Pravda i krivda
U jednog kralja bila dva sina; jedan bješe lukav i nepravedan, a drugi dobar i pravedan. Pošto im otac umre, reče nepravedni pravednome: „Hajde od mene, nećemo više zajedno življeti, i evo ti trista cekina i jedan konj, to ti je dio od svega što nam je od oca ostalo, više ti nema ništa.“ On uzme trista cekina i konja, pa pođe govoreći: „Hvala Bogu, koliko me dopade od cijela kraljevstva!“ Poslije nekoliko vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući oba na konjima. Pravedni nazva nepravednome: „Pomozi ti Bog, brate!“ A onaj mu odgovori: „Jaoh ti Bog dao! Šta vazda Boga spominješ? Sad je bolja krivda negoli pravda.“ Tada mu reče dobri: „Hajde da se okladimo da nije bolja krivda nego pravda.“ I tako se okladiše u stotinu zlatnijeh cekina, i rekoše koga najpre sretu da im o tome sudi. Idući malo naprijed, sretoše na konju đavola, koji se bješe pretvorio u kaluđera, pa ga zapitaše da im kaže ali je bolja pravda ali krivda. Đavo reče: „Krivda!“ I tako dobri izgubi stotinu cekina. Ali se opet oklade u drugu stotinu, pak i u treću, i po osudi đavola koji se različno pretvarao i pred njih izlazio, izgubi dobri sve tri stotine cekina, pak potom i konja. Onda reče: „Hvala Bogu, već nemam cekina, ali imam svoje oči, okladiću se još jednom u njih.“ Tako se okladi i u svoje oči da je bolja pravda negoli krivda. Tada njegov brat, i ne tražeći drugoga suda, izvadi nož pa mu izvadi oba oka i reče mu: „Sad neka ti pomaže pravda kad si bez oči.“ On žalostan zahvali Boga, i reče: „Ja nemam oči za pravdu Boga, nego te molim, brate moj, da mi dadeš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora.“ Brat ga posluša i dade mu u sudu vode, i izvede ga i ostavi pod jelom više vrela. Onđe on jadan stojeći ču u neko doba noći đe dođoše vile na izvor, i kupajući se poče jedna drugima govoriti: „Znate li, druge, da se ogubala u kralja đevojka? Kralj je sazvao sve ljekare, ali je niko ne može izliječiti. Ali da zna pak da sad uzme vode iza nas i da se njome okuplje, u dan i noć ostala bi zdrava, i tako i da je ko gluh, slijep, hrom, iscijelo bi se od ove vode.“ Utom zapjevaše kokoti, i vile pođoše. Onda nevoljnik ispod jele dobate na nogama i rukama do vode, pak najprije umije oči i odmah progleda; potom zahvati u sud vode i pođe hitro u onoga kralja što mu bješe šćer gubava, pak reče: „Došao sam da izliječim kraljevu šćer, ako me pusti, u dan i noć biće zdrava.“ Kad kralj razumije, pusti ga u kamaru ka đevoci, a on naredi te je okuplju onom vodom. Kad prođe dan i noć, đevojka ostade čista i zdrava od gube. Kralj se veoma obraduje, i dade mu pola kraljevstva i šćer za ženu, i tako on postane kraljev zet i prvi do kralja. To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovu, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda. On pomisli da je onaj našao pod jelom sreću, pa pođe i sam da je traži: najpre uze u sud vode, otide pod jelu, pak izvadi svoje oči. Kad bi u neko doba noći, dođoše vile da se kuplju, i stadoše govoriti kako se izliječila kraljeva šći, „valja da nas je“ rekoše, „neko slušao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izliječila. Može biti da nas i sad ko sluša, pođimo viđeti.“ Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji bješe došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga sčepaše za četvrti pa ga rastrgoše. I tako mu prokletniku pomože krivda!
Izvor[uredi]
- Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 84–87.
|