Правда и кривда

У једног краља била два сина; један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: „Хајде од мене, нећемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дио од свега што нам је од оца остало, више ти нема ништа.“ Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу, колико ме допаде од цијела краљевства!“ Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњима. Праведни назва неправедноме: „Помози ти Бог, брате!“ А онај му одговори: „Јаох ти Бог дао! Шта вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда неголи правда.“ Тада му рече добри: „Хајде да се окладимо да није боља кривда него правда.“ И тако се окладише у стотину златнијех цекина, и рекоше кога најпре срету да им о томе суди. Идући мало напријед, сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда. Ђаво рече: „Кривда!“ И тако добри изгуби стотину цекина. Али се опет окладе у другу стотину, пак и у трећу, и по осуди ђавола који се различно претварао и пред њих излазио, изгуби добри све три стотине цекина, пак потом и коња. Онда рече: „Хвала Богу, већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном у њих.“ Тако се оклади и у своје очи да је боља правда неголи кривда. Тада његов брат, и не тражећи другога суда, извади нож па му извади оба ока и рече му: „Сад нека ти помаже правда кад си без очи.“ Он жалостан захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.“ Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка? Краљ је сазвао све љекаре, али је нико не може излијечити. Али да зна пак да сад узме воде иза нас и да се њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, и тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијело би се од ове воде.“ Утом запјеваше кокоти, и виле пођоше. Онда невољник испод јеле добате на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; потом захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: „Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.“ Кад краљ разумије, пусти га у камару ка ђевоци, а он нареди те је окупљу оном водом. Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од губе. Краљ се веома обрадује, и даде му пола краљевства и шћер за жену, и тако он постане краљев зет и први до краља. То се одмах разгласи по свему ономе краљевству, те дође у уши и брату његову, који говораше да је боља кривда него правда. Он помисли да је онај нашао под јелом срећу, па пође и сам да је тражи: најпре узе у суд воде, отиде под јелу, пак извади своје очи. Кад би у неко доба ноћи, дођоше виле да се купљу, и стадоше говорити како се излијечила краљева шћи, „ваља да нас је“ рекоше, „неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила. Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.“ Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га счепаше за четврти па га растргоше. И тако му проклетнику поможе кривда!

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 84–87.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.