После болести
| ←Животу | После болести Писац: Милета Јакшић |
Старим путем→ |
У грозничавом сану у бунилу
Видео сам је, близу ми је била:
Стала је мирно крај постеље моје,
Дотакнула ме дахом црних крила.
По бледој, хладној, тужној руци њеној,
По једној строгој на челу јој црти,
Ја сам њу позно̑, јест то она беше —
Она, смрт сама, ил’ анђео смрти.
И, док је тако стојала крај мене
Лепа и мирна, нема, без покрета —
Ја сам добио свест новог живота
И осетио чар другога света.
Беше л’ то живот што га смрћу зову
И што нам вечним уништењем прети —
Живот без бола, рана и увреда,
И њим живети је ли то умрети?...
Да̑, сад када сам опет амо враћен
На мутну светлост земаљскога дана,
У старе борбе — ја носим у души
Сакривен спомен виђених тајана.
И док задајем и примам ударце,
И док ме ране отроване пеку —
Спокојну храброст ја у срцу имам,
Дубоку веру, утеху далеку:
Кад се за мене буре земне смире,
И ја из њиних вртлога испловим,
Да ни уздаха не пустим из груди
Ил’ сузе једне за животом овим.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 34
|