Послије гроба
Ја знадем, да ми судба још кратко вријеме пише
И скоро да ће стићи мог жића задњи час;
И знадем – скоро, да те ја нећу гледат више
И чути ријечи твојих заносно меки глас.
Ал' када дође вријеме, да звона с цркве јаве
Младости моје ране завршен задњи дан, –
Хоћеш ли к небу тада подићи очи плаве
И молит’ Бога за ме, – за лаки вјечни сан?
А кад на хумци мојој поникне густа трава,
Да скрије младост моју, кô израз тужни њен,
Да ли ћеш доћи кадгод и рећи: Овдје спава
Познаник један даљни!? И да л' ћеш бар један трен
У срцу појмит’ тихи јад?
– И странцу једном да л' ћеш тад
Опростит' занос, што му љепота твоја ули –
И душе силне жеље и срца силни плам
И шапат, ријечи тихе, које су само чули
Плаво бокешко море, ти, звијезде и Господ сам!
И да л' ћеш кад
Појмити душу моју и у њој љубав ону
И свети огањ мој?... А ја у трену том
Можда ћу блажен бити у вјечном своме склону
– У тавном гробу свом!
Херцег-Нови
