Пошто је ћеиф
0001 Књигу бего од Зворника пише
0002 а шиље је у Змијаљу граду,
0003 а на руке Кнежевић-Николи:
0004 "О Никола, од Змијаља главо!
0005 Испеци ми тридест јагањацах,
0006 и окупи тридест ђевојаках,
0007 под капама и под вијенцима,
0008 заручнијех, неповеденијех,
0009 која не зна шта је мушка страна,
0010 мене старцу безплоткињу овцу
0011 и твоју ми сигурај љубовцу
0012 да је тебе љубим на доксату,
0013 ти да гледаш, да јој помоћ’ не мо’ш,
0014 би помога, него нећеш смјети.
0015 Ако ли ми то сигурат нећеш,
0016 бјежи море из Змијаља града
0017 да те моја не изгуби сабља."
0018 Кад Николи књига допанула
0019 и он виђе што му књига пише,
0020 троструке га сузе пропануле,
0021 па пригрну ћурак наопако,
0022 а пита га Јелица љубовца:
0023 "Што је тебе, мио господаре,
0024 каква ти је голема невоља,
0025 што л’ ти сузе од образа ваљаш?
0026 Мејдан није, лице ти с’ не смије?"
0027 Но да вели Кнежевић-Никола:
0028 "О Јелице, моја љубовнице!
0029 Ситна ми је књига допанула
0030 од крвника бега од Зворника,
0031 ма што ћу ти више кажевати."
0032 Па јој тури књигу на кољено,
0033 кад је Јела књигу доватила,
0034 у књигу се дивно разумјела,
0035 па Николи тихо бесједила:
0036 "А небој се, драги господаре!
0037 Ја ћу од њег’ тебе откупити."
0038 Па довати дивит и артију,
0039 од кољена књигу накитила,
0040 а посла је у Рустен планину
0041 а на руке Томићу Мијату:
0042 "О Мијате, мој по богу куме!
0043 Ал’ не чујеш, ал’ не хајеш за ме,
0044 у мене се двоје ђеце нашло,
0045 двоје ђеце, два једнојутрића,
0046 брже да си на крштено кумство,
0047 да не умру ђеца без крштења,
0048 е ће моју огријешит душу,
0049 а ни твојој добро бити неће:"
0050 Кад Мијату књига допанула,
0051 Мијат виђе што му књига пише,
0052 па г’ од муке сузе пропануше,
0053 а отпоче казиват дружини.
0054 Отоле се подигнули били,
0055 а пред њима Томићу Мијате,
0056 за Мијатом тридесет ајдуках,
0057 а пођоше друмом низ планину,
0058 право пошли у Змијуљу дошли
0059 на дворове Кнежевић-Николи,
0060 Никола их дочекао дивно,
0061 доста пива а више јестива,
0062 но Мијату ништа не пробива,
0063 нег’ он гледа по бијелој кули,
0064 ђе ће виђет двоје ђеце лудо,
0065 па је био Јели бесједио:
0066 "О Јелице, од злата кумице!
0067 Јесу ли ми кумчад преминула,
0068 јесу ли ми душу опаклила?"
0069 Јела му се гро’том насмијала:
0070 "А не бој се, Томићу Мијате!
0071 Нијесу ти кумчад преминула,
0072 нити су ти душу огр’јешила,
0073 стара чељад ђеце не имају,
0074 него туге и муке велике."
0075 Па извади књигу из њедарах
0076 и тури је на крило Мијату.
0077 Кад је Мијат књигу доватио,
0078 јес’ је јунак часно проучио
0079 и Јелици зборио кумици:
0080 "Доведи ми два лахка бербера
0081 да подбрију браде и мустаће
0082 и донес’ ми тридесет вијенацах
0083 да ођедем тридесет ајдуках,
0084 и донес’ ми женске чарапине
0085 да их моји обују хајдуци."
0086 Јела га је послушала брзо,
0087 све донесе што је наредио
0088 и доведе три бербера млада,
0089 обријаше браде и мустаће
0090 па је Мијат био говорио:
0091 "Ођен’те се, тридесет ајдукак?"
0092 И својем је куму говорио:
0093 "О мој куме, Кнежевић-Никола!
0094 Испеци ми тридест јагањацах,
0095 паши старцу бесплоткињу овцу."
0096 Пак још узе Јелино ођело,
0097 своје свуче, кумино натуче,
0098 уљегао у шикли одају
0099 и хајдуке посла на конаке,
0100 у томе је и ноћ таписала,
0101 ал’ ти ево бега од Зворника
0102 и за њиме тридест пашајлијах,
0103 растури их паша по конаке,
0104 сваки пође у ђердек ђевојци,
0105 паша иде у одају к Јели,
0106 Мијат га је дивно дочекао,
0107 на ноге га био сусретао,
0108 па му паша шједе на душеку,
0109 а Мијата за дојку дофати:
0110 "Свукуј, Јело, моје одијело!"
0111 Мијат скочи те га распасао
0112 и на руке копче распучио,
0113 а оружје њему извадио,
0114 објеси га око чивилука
0115 па Мијата паша доватио
0116 и зубом га у образ наклао,
0117 ту ш њим удри у хашиковање,
0118 он га штипни, а он се протегни,
0119 он га гризни, а он се раскриви,
0120 док му бјеше Мијат бешједио:
0121 "Прођи ме се, паша господаре!
0122 Биће ноћи за хашиковање."
0123 За то Турчин не окреће главу
0124 него диже преко себе руке
0125 да их тури Мијату на дојке,
0126 али нађе токе у хајдука,
0127 плећи даде а бјегати наже,
0128 за њим трчи Томићу Мијате
0129 те је њему тако бесједио:
0130 "Стан’ не бјежи, турски угурсузе!
0131 Није ласно туђе љубит љубе,
0132 него хоћеш да допанеш туге."
0133 Сабљом махну Томићу Мијате,
0134 смаче пашу, одвали му главу.
0135 Потом мало време постануло,
0136 стаде јека малијех пушаках,
0137 стоји кврка по граду Тураках,
0138 а кад јутро било освануло,
0139 ал’ ево ти тридесет хајдуках,
0140 сваки носи од Турчина главу.
0141 Окупи се змијаљска господа,
0142 на то, кажу, чудо превелико,
0143 не чуде се окле их побише,
0144 но оклен им мале пушке бише,
0145 они пушке у чарапе скрили,
0146 низ чарапе гаће опустили,
0147 те побили тридест пашајлијах.
0148 Све их Јела поведе на кулу,
0149 ајдуке је даром даривала,
0150 неком јаглук, некоме бошчалук,
0151 а свом куму Томићу Мијату,
0152 њему даде о’ злата јабуку.
0153 Отоле се подигли хајдуци,
0154 опет пошли у Рустен планину,
0155 да се хладе и зло добром граде.
