Pošto je ćeif
0001 Knjigu bego od Zvornika piše
0002 a šilje je u Zmijalju gradu,
0003 a na ruke Knežević-Nikoli:
0004 "O Nikola, od Zmijalja glavo!
0005 Ispeci mi tridest jaganjacah,
0006 i okupi tridest đevojakah,
0007 pod kapama i pod vijencima,
0008 zaručnijeh, nepovedenijeh,
0009 koja ne zna šta je muška strana,
0010 mene starcu bezplotkinju ovcu
0011 i tvoju mi siguraj ljubovcu
0012 da je tebe ljubim na doksatu,
0013 ti da gledaš, da joj pomoć’ ne mo’š,
0014 bi pomoga, nego nećeš smjeti.
0015 Ako li mi to sigurat nećeš,
0016 bježi more iz Zmijalja grada
0017 da te moja ne izgubi sablja."
0018 Kad Nikoli knjiga dopanula
0019 i on viđe što mu knjiga piše,
0020 trostruke ga suze propanule,
0021 pa prigrnu ćurak naopako,
0022 a pita ga Jelica ljubovca:
0023 "Što je tebe, mio gospodare,
0024 kakva ti je golema nevolja,
0025 što l’ ti suze od obraza valjaš?
0026 Mejdan nije, lice ti s’ ne smije?"
0027 No da veli Knežević-Nikola:
0028 "O Jelice, moja ljubovnice!
0029 Sitna mi je knjiga dopanula
0030 od krvnika bega od Zvornika,
0031 ma što ću ti više kaževati."
0032 Pa joj turi knjigu na koljeno,
0033 kad je Jela knjigu dovatila,
0034 u knjigu se divno razumjela,
0035 pa Nikoli tiho besjedila:
0036 "A neboj se, dragi gospodare!
0037 Ja ću od njeg’ tebe otkupiti."
0038 Pa dovati divit i artiju,
0039 od koljena knjigu nakitila,
0040 a posla je u Rusten planinu
0041 a na ruke Tomiću Mijatu:
0042 "O Mijate, moj po bogu kume!
0043 Al’ ne čuješ, al’ ne haješ za me,
0044 u mene se dvoje đece našlo,
0045 dvoje đece, dva jednojutrića,
0046 brže da si na kršteno kumstvo,
0047 da ne umru đeca bez krštenja,
0048 e će moju ogriješit dušu,
0049 a ni tvojoj dobro biti neće:"
0050 Kad Mijatu knjiga dopanula,
0051 Mijat viđe što mu knjiga piše,
0052 pa g’ od muke suze propanuše,
0053 a otpoče kazivat družini.
0054 Otole se podignuli bili,
0055 a pred njima Tomiću Mijate,
0056 za Mijatom trideset ajdukah,
0057 a pođoše drumom niz planinu,
0058 pravo pošli u Zmijulju došli
0059 na dvorove Knežević-Nikoli,
0060 Nikola ih dočekao divno,
0061 dosta piva a više jestiva,
0062 no Mijatu ništa ne probiva,
0063 neg’ on gleda po bijeloj kuli,
0064 đe će viđet dvoje đece ludo,
0065 pa je bio Jeli besjedio:
0066 "O Jelice, od zlata kumice!
0067 Jesu li mi kumčad preminula,
0068 jesu li mi dušu opaklila?"
0069 Jela mu se gro’tom nasmijala:
0070 "A ne boj se, Tomiću Mijate!
0071 Nijesu ti kumčad preminula,
0072 niti su ti dušu ogr’ješila,
0073 stara čeljad đece ne imaju,
0074 nego tuge i muke velike."
0075 Pa izvadi knjigu iz njedarah
0076 i turi je na krilo Mijatu.
0077 Kad je Mijat knjigu dovatio,
0078 jes’ je junak časno proučio
0079 i Jelici zborio kumici:
0080 "Dovedi mi dva lahka berbera
0081 da podbriju brade i mustaće
0082 i dones’ mi trideset vijenacah
0083 da ođedem trideset ajdukah,
0084 i dones’ mi ženske čarapine
0085 da ih moji obuju hajduci."
0086 Jela ga je poslušala brzo,
0087 sve donese što je naredio
0088 i dovede tri berbera mlada,
0089 obrijaše brade i mustaće
0090 pa je Mijat bio govorio:
0091 "Ođen’te se, trideset ajdukak?"
0092 I svojem je kumu govorio:
0093 "O moj kume, Knežević-Nikola!
0094 Ispeci mi tridest jaganjacah,
0095 paši starcu besplotkinju ovcu."
0096 Pak još uze Jelino ođelo,
0097 svoje svuče, kumino natuče,
0098 uljegao u šikli odaju
0099 i hajduke posla na konake,
0100 u tome je i noć tapisala,
0101 al’ ti evo bega od Zvornika
0102 i za njime tridest pašajlijah,
0103 rasturi ih paša po konake,
0104 svaki pođe u đerdek đevojci,
0105 paša ide u odaju k Jeli,
0106 Mijat ga je divno dočekao,
0107 na noge ga bio susretao,
0108 pa mu paša šjede na dušeku,
0109 a Mijata za dojku dofati:
0110 "Svukuj, Jelo, moje odijelo!"
0111 Mijat skoči te ga raspasao
0112 i na ruke kopče raspučio,
0113 a oružje njemu izvadio,
0114 objesi ga oko čiviluka
0115 pa Mijata paša dovatio
0116 i zubom ga u obraz naklao,
0117 tu š njim udri u hašikovanje,
0118 on ga štipni, a on se protegni,
0119 on ga grizni, a on se raskrivi,
0120 dok mu bješe Mijat bešjedio:
0121 "Prođi me se, paša gospodare!
0122 Biće noći za hašikovanje."
0123 Za to Turčin ne okreće glavu
0124 nego diže preko sebe ruke
0125 da ih turi Mijatu na dojke,
0126 ali nađe toke u hajduka,
0127 pleći dade a bjegati naže,
0128 za njim trči Tomiću Mijate
0129 te je njemu tako besjedio:
0130 "Stan’ ne bježi, turski ugursuze!
0131 Nije lasno tuđe ljubit ljube,
0132 nego hoćeš da dopaneš tuge."
0133 Sabljom mahnu Tomiću Mijate,
0134 smače pašu, odvali mu glavu.
0135 Potom malo vreme postanulo,
0136 stade jeka malijeh pušakah,
0137 stoji kvrka po gradu Turakah,
0138 a kad jutro bilo osvanulo,
0139 al’ evo ti trideset hajdukah,
0140 svaki nosi od Turčina glavu.
0141 Okupi se zmijaljska gospoda,
0142 na to, kažu, čudo preveliko,
0143 ne čude se okle ih pobiše,
0144 no oklen im male puške biše,
0145 oni puške u čarape skrili,
0146 niz čarape gaće opustili,
0147 te pobili tridest pašajlijah.
0148 Sve ih Jela povede na kulu,
0149 ajduke je darom darivala,
0150 nekom jagluk, nekome boščaluk,
0151 a svom kumu Tomiću Mijatu,
0152 njemu dade o’ zlata jabuku.
0153 Otole se podigli hajduci,
0154 opet pošli u Rusten planinu,
0155 da se hlade i zlo dobrom grade.
