Посљедњи поздрав Момиру Булатовићу

Посљедњи поздрав Момиру Булатовићу Писац: Славко Перошевић

Посљедњи поздрав Момиру Булатовићу

Ђе с’ високих гора свјетлост сија јарка,
И ђе’ зв’језде ноћу блијеште ко’ луче,
У племену славног Миљанова Марка,
Витешко ти’ срце престаде да туче.

Ти’ који си био од народа вољен,
А мражен’ од злијех људи и од хуља,
Позлаћеном стазом, у небеско царство,
Отишо’ си јутрос из земаљског муља.

Због тога те’ данас искрено у души,
Жали Црна Гора и сво’ јавно мнење,
Јер си био човјек, коме од свег другог
Бјеше пречи образ и људско поштење.

Био си онакав ко’ што су у давним
Земанима били Црногорци стари.
И своијем дјелом оповрго’ све’ што
Кажу да власт људе, мијења и квари.

Живио си смјерно и ко што се вели
„Прут нијеси с’ туђег поломио плота”
И у родно село, у врлетне Куче,
Вратио се тихо у сутон живота.

Ђе’ сломљене сабље из бусења вире,
Ђе’ орлови сури лете у облаку,
Ишао си често да посјетиш сина,
И да пустиш сузу, над његову раку.

Отуд си се враћо смркнутога чела,
Натуштен ко’ облак што олују спрема.
И скршена срца и спаљених нада,
Плакао за Бошком, испред кућног трема.

Туга за јединцем, годинама дугим,
Снагу ти је српски истрошила лаве.
Бог те посла тамо, ђе те срце вукло,
Ал’ епске ће пјесме, име да ти славе.

У времена смутна, када ђеца наша,
Нечастивих сила постадоше мете,
На браник си стај’о Немањиног рода,
И био си Србин од главе до пете.

И кад на твом гробу изблиједи натпис,
И када ти кости зуб времена смеље,
Народ ће те памтит’ ко’ српског трибуна,
Који није душу, продо’ ’рад фотеље.

Да би себи зидо’ дворове земаљске
Ти нијеси кожу са народа скино’,
Ал’ због тога данас, с’ Миљановим Марком,
На небески Медун, пијеш рујно вино.

 (јули 2019.)