опет врати.): Света земљо, шта ти сакривенога имаш, за које нико не мари! А кад би хтела говорити, шта би нам којешта могла открити! Ти би нам најбоље казала, како доктори лече, од чега је гдикоји муж умро. (Одлази.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|