Posle bolesti

←Životu

Posle bolesti Pisac: Mileta Jakšić

Starim putem→

U grozničavom sanu u bunilu
Video sam je, blizu mi je bila:
Stala je mirno kraj postelje moje,
Dotaknula me dahom crnih krila.

Po bledoj, hladnoj, tužnoj ruci njenoj,
Po jednoj strogoj na čelu joj crti,
Ja sam nju poznȏ, jest to ona beše —
Ona, smrt sama, il’ anđeo smrti.

I, dok je tako stojala kraj mene
Lepa i mirna, nema, bez pokreta —
Ja sam dobio svest novog života
I osetio čar drugoga sveta.

Beše l’ to život što ga smrću zovu
I što nam večnim uništenjem preti —
Život bez bola, rana i uvreda,
I njim živeti je li to umreti?...

Dȃ, sad kada sam opet amo vraćen
Na mutnu svetlost zemaljskoga dana,
U stare borbe — ja nosim u duši
Sakriven spomen viđenih tajana.

I dok zadajem i primam udarce,
I dok me rane otrovane peku —
Spokojnu hrabrost ja u srcu imam,
Duboku veru, utehu daleku:

Kad se za mene bure zemne smire,
I ja iz njinih vrtloga isplovim,
Da ni uzdaha ne pustim iz grudi
Il’ suze jedne za životom ovim.

Izvor

• Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 34

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.