Последња деспотица смедеревска/12

Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ПРВИ ПОЈАВ

ПЕТА РАДЊА

ПРВИ ПОЈАВ
(Двориште у деспотском двору.)
ШИШМАН и ПРИДВОРНИК један, дођу.

ШИШМАН:
Добро пази; као што ти рекох,
Својом главом јамчиш ми за њега!
ПРИДВОРНИК:
Када џелат свој посо доврши,
Главу ћу му сам у двор донети.
ШИШМАН:
Па му не дај, да с’ ваздан исприча;
Могао би стоку побунити
Гладким речма из ласкава грла,
И срца им мека обманути,
Да га пусте!... Ја га добро знадем,
То је велик лисац!
ПРИДВОРНИК:
Чим с’ укаже, знак џелату даћу!
(Оде.)
ШИШМАН (сам):
Ха, ха! Ваљан данас лов учиних...
Сама тица дође у вигове!
Крај се ближи већ намери мојој;...
За по часа Абоговић сврши! —
Нек’ одлази, и време је веће;
До сада ми лепо помагаше,
А од сад би на путу ми био...
Што он поче, ја ћу да довршим:
Крвав барјак бунте раздражене
Што га он испусти, ја ћу дићи
Јоште жешће противу кнегиње,
Да осветим тог Абоговића,
Ког ја послах у пакао црни!...
Та за мном ће народ радо поћи,
Да освети својега љубимца
На кнегињи мрској...
Натраг мисли!... Ево их долазе.
(Стеван и Јакшић дођу.)
СТЕВАН:
Па јеси л’ га видео, старино,
Како с’ поче с прва одупират’;
Ко помаман на ноге поскочи,
Када виде ланце где донеше. —
Ал’ више нам наудити не ће;
Последњи пут беснио је данас.
ЈАКШИЋ:
Но кнегиња ништ’ о томе не зна;
Ја се бојим, да нам не поквари,
Што са муком тешком достигосмо,
Те пропусти помамнога тића,
Да у очи после нама жешће
Још залеће... Кнегиња га тајно
Још једнако цени и поштује...
СТЕВАН:
Шта, Јакшићу, њега да пропусти?...
Прије своју изгубићу главу!...
Ал’, Шишмане, је ли све приправно?
ШИШМАН:
На губишту џелат справан стоји.
СТЕВАН:
Мој Шишмане, велика ти хвала,
Ти избави нас од бунтовника!...
Ал’ ево нам сокола помамног
Са везани крили!...
(Абоговића воде у ланци под стражом.)
Где Деспоте србског у ланцима?
Каква њега невоља нагони,
Да промене наруквице царске
С тврдим гвожђем?... Ил’ си грешник тешки
Па науми данас покајат’ се,
Те сам себи каштигу изабра?...
Море кнеже, па где ти је круна,
Ваљало би, да с’ и њу понео?...
Срамота је то од вас, господо,
Да пустисте Деспоту без круне
Полазити на сретно венчање
Са престолом србским!
ЈАКШИЋ:
Штета, што ће ова редка глава
Пасти данас под мачем џелата...
3а круну је баш створена била!
АБОГОВИЋ:
Боже... Боже!... Видиш ли поругу,
Коју сносим од ових зверова?...
Ха, зликовци!... Зар вам није доста,
Да згазисте реч задану своју,
Него ми се јоште и ругате?...
На веру ме амо домамисте,
Да ме после џелату предате,
Јер јунаштва ни толко немасте
Да са мачем потражите мене
У крвавом боју, но се кристе
Као гује иза тврде стене,
Чекајући на згодан тренутак,
Изненада да ми прискочите
Са отровом свог пакосног срца!...
Хајд’ нека вас!... Тренутак ће доћи,
Кад ћете се љуто покајати,
Проклињати мисо безбожничку,
Што згазисте у безумљу своке
Реч задану!...
СТЕВАН:
Од тебе се томе научисмо;
Ти си први клетву погазио,
Којом си се заклео кнегињи,
Да је никад изневерит’ не ћеш;
А после си бунтом се дигао,
Да нас срушиш с престола дедовског!
АБОГОВИЋ:
Ох, кам’ среће, да сам вас срушио,
Да сте досад већ у паклу црном,
Куд управо сви и приличите;
Те би данас србска отачбина
Чиста била од грчкога гада,
Свету круну њених прадедова
Што окаља вероломством својим!...
За по часа спашће ова глава
Са рамена мојих... она досад
Још не клону никад под ударцем
Душманскога мача; рука ова
Прва беше на мачу челичном,
Кад требаше бранит’ домовину,
А последња крваво је гвожђе
Испуштала натраг у корице....
Сад ће клонут’ под ножем џелата —
Ал’ с њоме ће клонут’ и Србија...
Смрт је моја — смрт целе Србије!...
ЈАКШИЋ:
О, не бој се, полази спокојно;...
Заостаје још доста детића,
Који ће је увек бранит’ знати
Од оваких гнусних бунтовника.
АБОГОВИЋ:
Зликоваца доста заостаје,
Који ће јој ноктима својима
Раздирати живце; заостаје
Јоште доста тигрова и гуја,
Који ће јој крвцу расточити,
Жеђу љуту само да загасе
На крвавом, вреломе извору
Издробљеног братинскога срца!
Још сте сложни док је мене жива,
Јер имате на кога бацати
Јед пакости из желудца свога;
А кад мене не буде на свету,
Устаћете један на другога
С ножевима крвавим у руци,
Наоштреним на тоцилу своје
Страсти необуздане...
Јер срце вам не зна друге ране
Осим крви човечанске!...
ШИШМАН:
Господару, на што слушат’ даље
Будаласта збора безумника? —
Заповеди, нек’ погана уста
За навек му једном запуше се!
АБОГОВИЋ:
Зар с’ ту и ти, сатанско колено ? —
Добро ти је твоје црно дело
У савезу с мрским подземником
Испало за руком;... провидим те,
Ђаволе подмукли! Ал’ ће скоро
И твој часак последњи куцнути.
А кап свака крви проливене
Србске, враже, на твоју ће главу
Ту подмуклу пасти! — —
То ј’ сатана, што нас безазлене
У паклену мрежу своју скотка...
Чувајте га с’, све ће вас изести!
СТЕВАН:
Ћути, псето; рад си да завадиш
На самрти нас овако сложне?..
Кано вашка, кад ланац гвоздени
Осети на врату, па зубима
Око себе кида, што год дође
До чељусти запењени. —
Ал’ лоша те срећа послужује;
Ето т’ ланца, на њему иступи
Изоштрене зубе;... њега обли
Отрованим сметом жучи своје;
Ал’ нас никад више троват’ не ћеш.
Водите га! ...
АБОГОВИЋ:
Хајде, водите ме! —
Никада се јоште Абоговић
Не побоја смрти...
Од малена он се навикао
Смело њојзи у очи гледати! —
Ал’ смрт моја биће освећена!...
(Оде са стражом.)
СТЕВАН:
Бадава си, псето, трудио се,
Да посејеш и међу нас семе
Раздора, неслоге... Осврни се.
Ми стојимо тврди као стена; —
Један другог изневерит’ не ће!...
Сад на ноге!... Још нам заостају
Присталице овог бунтовника;
Једним махом њи ће мо расути,
Кад овога с пута уклонисмо. —
Глава пада;... а труп ће за главом! —

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 151 година.