Правила Другог васељенског сабора

ПРАВИЛА ДРУГОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

1. правило: Свети Оци, сабрани у Константинопољу установише да се не сме укидати, него да мора остати у пуној снази Символ вере који изложише 318 Отаца, који се сабраше у Никеји Витинској, и да мора бити предата анатеми свака јерес, а поименице: јерес евномијеваца, аномејеваца, аријанаца или евдоксијана, полуаријанаца или духобораца, савелијанаца, маркелијанаца, фотинијеваца и аполинаријеваца.

2. правило: Епископи нека не шире своју власт преко граница својих области, тј. на туђе цркве и да не ометају живот других цркви. Зато, по правилима, епископ Александрије нека управља црквама које су у Египту. Источни епископи нека се старају о црквама на истоку, уз очување повластица које су правилима из Никеје признате цркви у Антиохији. Епископи азијских области нека се старају о црквама у Азији. Епископи цркви у Понту нека се старају о тамошњим црквама. Исто нека чине и они у Тракији. Ако нису позвани, епископи нека не прелазе границе својих области ради рукополагања или неког другог посла који се тиче управљања црквом. Када се у потпуности очува изложено правило о црквеним областима, јасно је да ће, као што је и установљено у Никеји, свим пословима сваке поједине епархије управљати дотични епархијски сабор. Цркве које су међу варварским народима, треба да се управљају по обичајима Отаца који су се до сада сачували.

3. правило: Епископ Константинопоља нека има првенство части после епископа Рима због тога што је Константинопољ - Нови Рим.

4. правило: О Максиму (Цинику) и о нередима које је он изазвао у Константинопољу, одређујемо: Максим нити је био, нити јесте епископ, а исто тако нису законити рукоположени ни они које је он поставио у разне степене клира. Све што се у вези са њим и од њега учињено, ништавно је.

5. правило: Што се тиче западних свитака (списа) и ми примамо оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Духа Светога.

6. правило: Пошто многи, у намери да помуте и наруше ред у Цркви, злобно и клеветнички смишљају разне оптужбе против православних епископа разних области, а све у жељи да се тиме окаља добар глас о њима и да се узнемири народ, због тога је сабор епископа окупљених у Константинопољу одредио да се без подробног разматрања не примају оптужитељи те, дакле, не треба ни свима дозволити, као што не треба свима забранити да се подносе оптужбе против оних који управљају Црквом. Ако неко поднесе оптужбу против епископа, било због повреде имовине или због било које друге учињене неправде од стране епископа, при оваквим оптужбама не треба узимати у обзир ни личност тужитеља, нити његову веру. Уколико је преступ, за који се окривљује епископ, црквени преступ, тада је потребно испитати ко је онај који оптужује. И пре свега је потребно забранити јеретицима да подносе оптужбе против православних епископа по питању црквених дела. Ми сматрамо за јеретике оне који су одавно изопштени из Цркве, као и оне које смо ми анатемисали. Осим тих, ово треба да буде забрањено и онима који тобож исповедају праву веру, а у пракси су прешли у раскол или склапају завере против наших, канонски постављених епископа. Осим тога, ако су неки зарад неких оптужби били осуђени од стране Цркве, и били искључени или одлучени, било да су из клира или из лаика, ни таквима не може бити допуштено да подносе тужбе против епископа, док најпре сами не буду слободни од свога преступа. Исто тако, ни од оних који се сами налазе под неком оптужбом не треба примати тужбе на епископа или на друге клирике, све дотле док не докажу да су они сами слободни од преступа за које су окривљени. Али ако неки, који нису ни јеретици, нити су били одлучени, нити осуђени, нити оптужени за неке преступе, сматрају да имају разлог да оптуже епископа због црквених дела, свети сабор одређује да такви најпре изнесу оптужбу пред епископима одређене области, и пред њима докажу преступ због кога оптужују одређеног епископа. Уколико епископи те области не могу изрећи пресуду о наведеној оптужби, тада ће тужитељ или тужиоци приступити већем сабору епископа одређене области, окупљених управо поводом те или тих оптужби. Оптужбу пред тим сабором епископа неће моћи да подигну уколико пре тога писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни ако им се, после расправе докаже да су они само клеветали на оптуженог епископа. Они, који и после овога што смо одредили, презиру речено и усуђују се да досађују цару или судовима световне власти или узнемиравају васељенски Сабор, од таквих не треба примати тужбе јер повређују правила и нарушавају црквени поредак.

7. правило: Који се из јереси обраћају у Православље, и к броју оних који се од јеретика спасавају: аријанце, македонијевце, саватијанце и новатијевце (који себе називају катари), такође и тетрадите и аполинаријавце примамо тек пошто лично и у писаној форми поднесу да анатемишу сваку јерес која учи другачије од свете, саборне и апостолске Цркве. Њих примамо по следећем обреду и обичају: помазује им се светим миром прво чело, па очи, па ноздрве, па уста и уши. И док их знаменујемо, говоримо: „Печат дара Духа Светога“. Евномијевце (који су крштени једнократним погружавањем), монтанисте (које називају фриги), савелијанце и све остале јеретике (а има их много у овим крајевима; нарочито оних који су дошли из Галатије), све њих, када желе да пређу у Православље, примамо као Јелине (незнабошце): првога дана их чинимо хришћанима, другога дана чинимо их оглашенима, трећега дана заклињемо их трократним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их довољно поучимо истинама вере, и настојимо да дуже време буду на богослужењима и слушају Свето Писмо, тек тада их крштавамо.

Извори

• Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
• Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.